Mlada Subotičanka, pijanistkinja Sara Jović o svojoj ljubavi prema instrumentu i muzici: „Klavir i ja smo jedno“

Kada govori o klasičnoj muzici koju izvodi, ima onaj iskreni dečiji osmeh na licu, a oči joj sijaju od uzbuđenja i sreće. Sa svojih 15 godina je dobitnica velikog broja nagrada jer se gotovo ni sa jednog takmičenja nije vratila praznih ruku. Kada svira, njeni prsti sa lakoćom lete preko crno-belih dirki. Samouverena je, veoma zrela za svoje godine, puna ciljeva i nadanja. Ona je Sara Jović, Subotičanka kod koje, kada izađe pred publiku, trema nestaje, a na sceni ostaje samo ona i njen klavir.

Sara pohađa prvi razred Srednje muzičke škole u Subotici. Harfa je bila prvi instrument koji joj je svojevremeno privukao pažnju da bi se kasnije odlučila za klavir, a prve klavirske korake usavršavala je uz pomoć profesorke Tare Glončak Karapandžić, koja joj je podrška od njene osme godine kada se ta ljubav prema stvaranju muzike, koja joj je danas i užitak i izvor radosti, rodila.

Da Sara nije tipična tinejdžerka koja satima „skroluje“ na svom mobilnom telefonu, odmah sam primetila, jer osim muzike, kako je rekla u intervjuu za Magločistač, ona voli i da čita, crta, ali i da kuva i priprema ukusne kolače, onako „odokativno“, iz „čiste ljubavi“.

Ona veruje da svako ko želi da postigne neki uspeh u životu, mora najpre dovoljno jako da veruje u sebe, jer, kaže, „ovo nije lak put, ali ako neko ima tu iskru u sebi, može ostvariti svoje želje samo ako veruje da to može“.

Kako je biti mlada pijanistkinja u Subotici? Koliko je to teško i izazovno?

Mogu reći da je veoma teško. Ne u smislu da meni teško pada da sviram ili da vežbam, nego u smislu da pored svega toga i svih tih uspeha što sam postigla, moram još i da idem u školu i da budem prisutna na svim predmetima i ujedno da učim za sve te predmete. To mi, onako, malo teže pada. Jer vežbanje i sviranje oduzima dosta mog vremena, pošto se posvećujem tome puno.

Kako je otkriven tvoj talent? Da li se u tvojoj porodici još neko bavio muzikom, i da li je klavir bio tvoj prvi izbor?

Moja mama me je upisala na klavir kada sam imala osam godina. Pre toga sam dve godine išla u muzičko zabavište. Počela sam da se interesujem za klavir tek kada sam se upisala u školu i kada sam videla kako to sve izgleda na časovima i u kom smeru to ide, koje smo pesmice radili i kako smo počeli da učimo note i tada je ta ljubav tek nastala, kada sam shvatila šta zapravo znači svirati klavir.

Moj tata je završio osnovnu muzičku školu. Imali smo jedan pianino kod kuće, imao je pet oktava, onaj električni klavirčić, sintisajzer. I kada sam išla kod bake i dede sa tatine strane, oni su imali veliki koncertni klavir u kući, pa sam ponekada tamo svirala. Htela sam da sviram harfu prvo, jer sam je videla u učionici gde smo imali muzičko zabavište, tamo je bio okvir od harfe. Meni je to bio jako lep instrument jer taj okvir izgleda tako barokno, ima puno ukrasa. Jedino što nije imao žice, pa instrument zapravo nije bio potpun, ali nije bilo harfe u ovoj školi, tako da je drugi izbor zapravo bio klavir.

Ko su tvoji omiljeni kompozitori?

Moji omiljeni kompozitori su, uglavnom, romantičari. To su Rahmanjinov, Šopen i List. Oni imaju toliko predivne muzike da čovek ni sam ne zna kako su ih oni stvorili. Volim takođe i Betovena i Šumana. Oni su jedni od mojih omiljenih.

Koje su to sve nagrade koje si do sada osvojila i na koje si najponosnija?

Bila sam, mogu da kažem, na velikom broju međunarodnih takmičenja i takmičenja u Srbiji. I bilo je stvarno puno takmičenja u inostranstvu, kao što su Češka, Italija, Makedonija, Nemačka, Austrija, Crna Gora. Bila sam laureat pojedinih tih takmičenja, uglavnom sam osvajala prve nagrade. Na takmičenju u Češkoj sam osvojila, kada sam bila mlađa, drugu nagradu. Sada u Italiji, gde sam bila pre dve nedelje, osvojila sam prvu nagradu i specijalnu nagradu za izvođenje klasičnog dela. U Tivtu sam bila prva u svojoj kategoriji. Bila sam na međunarodnom takmičenju u Beogradu i tamo osvojila prvu nagradu, zatim, u Mađarskoj sam više puta bila laureat u svojoj kategoriji ali i celog takmičenja, na Slavinskom sam isto bila laureat celog takmičenja. Tako da imam stvarno dosta nagrada, ne mogu ni da ih nabrojim na prste, čak mi nisu ni u glavi sva takmičenja na kojima sam bila. To uglavnom zapišem, moje doživljaje i kako je sve to bilo, da kasnije mogu da se setim svega.

Imaš li tremu uoči nekog takmičenja ili kada izađeš pred publiku?

Trema je, uglavnom, samo pre nastupa. Kada se izađe na scenu, sve je gotovo. Na sceni, jednostavno, i pre nego što sam počela, sve se završilo jer sam ja već tamo, u tome sam i tu nema šta dalje. Trema je pre, možda uzbuđenje, malo straha, ali uglavnom uzbuđenje što ću publici da pokažem moju muziku.

Šta je sve potrebno posedovati u sebi da za nekoga možemo da kažemo da je vrstan pijanista ili pijanistkinja?

Talenat je pet odsto. Zavisi kako kome. I 95 odsto je rada. Znači, bez rada, talenat zapravo ništa ne vredi. I rad, rad, rad, i rad, i muzikalnost, i da imamo tu vatru, taj žar u sebi da mi to hoćemo, i možemo, i da ćemo uspeti u tome i, jednostavno, ta ljubav prema instrumentu i muzici, to je ono što nas drži tamo gde jesmo.

Kakvi su tvoji planovi za dalje, u profesionalnom smislu? Koju školu planiraš da upišeš i gde vidiš sebe možda za 20 godina?

Pa, mogu da kažem otvoreno da nisam još sigurna za svoju budućnost. Znam da želim da budem pijanistkinja, ali želim da vidim gde će me put odvesti, na neki način, želim da dođem do jedne tačke gde ja sviram i dok pričam da pokazujem svoj pogled na svet ljudima i, jednostavno, tu sam u tom momentu – klavir i ja smo jedno. Tada ću znati da ću biti spremna da odem na neku akademiju, fakultet, gde ću još više proširiti svoja znanja uz jednog dobrog profesora, gde mogu više da napredujem i da upijem više znanja. A gde će ta akademija da bude, stvarno ne znam. Verovatno neko mesto gde ću želeti da ostanem da živim i da provedem većinu vremena. Idealnu destinaciju još nisam videla iako sam bila na dosta mesta, u dosta različitih država u Evropi. Nisam još otkrila mesto koje mi je reklo „E, tu ćeš biti, tu ćeš ostati, tu ćeš živeti“. Ali verujem da ću i to vremenom naći.

Kakav odnos imaš sa gradom Subotica?

Subotica mi je veoma drag i lep grad. Imamo toliko lepu Gradsku kući i Sinagogu, puno zelenila, Dudovu šumu i parkove. Zapravo, treba samo da otvorimo oči, da izađemo malo da se prošetamo i da vidimo svet oko nas. Subotica je jedan od lepših gradova koje sam videla. Draga mi je srcu i uvek sa putovanja volim da se vratim kući.

Šta još slušaš od muzike kada ne sviraš i šta radiš kada ne učiš?

Zapravo znam i strane i domaće pesme, i volim da slušam sve žanrove, od klasične muzike do džeza. Jednostavno se upoznajem sa različitom vrstom muzike. I to što mi prija – to slušam u tom momentu. A u slobodno vreme volim da kuvam i da pripremam kolače, to mi je terapija, da tako kažem, da se odmorim i opustim. Volim onako odokativno sve da radim tokom pripreme i onda ispadne najbolje, kada je iz srca. Ponekada volim da crtam i da bojim, onako detaljno, bojanku za odrasle, ali to baš kada imam slobodnog vremena. I volim puno da čitam. Mogu da čitam i pet sati a vreme mi prođe u roku od jedne sekunde ako je baš dobra knjiga, u tome najviše uživam.

To znači da ti nisi od onih tinejdžerki koje „skroluju“ na mrežama ceo dan?

Ne. To mi je, mislim, najbolje od svega. Ne mogu da sedim dva sata za telefonom i da skrolujem, to ne radim, niti koristim toliko društvene mreže. Koristim najviše telefon za pozive i poruke, i za neke bitne informacije.

Ako želite i uživo da čujete kako svira Sara Jović, to možete doživeti već u sredu, 14. juna, u Velikoj većnici Gradske kuće u Subotici, gde će sa njom svirati i njena mlađa koleginica, pijanistkinja Kim Sretković iz klase Dušanke Gavrilović iz Sremske Mitrovice.

Ulaz za sve ljubitelje klasične muzike je besplatan.

Koncert počinje u 19 časova.