MANIPULACIJA SVETLOM U SAVREMENOM FILMU: OSUNČANI SEVERNI ATLANTIK!

Obale severnog Atlantika osvanule su okupane večnim prolećnim suncem, sebe obeleživši svetlom koje su tako dugo čeznutljivo pripisivale Atini i Firenci, centrima kulture kojima su se nekada divile

Sve je počelo sa „Noting Hilom“.

Naravno da je svako gledao ovu inteligentnu romantičnu komediju, u kojoj lepi Hugo (Hju Grant), skromni sitni knjižar, osvaja lepu Jucu (Džulija Roberts), slavnu glumicu koja je ipak samo obična devojka, ili ona osvaja njega, što je isto. Gledajući ovaj film radi zabave više puta, u jednom trenutku sam uočio očigledan, a ipak nezapažen.paradoks. Radnja filma traje nekoliko godina, tokom kojih se lepi Hugo i lepa Juca sreću, razilaze, ponovo sreću, ponovo razilaze i tako više puta, dakle prilično dugo razdoblje, ali samo jedna scena u eksterijeru prikazivala je postojanje klime – briljantna scena četiri godišnja doba na pijaci Noting Hil kojom šeta setni lepi Hugo, praćena Bilom Vitersom i njegovom pesmom znakovitog naziva „Nema sunčevog sjaja“ („Ain’t No Sunshine“).

Ni u jednom drugom eksterijeru ovog filma koji ima značaj ilustracije emotivnog stanja nije bilo drugog svetla osim visokog prolećnog, kod nas kasno aprilskog i majskog svetla, a u Engleskoj junskog, koje veseli srce, razgaljuje dušu i budi nadu svemu živom. Kao da se filmska radnja ne dešava u Londonu, nego u Firenci, Nici, San Francisku ili nekom drugom gradu juga.

Logično bi bilo da je i to do Ričarda Kertisa,  scenariste čiji se filmovi bolje prepoznaju po dramaturgiji, nego po slikama – dovoljno je pomenuti, uz „Noting Hil“, njegove scenarije još za „Četiri venčanja i sahrana“, „Dnevnik Bridžit Džons“ i „U stvari ljubav“. Ipak, iako je on dramaturško čudo koje kao da je isplivalo iz elizabetanskog pozorišta, svetlo u „Noting Hilu“ nije njegova zasluga, već pre reditelja Rodžera Mičela. Kertis je lično izabrao Mičela za reditelja i sa njim postigao da „Noting Hil“ postane najgledaniji britanski film van Britanije ikada.

Mičel je ozbiljan reditelj svih igranih formi – nije samo režirao serije, drame i filmove za BBC, nego i šest godina radio sa Kraljevskom Šekspirovom družinom (Royal Shakespeare company), potom režirao i filmske adaptacije Hanifa Kurejšija i do „Noting Hila“ postao zasluženo ugledni majstor. On je je inteligentan, mali scenario, bez i jedne spektakularne scene, gotovo čehovljevski skroman u scenografiji i dramskom naboju, pretvorio u pomenuti ugođaj obilja firentinskog svetla. Verovatno je Kertis bio saglasan sa ovakvim pristupom, jer je „Noting Hil“ optimistična priča, potpuno u skladu sa tim svetlom. To što London nije u skladu sa tim svetlom, to je stvar Londona, i, uostalom, valjda svako može u svom filmu da ima svetlo koje želi!

Paradoks na n-ti pogled

I ubistva su lepša uz slike Midsamera

Moje uočavanje paradoksa da obala severnog Atlantika obiluje svetlom Toskane, Provanse ili Kalifornije, međutim, od tada je počelo da raste.

Notorna je činjenica da je severni Atlantik jedno od najturobnijih mora na svetu, što naravno važi i za njegove obale. Ni topla Golfska struja tu ništa ne menja – ona pomaže utoliko što je njegova istočna obala severno od Hamburga uopšte podobna za život, umesto da bude ledena pustoš kao Njufaundlend,  ali po cenu stalne turobnosti i čeličnog sivila. Zapadna obala ovog sumornog mora nema tu sreću i stoga je već severno od Bostona jedva nastanjena. Pa ipak, notorne činenice uopšte ne utiču na percepciju gledalaca ogromne televizijske, jednako igrane i dokumentarne, kao i filmske produkcije. Ne samo to, nego i zapadna obala ovog večno sivog mora dobija svoju porciju firentinsko-provansalsko-kalifornijskog svetla, a što nikako ne utiče na prijemčivost očigledno besmislenih scena. Turobnost severnog Atlantika, ta umetnošću i naukom (a trebalo bi i zdravim razumom) proslavljena činjenica nekako je postala nevidljiva u svetu modernih vizuelnih umetnosti.

Britanska serija „Ubistva u Midsomeru“ započela je svoj televizijski život 1997. godine i traje do danas. Nominalno ruralna drama i detektivska priča, ona je od početka snimana kao reklamna serija za engleski ruralni turizam. Predivni seoski predeli, neverovatno lepe porodične kuće i dvorci, fenomenalni enterijeri svake pojedine kuće snimljeni na terenu – sve je u toj seriji prava pozivnica za dužu posetu srednjoj i južnoj Engleskoj. Sve osim što se serija kupa u firentonsko-provansalsko-kalifornijskom svetlu. Istina je da se to svetlo sreće u Engleskoj svakog juna, tako da to nije potpuno iskrivljavanje činjenica, ali je jednako istina i da to svetlo tamo traje svega par nedelja, a i tada gotovo svakog dana zatamnjeno kišom. Za utisak o tom delu sveta je mnogo pouzdanija slika teških sivih oblaka i magle. Pa ipak, „Ubistva u Midsomeru“ su veoma popularna i u Britaniji i van nje, bez obzira što nisu optimistična kao „Noting Hil“ i mada jedva imaju scena kiše. Ovoj seriji niko ne postavlja logično pitanje kako da slučajni turista u Engleskoj u bilo koje doba godine uspe da tokom svog aranžmana provede više od dva dana van sobe, jer će svo ostalo vreme trpeti tešku kišu.

Fini trik manipulacije svetlom postao je skoro opšti uzor i prihvaćen je i u ogromnoj nemačkoj televizijskoj produkciji. Svakako je za to zaslužna i slava alpskog svetla, ali i ono je u prirodi jednako često i pogodno za snimanje kao englesko visoko proleće. Ni u nemačkim manje ili više šarmantno naivnim serijama nema ni kiše, niti kišonosnih oblaka. Samo lepo toskansko-provansalsko-kalifornijsko svetlo, ponekad prošarano kao jaganjci belim oblacima, sa još pristunim tragovima oštrine niskog zimskog svetla, ali i sa snagom mladog sunca koje daje najdublje senke i boje. Još kada su u kadru prisutna alpska ili neka manje slavna jezera (a često su prisutna, kao da je Nemačka Finska), sve se pretvori u čarobni svet. Ni nemačke serije nisu izrazito optimistične, ali definitivno nisu pesimistične – to je laka razbibriga, sa malo sentimentalnih romantičnih osećanja, pa uz njih lako ide prelepo svetlo. To što osim u porajnju u Nemačkoj nema vinove loze, što znači da nema ni nešto mnogo svetla, nikome ne umanjuje zadovoljstvo uživanja u nemačkim osunčanim predelima.

I sa zapadne strane severnog Atlantika desile su se promene svetla. Recimo, serija „Hejven“ („Haven“), zasnovana na motivima romana Stivena Kinga „Kolorado Kid“ („The Colorado Kid“), koja je svoj televizijski život započela 2010. godine. Tokom pet sezona ona je obrađivala sve natprirodne fenomene zanimljive za izazivanje jeze i napetosti u fiktivnom gradiću Hejven, u državi Mejn, najsevernijem delu SAD. Sama serija je snimana još 500 km severnije od Mejna, u gradiću Lunenburg u kanadskoj provinciji Nova Škotska. I dok razna bića i razne pojave prete glavnim likovima, stanovnicima i idiličnom gradiću Nove Engleske, sistematski ih zaobilazi zaštitni znak ovog dela sveta, obilna teška kiša. Gotovo je parodična činjenica da u seriji koja se bavi strahom nema mračne vizuelne atmosfere! Prolećno svetlo u ovoj seriji ipak nije oslobođeno prozračnih prolećnih oblaka, ali slika u njoj zbog toga ne trpi umanjenje svetla – reflektori i druga tehnika osvetljenja od mračnih severnih eksterijera lako pravi južnjačke i prolećne.

Tropical polar

Sitna šteta na besprekornim nemačkim putevima

I dok igrani programi, i televizijski i filmski, ipak znatno ograničavaju obim eksterijera, držeći se sigurnih i dobro kontrolisanih studija, pa je stalno prisustvo obilnog  prolećnog svetla teže uočljivo, ostali televizijski programi nemaju tih problema. Turistički dokumentarci su preko nezajažljivih specijalizovanih televizijskih kanala stigli do toga da sumorni severni Atlantik i na njima uvek izgleda okupan toskansko-provansalsko-kalifornijskim svetlom. Zadnji slučaj koji sam video bio je dokumentarac iz serije „Velika železnička putovanja Evropom“ („Great railway journeys of Europe“), nedavno snimljena za „Pilot Guide“, specijalizovani turistički informativni portal, epizoda „Od Osla do Bergena“. Vrlo poželjno putovanje, zaista, mada je fascinantno kako je u ovoj epizodi Norveška neprekidno divno osunčana i na 867 metara (železnička stanica Mirdal), odnosno čak 1.222 metara nadmorske visine (Finse, selo i železnička stanica) i to tokom celog putovanja od 370 km, uključujući nimalo kratke pauze za snimanje železničkih stanica, lednika i vidikovaca. Dole, bliže moru, ne samo što blistaju nebo i kristalno bistre duboke vode fjordova, nego i bujno zelenilo divnih šuma sjaji neodoljivim svetlom. Svetlom koje u Norveškoj godišnje traje do par nedelja, a van tog vrhunca prisutno je samo u kratkim delovima dana, tokom najduže dva meseca godišnje. Stvarno bih voleo da budem u Norveškoj po takvom vremenu.

Uopšteno, turističke emisije i putopisi na specijalizovanim televizijskim kanalima danas već postižu neverovatan utisak jednakog svetla gde god da su snimane. Predivno, puno, lepo svelo u stilu večnog proleća sija jednako sa Islanda, iz Amazonije i iz Patagonije, u kojima se prirodno sreće do mesec dana godišnje, iz suptropske Pataje ili Kankuna, umerenog Praga ili San Franciska, kontinentalnog Čikaga ili Pekinga, ledenog Novosibirska ili Kalgarija, žarkog Dakara ili Adis Abebe… Isto vredi i za emisije o divljim životinjama – priroda u kojoj one žive potpuno se klimatski razlikuje od one koja se uči u školama, sva je osvetljena najlepšim svelom, kiša ne pada nikada, ali je ipak sve dobro napojeno vodom i biljke su u punom cvetu, dok sve buja od života,… Da ne nabrajamo dalje. Geografija, biologija i klimatologija ionako tu ne igraju nikakvu ulogu.

Kako je moguće da je ovakav pristup korišćenja istog svela u svakom eksterijeru postao toliko raširen i prihvaćen? Odakle ta spremnost i onih koji pripremaju i snimaju televizijsku i filmsku produkciju i onih koji ih gledaju da poveruju u nešto očigledno paradoksalno?

„Kraj istorije” i njene slobode

Norveški filmski kristali

Puno bi se moglo govoriti o nastanku ovako poremećene masovne percepcije stvarnosti iz ugla razvoja umetnosti, umetničkih tehnka i umetničke teorije, kao i promena proizvodne i materijalne osnove društva u poslednjem veku, ali sve to ipak ne bi moglo da objasni spremnost ogromnog gledališta da tako lako prihvati novu vizuelnu stvarnost koja očigledno odudara od njihovog svakodnevnog iskustva i znanja. Razbarušene i popularne studije Žana Bodrijara vrlo su inspirativne za objašnjenje, isto kao i mnoge druge teorije, međutim to je sasvim druga tema. Zadovoljiću se samo kratkom konstatacijom da je kolaps SSSR-a i neverovatna, brza promena globalnog političkog poretka stvorila društvenu osnovu za snažnu veru u to da su nastupili novo doba i novi svet, u kojem pravila starog doba i starog sveta više ne važe. Ovu veru najjezgrovitije je iskazao naivni hegelijanski intonirani panegirik „Kraj istorije i poslednji čovek“ Frensisa Fukujame („The end of history and the last man“) iz 1992. godine, čiji naslov sam po sebi sadrži ovu veru u celini, prikazujući istovremeno trijumfalizam predvodnika novog doba i graditelja novog sveta.

Ogromne promene u društvu su dokaz da je nastupio fizički očigledan „kraj istorije“, posle kojeg „poslednji ljudi“ žive u jednom savršenom svetu i nema više potrebe za ograničenjima, na prvom mestu saznajnim. Zašto bi mračni Mančester ili Brisel morao da izgleda mračno i na slikama, naročito zato što u njima više nema nikakvih društvenih, odnosno moralnih izvora bilo kakvog mraka?

Sintagma „Kraj istorije i poslednji čovek“ savršeno opisuje i fantazme ujedinjene Evrope i njenog savršenog poretka. Isto vredi i za valjanost tog opisa neoliberalnog oduševljenja pobedom Vašingtonskog konsenzusa i zanosa sopstvenom dovršenošću. Ova sintagma zadivljujuće precizno definiše pokrete zdravih životnih navika, pozitivnog mišljenja, auto treninga i ostalih modernih propedeutika za postizanje uspeha, zdravlja, bogatstva, moći i slave. Celo novo doba i novi svet obuhvaćeni su njenom širinom.

Možda nije nikakvo čudo što su ljudi novog doba i novog sveta, „poslednji ljudi“ posle „kraja istorije“, omeđeni od drugih ljudi domašajem televizije i njene nove svetlosne stvarnosti, kao u srednjovekovnim mračnim bajkama odjednom postali omađijani slikama blještavo osvetljenog sopstvenog okruženja, bez obzira na svoje iskustvo i znanje. Obale severnog Atlantika osvanule su okupane večnim prolećnim suncem, sebe obeleživši svetlom koje su tako dugo čeznutljivo pripisivale Atini i Firenci, centrima kulture kojima su se nekada divile, pretvorivši se u novi Mediteran, središnje more i središnju zemlju, i ostavivši stari Mediteran u nekom nepoznatom osvetljenju.

Mada su sve ove društvene promene i njihove posledice na umetnost i vizuelnu produkciju često spontane i zapravo naivne, ipak je njihov uticaj na ljudsku percepciju ogroman. Ovaj uticaj se zasniva ponajpre na čulnim utiscima, a za njih je količina od presudnog značaja – dakle, mnogo slika osunčanog severnog Atlantika stanovnicima njegovih obala i zaleđa donelo je nove, ranije nezamislive ideje i navike.

Preplanulo bledilo

Novi raspored evropske kulturne moći

Sve što je rečeno bilo je potrebno da bi se shvatio neverovatan nemački film „Recept za poljupce“ („Küsse à la carte“) iz 2008. godine. Ako niste pogledali ovu romantičnu komediju, obavezno to uradite, zabava je zagarantovana. Jer, u njemu duh Fukujaminog „poslednjeg čoveka“, koji je lutao i još uvek luta u „Noting Hilu“, „Ubistvima u Midsomeru“, „Hejvenu“, nepreglednoj drugoj televizijskoj i filmskoj produkciji i naročitou  turističkim emisijama, dobija otelotvorenje i odlazi na svoje najveće iskušenje. I to u obliku žene.

Izolda je kuvarica na benzinskoj stanici na auto putu, sa snovima o kulinarskoj karijeri i banalnim kobasicama kao jedinom hranom koju sprema. Iznenada, baš kod nje se pojavljuje Salvatore, njen kuvarski uzor, i uvereva je i poziva da mu postane učenica i slavno kuvarsko ime. Izolda bez oklevanja prihvata poziv, daje otkaz i odlazi u Italiju, u njegov luksuzni restoran u Amalfiju. U Amalfiju, međutim, stvari se promene i Salvatorea obuzima njegova kulinarska umetnost i cilj da postigne tri zvezdice u Mišlenovom vodiču, kao jedinim načinom da ostvari svoju kuvarsku veličinu. Izoldu svrstava u pomoćno osoblje i njihov odnos postaje hladan odnos nadređenog i podređene. Sa svoje strane, Izolda se u poslu pokazuje zadivljujuće nesposobnom i za najjednostavnije zadatke, ali njena posvećenost i odanost polako je pretvaraju u oslonac za Salvatoreovu umetnost. I ne samo to – njena vrela severnoatlantska duša probudiće u Salvatoreu uspavanu strast za kulinarstvom i njih dvoje postaju savršen tim. Onda se stvari ponovo obrću. Salvatere postaje napet zbog inspekcije Mišlenovog vodiča i ponovo vraća Izoldu u pomoćno osoblje, a tokom inspekcije javno je izvređa pred ostalim osobljem. Izolda napušta njegov restoran i privremeno boravi u kući trojice braće Italijana, mladih seoskih momaka bez roditelja i bez žena, ugaslih nada o svojoj budućnosti. Među njima Izoldina kulinarska veština dostiže nebeske visine, dok njena severnoatlantska duša obasjava svakog od njih najvećim sjajem, donoseći im, kao i prethodno Salvatoreu, zaboraljenu lepotu života. Posle još jednog obrta nastupa hepi end i Izolda i Salvatore su opet zajedno, ravnopravni, dok tri momka ostaju da pate za njom.

Ovaj naivni, nije prestrogo reći priglupi film, ne bi bio vredan pažnje da ideja osunčanog severnog Atlantika u njemu nije dostigla do sada nezamisliv nivo. Sniman na Amalfitanskoj rivijeri, iako bez mnogo eksterijera, on je u svakom kadru okupan divnom svetlošću Salernitanije i italijaskim dizajnom. Ali, osnov na kojem ovaj film leži jeste teza da svetlo nije pitanje prostora, nego duše. A tu nastupa osunčani severni Atlantik. Ideja da nemačka kuvarica sa auto puta može iz čista mira postati pripravnik u vrhunskom restoranu, a potom svojom hranom oduševljavati trojicu momaka koji rade u italijanskoj kuhinji toliko je van svakog zamislivog konteksta da se čini ili kao izraz apsolutne nepismenosti i gluposti autora ovog filma ili kao opsednutost nečim o čemu nema nikakvih tragova u stvarnosti, ali čime se oni vode i što očekuju da vodi i gledaoce.

U nekoj prošlosti, u filmu „Sabrina“, kulinarskoj varijanti Pigmalionove Galateje, glavna junakinja barem je završila kulinarsku obuku u Parizu, postavši u međuvremenu od deteta žena. U „Receptu za poljupce“ nema potrebe za bilo kakvom transformacijom junakinje. Sve što je Izoldi potrebno ona ima samim svojim postojanjem. Malo tehničke vežbe i ona trenutno postaje kulinarsko čudo koje sprema špagete sa bilo kojim prelivom bolje od svakog Italijana ili bilo koju drugu hranu na nedostižnom nivou. Za cvetne dekoracije joj nije potrebna ni tehnička vežba, uostalom u njenom rodnom kraju je stvoren alpinetum i Amalfi može samo da čezne za njenim prefinjenim osećajem aranžiranja cveća. Iz nje kao iz vulkana izbija životna radost koja potpuno očarava tradicionalno melanholične, tihe i povučene Amalfitance i Salernitance, vraćajući im volju za životom ugaslu zbog… Film, naravno, ne objašnjava zbog čega bi Amalfitancima i Salernitancima, koji žive na božanstvenoj obali i pod božanstvenim svetlom, ikada zgasnula volja za životom, ali teško je suzdržati se od ideje da je to zato što ne žive na osunčanom severnom Atlantiku. Jer, Izolda ima kvalitete boginje i logično je da je njena zemlja porekla isto tako zemlja bogova.

U kontekstu „kraja istorije i poslednjeg čoveka“ oblikovanog kao Evropska unija, film „Recept za poljupce“ je pravo ovaploćenje predrasuda koje su vrhunac dostigle u tekućoj krizi grčkog suverenog duga i groznoj bulevarskoj antigrčkoj kampanji. Odavno su evropski južnjaci bili sumnjivi severnjacima, ali ostaci renesanse, italijanska industrija, širina ponude za prefinjena telesna uživanja, kao i vrhunska proizvodnja ekskluzivne robe sprečavali su da ove sumnje postanu čvrste predrasude. Sa promenom evropske osovine moći koja je nastupila uvođenjem evra i njenim potpunim izmeštanjem na Atlantsku obalu nestale su i ove ograde. Renesansni ostaci više nisu deo kurikuluma, bar ne više nego antički ostaci u Grčkoj, i svakako više nisu osnov za divljenje nekoj boljoj prošlosti, jer je istorija završena. Pored toga, svaka je industrija na evropskom Mediteranu neslavno propala, pa više nema šta da se poštuje u pogledu južnjačkog modernizma. Što se tiče ponude za prefinjena telesna uživanja i proizvodnje ekskluzivne robe, oba su dostupna i u najsiromašnijim zemljama, pa se to lako pretvara u svojevrsno kulturno nasleđe.Tako je postalo moguće da severnjaci zadobiju osobine koje se tradicionalno pripisuju južnjacima, i obrnuto. A posle te zamene, ostaje da se zameni i svetlo. Makar na slikama.

Činjenica da je severni Atlantik zadobio položaj izvora umetničke inspiracije na nivou scenarija pretvorila je osunčanost sa slika severnog Atlantika u njegovu unutrašnju sadržinu. To je preokret koji vredi zapaziti (naročito zbog savladanog konačnog iskušenja da severnjaci motivišu južnjake na najlepšim mestima juga na pokret i živost – ideja realna koliko i vaskrsnuće). Naravno da film „Recept za poljupce“ neće zavrediti da se pamti, niti to zaslužuje. Međutim, u ogromnoj filmskoj i televizijskoj produkciji ovaj film je mali znak za to u kom pravcu treba očekivati buduće stvaraoce novog doba i novog sveta. Opremljen svim simbolima osunčanog severnog Atlantika, ovaj film je kao seme za neki mnogo ozbiljniji i ambiciozniji projekat, koji će zaslužiti da se pamti kao veliki preokret. Do tada, ostaje da se prolećem okupana obala Severnog mora i isto tako osunčana obala Njufaundlenda dalje samodefinišu, dodajući nove elemente već gotovoj sopstvenoj slici najboljeg od svih svetova.

Pera Marković

(Tekst je objavljen na blogu 2 + 2 = 5 i uz dozvolu autora redakcijski opremljen)

[clear]