Lenka Udovički: Subotica kakvu pamtim je fantastično mesto, moja privatna prekretnica

Posle skoro tri decenije, pozorišna rediteljka, umetnička direktorka Pozorišta Ulisis, supruga Radeta Šerbedžije, Lenka Udovički ponovo je u Subotici. U ulozi rediteljke jedne od predstava ovogodišnjeg Desire festivala, predstavila se publici na Desire akademiji, gde je bilo reči kako o ostvarenju predstavljenom na festivalu, tako i o celokupnom njenom opusu, ali i o odnosu sa Suboticom.

Foto: NJ, Magločistač

Njen prvi susret sa Suboticom bila je predstava Ljubiše Ristića “Madač, komentari” koja je svojom angažovanošću, tako i po angažovanju kulturnih institucija, kako prostora, tako i ljudi, predstavljala svojevrsnu, kako je ocenjeno u jednom članku, revolucionarnu kulturnu okupaciju grada.

Njoj se urezala u pamćenje scena iz predstave u kojoj su Crvene brigade ubile italijanskog premijera Alda Mora ispred Gradske kuće.

“Stigli smo u Suboticu, Gradska kuća, hapšenje i ubistvo Alda Mora, automobili na trgu, Ljubiša koji trči. Meni je sve to tako bilo… Ne znam sa čime da uporedim, ali mi je toliko to bilo fascinantno i fenomenalno. Vau, kao da sam otputovala u neki svoj san” – seća se Udovički.

Ponovni susret sa Suboticom, ponovo na poziv Ljubiše Ristića, usledio je pet godina kasnije, 1990-te, a ovoga puta je bio po nju fatalan i odredio njen dalji život. I još nečiji.

“To je isto bilo fantastično iskustvo. Naravno, desila mi se najgora stvar. Dođeš negde da režiraš i zaljubiš se u Radeta Šerbedžiju. To je “katastrofa” za mladu rediteljku. Došao si da radiš i da budeš ozbiljan, žensko si i sve to. Stvarno… Užas. Ja sam to jako krila. Činilo mi se nemoguće” – opisuje Udovički, dok se publika smeje.

Dakle, Subotica je njena privatna prekretnica, ali kaže da je te 90-te godine u profesionalnom smislu bila fantastično mesto.

Foto: NJ, Magločistač

“Od tada, sve ove godine nisam bila (u Subotici). Ali sam baš zbog te veze, kroz prijatelje, preko priča znala za Andraša (Urbana, reditelja, osnivača Desire festivala), iako smo bili u Londonu, pa posle u Americi, vrlo sam retko dolazila čak i do Beograda (gde je rođena), ali se to što se u Subotici dešavalo, pa se posle rasprostrlo naokolo, nekakve veze su kroz priče, kroz susrete. I jako mi je drago i stvarno ti čestitam, Andraše, za ovaj festival” – kaže ona.

Socijalista po opredeljenju, od oca poreklom iz ne tako dalekog Mola, inače učesnika građanskog rata u Španiji, Udovički kaže da je još uvek zaboli kada neko kaže da je komunizam (bio) negativan.

Njen otac, Lazar, potiče iz siromašne porodice i prvi je među njima koji je stekao mogućnost školovanja, dobivši stipendiju za studije agronomije u Pragu. Međutim, kako je sam gotovrio, upoznavši se s progresivnim idejama, odlazi preko Pariza u Španiju i učestvuje u građanskom ratu gde se bori “protiv nepravde i svetskog lopovluka”.

“Meni je žao što smo rođeni u neko vreme kada takav idealizam više nije moguć. Ali moraće nešto da se javi. Jer ovaj neki cinizam i destrukcija sveta u kojem živimo su otišli toliko daleko da ja verujem da će nekakva sila ili nešto…” – ostala je nedorečena.

Foto: NJ, Magločistač

Poređenje “tada i danas”, postulata društvenih, muško-ženskih odnosa, uloga u društvu, provejavalo je tokom celog razgovora na današnjoj Desire akademiji, kroz prizmu njenog dosadašnjeg stvaralaštva, ali i predstave “Bakhe”, odigrane sinoć (24.11.) u okviru desetog Desire festivala, gde na pitanje “Zašto nema revolucije” pruža odgovor: “Zato što naručimo Dupli čiz”.

“Nešto je jako duboko u nama neispunjeno, neiživljeno, nedato mu prostora i to nešto hrani hrani naš konzumerizam, a istovremeno i naš strah da ćemo sutra ostati, kao, bez ičega. S jedne strane je bogatije društvo nego ikada, ali sa druge strane je taj strah sa kojim se manipuliše i to, u stvari, neko osećanje da je sve toliko neizvesno” – kaže Udovički.

Sa jedne strane “svi imamo klicu dobrote, samo je treba zalivati”, a sa druge “svi u detinjstvu, koliko god bilo sretno, prolazimo kroz nekakve svoje traume i pitanje je u kakvom okruženju i kako naučimo da se sa njima suočavamo”.

“Mene je devedesetih, kada je sve ovde krenulo, kada se moj svet rušio, osnovni šok mi je bilo da shvatim koliko mržnje i koliko nesretnih ljudi živi oko mene. Jer ta neka agresija, ta neka destrukcija, mržnja, užasne stvari, su najedanput počele da bujaju i ti shvatiš da ti ljudi koji su spremni takve stvari da kažu, da optuže, da su to neke frustracije koje su duboke i zapravo nemaju veze stvarno sa Srbima, Hrvatima, muslimanima, već imaju problem sa nečim što ljudi u sebi nose i koje u jednom trenutku bukne. Te različite potiskivane stvari” – kaže Udovički.

Pozorište Ulisis (Ulysses), čija je umetnička direktorka, postoji već 18 godina, stacionirano je na Brionima, a njegovo funkcionisanje opisuje kao “suludu i neprestanu borbu sa toliko prerasuda”. S jedne strane kao gerilsko (okupljanje trupe u aprilu-maju), a sa druge kao nemoguću misiju nove sezone.

“Meni je jako žao, ali se još uvek nadam da ćemo možda uspeti da više nekakvog kontinuiteta imamo i tokom godine. Ali stvarno, podrška od Ministarstva kulture, naročito zadnjih godina, je sve manja i manja. To mi je već opšte mesto. Svi se na to žale” – kaže ona.

(Magločistač)

[clear]