Kulturni radar: Da li je opravdan hype oko filma „Najgora osoba na svetu“?

Svi mi isprobavamo razne stilove života, imamo nesigurnosti, mislimo kako moramo biti stabilni u dvadesetima, a do tridesete već imati sve. Ali, šta je to ’sve’?

Film sam prvi put videla u programu 28. Festivala evropskog filma „Palić“ i pomislila – zašto da ne? Deluje kao otkrovenje svakome ko se ponekad oseća kao „najgora osoba“, a i poster je pomogao: devojka, sređena, sa osmehom trči ka cilju. Već tu mi je sve postalo sumnjivo, ipak je u pitanju norveški pisac i reditelj Joakim Trir (Joachim Trier). Znala sam da se nešto „sprema“, samo je bilo pitanje šta.

I ovo je bio film mog leta (ili sam bar tako mislila).

Ostvarenje je uobličeno, ima 12 poglavlja uz epilog, a svako poglavlje svoj naslov, tako da ostavlja utisak kao da čitate knjigu. Film prati četiri godine života glavne junakinje Džuli (Renate Reinsve) koja prolazi kroz turbulentne životne faze. Počinje kratkim odlomcima u kojima ona odlučuje da sa studija medicine pređe na studije psihologije pošto je ipak zanima unutrašnje stanje čoveka, a ne anatomija, a onda i od toga odustaje i pohađa kurs fotografije gde otkriva svoju umetničku stranu. Ali, brzo uviđa da još uvek nije ispunjena. Piše članak o oralnom seksu i shvata da je pisanje njen poziv.

Konstantno prelaženje sa jednog zanimanja na drugo pokazuje koliko je Džuli izgubljena i ne zna šta tačno treba da izabere, a to je i pitanje svih nas danas. Da li je zaista neophodno „pronaći se“ do tridesete? Kroz film vidimo da se junakinja upušta u bezbroj situacija kako bi možda našla odgovor, došla do rešenja, ali: da li rešenja zaista ima? Koje su to društvene norme koje diktiraju šta danas znači „uspeti“ i „ostvariti se“ kako u karijeri, tako i u životu? Savremeni svet nam pruža toliko izbora, različitih interesovanja, ljudi i opcija da je teško odlučiti se za onaj pravi.

Sama junakinja postaje tako izgubljena pod pritiskom bezbroj mogućnosti. Upoznaje strip umetnika Aksela ( Anders Danielsen Lie) u kog se zaljubljuje. Aksel je stariji od nje 15 godina, razmišlja o životu na drugačiji način, a ona to uviđa tek kada ode sa njim i njegovim prijateljima na more. To je svet koji već ima decu, „izgrađen“ život, i zna šta želi, dok ona shvata koliko je (opet) promašila: Aksel joj spominje decu, na šta ona odgovara da nije spremna, da nije uradila sve što je htela, iako ne zna ni sama šta, ali oseća da ima još mnogo toga što prvo treba da uradi.

Svi mi imamo nešto zajedničko sa glavnom junakinjom filma „Najgora osoba na svetu“, i možda u tome leži razlog njegove popularnosti. A Džuli svakako nije najgora jer ne želi decu ili zato što često menja partnere, nije najgora ni zato što ne zna šta želi – ona je samo osoba, i to univerzalni prikaz osobe 21. veka. Stoga mislim da je Trir naslov učinio ironičnim.

Osim izgubljenosti glavne junakinje, pa i nas samih u ovom svetu neograničenih mogućnosti sa kojima ne znamo šta bismo, za film nas vezuje još jedna nit, feminizam. Džuli je, naime, očigledno predstavljena kao feminstkinja koja je svesna sveta u kome živi, upućena je u stvari, ali poreklo njenog feminizma leži u odsutnosti očeve figure. Trir je tu pokazao da mnogi muškarci još uvek ne shvataju da emocionalna nestabilnost devojke i njen feminizam nisu povezani uvek sa muškarcima iz njihovih života, te da majčinstvo ne definiše ženu.

Svi mi isprobavamo razne stilove života, imamo nesigurnosti, mislimo kako moramo biti stabilni u dvadesetima, a do tridesete već imati sve. Ali, šta je to ’sve’?

Prva sam koja ne zna čime ću se tačno baviti u životu i gde ću završiti, to mi je najveća enigma. Pokušavam da živim u sadašnjosti, ali konstantno me prati ta budućnost koja nalaže neka pravila koja se od mene očekuju, pa opet, znam da ću pogrešno izabrati još mnogo puta, ali to me čini kompletnom u društvu koje je davno izgubilo kompas.

Stoga ne brinem.

U kulturi koja je postala vrlo plitka, u instant kulturi, svi mi se ponekad nalazimo u međuprostoru onoga što mislimo da želimo biti i onoga što jesmo, pokušavajući da isklešemo najbolje verzije sebe. Nekada čovek uspe, a nekada ne, to ga čini osobom. Najgorom osobom na svetu.

Film “Najgora osoba na svetu” (2021) predstavlja završno delo trilogije norveškog pisca i reditelja Joakima Trira, koju čine i “Repriza” (2006) i “Oslo, 31. avgusta” (2011). Film je bio prikazan na Kanskom finskom festivalu, gde je osvojio nagradu za najbolju žensku ulogu, dok je na 28. Festivalu evropskog filma “Palić” bio proglašen za najbolje ostvarenje u okviru Glavnog takmičarskog programa.

Prikaz filma “Najgora osoba na svetu” nastao je u sklopu projekta “Polet 21/22”, koji zajednički realizuju Udruženje građana “Klara i Rosa” i Magločistač u okviru programa Beogradske otvorene škole „Mladi i mediji za demokratski razvoj“, a uz podršku Švedske.

Petra Vereš je studentkinja srpskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Bavi se kreativnim pisanjem, ali želi da savlada i osnove novinarskog poziva u budućnosti.