Kako se „leče“ umetnička dela: Tajna restauratorskog zanata u veštim rukama dr Žužane Korhec Pap

„Obolele“ slike stare više stotina leta, ramovi koji jedni iza drugih, kao u redu, strpljivo čekaju na „pregled“, te nekoliko skulptura koje nemo posmatraju gužvu u „ordinaciji“ prožetoj mirisom razređivača i laka, čine samo delić atmosfere iz restauratorskog atelja Gradskog muzeja Subotica koji je, poput svake čekaonice u ambulanti, dupke ispunjen „pacijentima“.

„Ovo je zapravo neka vrsta pregleda i lečenja jedne slike, samo što pacijent ne viče“, opsuje svoj životni poziv dr Žužana Korhec Pap, slikarka-restauratorka i muzejska savetnica, dok u belom mantilu postavlja „dijagnozu“ umetničkom delu koje se trenutno nalazi kod nje, na „lečenju“.

Položena na vakuum stolu, „iznemogla“ slika se u potpunosti predala veštim rukama restauratorke, koja zaobljenim nožićem nežno nanosi kit na raspukle delove platna, poput melema koji će da zaceli otvorene „rane“.

„To što sada radim se zove kitiranje. Tamo gde nedostaje podloga, gde su rupe ili razderotine na slici, tamo uguravam kit, odnosno tutkanu kredu, da bi se slika sjedinila u jednu površinu. Vidite ovde, gde su bile rupe, svugde, te male površine su sada ispunjene“, objašnjava Žužana, pokazujući prstima sve bore koje je zub vremena usekao na slici staroj više od 200 godina.

Reč je umetničkom delu „Sveto Trojstvo“ iz zbirke Franjevačkog samostana, koje se u Gradskom muzeju Subotica obrelo tako što je njegov ukrasni ram naša sagovornica koristila za izložbu o slikarskoj porodici Šeft. Kada je videla u kakvom se stanju slika nalazi, odlučila je da je neko vreme zadrži u ateljeu i pruži joj adekvatan „tretman“.

„Svako umetničko delo je posebna priča. Kao kad se razbolimo i odemo kod lekara, tako i ovde počinjemo sa zatečenim stanjem, odnosno fotografisanjem da bi se to stanje dokumentovalo. Ukoliko je potrebno, radimo foto-istraživanje, možemo da uzmemo i neki uzorak iz slike ili da je odnesemo u neku medicinsku ustanovu na rendgen sa kojim se i ljudi snimaju“, priča restauratorka, dodajući da joj u tome pomaže i koleginica sa kojom deli atelje, muzejska fotografkinja Svetlana Kolović.

„Sve to se radi da bismo znali šta se tačno desilo slici i šta možemo da očekujemo. Dakle, pomoću tih foto-istraživanja i uzoraka saznajemo od kojih materijala se sastoji slika i možemo da procenimo sa kakvim materijalima treba da uradimo konzervaciju i čišćenje“, pojasnila je.

Konzervacija ima za cilj da zaustavi dalje propadanje dela i može da mu „produži život“ za čak 50 do 70 godina. U slučaju slike koju upravo restaurira, Žužana kaže da je konzervacija bila potrebna odmah, jer je bila „deformisana, rascepana i prvo je to trebalo konsolidovati“.

„Ona je prepeglana smesom za konzervaciju, a ta smesa prodire kroz nosilac i lepi nazad sve delove koji žele da otpadnu sa nosioca i tek tada možemo da pristupimo čišćenju“, pojasnila je.

Čišćenje je vrlo važna faza u „oporavku“ jednog umetničkog dela i ono se radi da bi se sve naslage, kako prašine i prljavštine koje su se nataložile tokom vremena, tako i naknadno nanetih preslika, skinule sa originalne slike.

U tome se restauratorka služi različitim hemijskim sredstvima, blagim kiselinama i lužinama, koje kupuje posebno jer, kako naglašava, „ne može makar šta da se koristi i svaka slika zahteva nešto drugo“. Zbog toga uvek pristupa probnom čišćenju, kako bi utvrdila kojom će hemikalijom najlakše i najbrže skinuti preslike, tako da ne našteti originalu.

„Ti naknadni preslici su se jako teško mogli skinuti, jer je sam originalni sloj vrlo tanak. Jako tanko je slikan i zato su ga vrlo brzo oštetile hemikalije kojima se čistio preslik, pa sam morala da kombinujem čišćenje malo sa hemikalijama, a malo i mehanički“, predočava Žužana, ističući da čišćenje nekada može da bude i vrlo izazovno.

„Bilo je i takvih slika, na primer na izložbi o Falkoneru, koje su se samo malim skalpelom mogle mehanički očistiti. Nikakvu hemikaliju nisam mogla da upotrebim, jer je preslik bio kao beton i bez oštećenja originala se taj sloj mogao samo malim skalpelom odgurnuti, mic po mic“, navela je primer ova „doktorka“ za umetnička dela.

Iako koreni restauracije sežu sve do antičke Grčke i Rima, gde su se popravljala oštećenja na keramičkim posudama i kipovima, smatra se da je organizovana praksa restauracije umetničkih dela počela u 18. i 19. veku. Tokom ovog perioda su osnovane prve institucije i škole koje su se bavile restauracijom i razvijene su tehnike za čišćenje slika, uklanjanje lakova i retuširanje oštećenja. Veliki napredak usledio je u 20. veku, kada su nove tehnologije poput rendgenskih snimaka, infracrvene reflektografije i drugih dijagnostičkih metoda, pomogle restauratorima da bolje razumeju stanje umetničkog dela i planiraju restauraciju, pri čemu je naglasak stavljen na etičke i konzervatorske aspekte restauracije kako bi se očuvala autentičnost i integritet originalnog dela. Danas je to disciplina koja objedinjuje tehničko znanje, naučna istraživanja i umetničko razumevanje kojim se čuva kulturna baština širom sveta.

Osim hemijskih sredstava, vate i skalpela, Žužana tokom čišćenja umetničkog dela koristi i drugi „pribor“, poput onog kojim se služe stomatolozi, a od kojih, kako i sama priznaje, neretko traži da joj ustupe one alate koje više ne koriste ili su zastareli, ali kada ih naoštri, budu  joj od velike pomoći.

Dešava se i da mora da upotrebi gas masku ili, sada mnogo češće, ventilacioni sistem u vidu aspiratora, da bi se zaštitila od isparavanja hemikalija koje mogu da budu opasne po zdravlje.

Koliko mogu da budu specifični materijali sa kojima radi, najbolje oslikava neobična lepljiva smesa karamel boje, za kojom je posegnula da bi tutkanom kredom „zakrpljene“ razderotine slike izolovala.

Ipak, možda najneočekivaniji predmet na koji smo naišli u „ordinaciji“ naše restauratorke je pegla. Kako objašnjava, peglom ravna izgužvane, urolane ili deformisane slike, a ukoliko su takvih dimenzija kao što je „Sveto Trojstvo“, onda koristi vakuum sto.

„Ovaj sto istovremeno ravna i greje, znači pravi vakum, čime se cela površina u isto vreme konzervira, a kada se ručno pegla, onda može samo deo po deo da se ravna“, kaže naša sagovornica, koja je peglom ručno ispravljala i delo baroknog slikara Sensera iz 1751. godine, dugo čak šest metara i visoko tri metra, što je po dimenzijama najveća slika koju je do sada restaurirala.

„To je bilo baš za vreme korone. Bila sam jako marljiva i uspela sam da je restauriram. Ta slika je bila urolana više od 80 godina i originalno je stajala u seminaru u Pečuju, gde se danas nalazi gimnazija. Zahvaljujući mojim pređašnjim izložbama, uspela sam da je dobijem i verovatno se nikada ne bi restaurirala, jer oni ne bi mogli da sakupe toliko novca da plate jednog samostalnog restauratora. Ovako je to bio dar našeg muzeja“, kaže Žužana.

Nakon što se slika izravna, počinje priprema za onu fazu koja je oku posmatrača i najvidljivija, a to je estetska rekonstrukcija. Tada konačno u upotrebu dolazi i slikarski pribor, od štafelaja, preko četkica i boja, do takozvanih slepih i radnih ramova.

Međutim, najvažnije je da svi materijali koje Žužana nanese na sliku prilikom restauracije umetničkog dela budu reverzibilni.

„Odnosno, da se moj rad može skinuti običnim razređivačem sa slike, tako da ostane original. To znači reverzibilno, da bi slika mogla i kasnije da se restaurira. Sve se to zapisuje u dokumentaciju koja se pravi u dva ili tri primerka. Jedan se dostavlja vlasniku, drugi ostaje meni, a treći, ukoliko je delo zaštićeno, ide Zavodu za zaštitu spomenika kulture“, ističe naša sagovornica, objašnjavajući da je vreme trajanja restauracije direktno uslovljeno oštećenjima koje je slika pretrpela, te da može da iziskuje od nekoliko dana do nekoliko meseci rada.

„I vlasnik dela uvek odlučuje šta želi, da li potpunu estetsku rekonstrukciju ili da se samo zaustavi propadanje i dođe do originala. U mojoj praksi se pokazalo da se gotovo uvek radi estetska rekonstrukcija, jer nije prikladno vratiti oltarnu sliku u upotrebu ako nedostaje glava svetitelja. To je, doduše, najgrublji primer, ali je cilj da posmatrač ne gleda šta nije u redu na slici, nego da ima jedna dojam umetničkog rada u svojoj lepoti“, poručuje restauratorka.

Zahvaljujući dr Žužani Korhec Pap, tu lepotu danas uživa oko 200 umetničkih dela koje je restaurirala za gotovo tri decenije, koliko se dugo bavi ovim poslom. Nakon što je 1995. godine diplomirala na Mađarskom likovnom fakultetu u Budimpešti na Odseku za restauratore, a naredne godine i na Odseku za profesora likovne umetnosti, u Gradskom muzeju Subotica se zaposlila 1997. godine, gde uz slike, restaurira i umetnička dela na papiru i ukrasne ramove.

I ne samo to. Ona je jedna od retkih slikarki-restauratorki koja iscrpno istražuje slikare mađarskog baroka, čime je uspela da sačuva od zaborava autore poput Sebastijana Štetnera, Matijasa Haniša, Franca Falkonera, Matije Žeravića, bečke barokne velemajstore u Vojvodini, te slikarsku porodicu Šeft, pretočivši njihova restaurirana dela u međunarodne izložbe.

„Još od srednje škole sam znala da ću da radim nešto u vezi sa umetnošću. Gospodin Boroš, kod koga sam išla na crtanje da bi se pripremila za prijemni ispit, rekao mi je da imam dobru ruku i dobre oči, što sam znala od malena, ali sam isto tako znala da onog žara i stvaralačkog osećaja ili pokreta u meni nema. Takođe, od malena sam se jako vezivala za prošlost i već sa 12-13 godina sam tražila stare stvari od bake i ostalih rođaka, sakupljala ih i ostavljala na stranu. Tek kada sam, neposredno pre prijemnog ispita, prvi put videla rad nekog restauratora, sinulo mi je da je to ono što želim da radim. U restauraciji se sažimaju tri stvari – umetnost, prirodne i društvene nauke, dakle ona stoji na tri noge i ja sam se baš u tome pronašla“, zaključuje naša sagovornica.

„Velika škola za mene je bilo prvo delo koje sam restaurirala nakon fakulteta. To je bila oltarna slika iz crkve u Bačkoj Topoli. Sve sam dogovorila sa župnikom, pitala da li imaju čime da je dovezu u Suboticu i pošto su rekli da je prevoz obezbeđen, nisam ni razmišljala da ih prekontrolišem. Međutim, kad je slika stigla, ona je bila vezana za prikolicu na otvorenom i nije bila zaštićena ni sa čim. Platno je već bilo u dosta lošem stanju, jer je puno padala kiša ili voda po njemu, i tokom transporta se skroz rascepalo, kao jedro na brodu. Tako sam naučila da prevoz više nikad ne ostavljam drugima, nego da ga uvek sama organizujem i kontrolišem. Na kraju sam uspela da restauriram tu sliku, ali je umesto malo, bilo puno posla, a neki delovi su i potpuno odleteli usput“, o svojim greškama će dr Žužana Korhec Pap.

Produkciju ove priče podržala je Tomson fondacija, kao deo projekta Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan (CC4WBs). Priča je kreirana uz finansijsku podršku Evropske unije. Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.