Istoričar umetnosti Jerko Denegri za Magločistač: Subotica ima kulturnu tradiciju u sektoru savremene umetnosti

Jedan od naših najznačajnijih istoričara umetnosti, dr Jerko Denegri, bio je ove nedelje gost Savremene galerije Subotica, a tema o kojoj je govorio bila je – profesija kustosa. Denegri je u intervjuu za Magločistač pričao i o svojim počecima u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, ali i o nostalgičnim jugoslovenskim vremenima u kojima je umetnost bila – nešto drugačija.

On je govorio o tome, šta je posao dobrog kustosa i zašto je važno da prati sva umetnička dešavanja, kako bi ih iz nekog zaklonjenog, nedovoljno vidljivog prostora, preneo u javnost.

Dr jerko Denegri je radio kao kustos Muzeja savremene umetnosti u Beogradu od samog osnivanja te ustanove sve do 1991. godine, kada je svoj rad nastavio kao profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Neposredno je sarađivao sa mnogim značajnim umetnicima, bio je autor brojnih zapaženih izložbi i uvek znao kako da savremenu umetnost učini blisku svima.

U svom radu decenijama ste održavali najviše profesionalne standarde, u svim društvenim okolnostima. Koji su bili izazovi?

Istoričar umetnosti, kada ima priliku da se zaposli u instituciji ili kada obavlja svoju samostalnu delatnost, uvek se sukobljava sa okolnostima u kojima funkcioniše, sa prilikama u kojima deluje i uvek su izazovi neprekidni, stalni, koje, međutim, treba savladati da se ide dalje, da se nešto postigne. Podrazumeva se da su izazovi tu, ne možete ih izbeći, nema idealne situacije u kojoj je sve apsolutno na svom mestu. Izazovi su morali biti i u vreme kada sam ja radio u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu i kada je trebalo pratiti najaktualnije umetnička zbivanja. U to vreme, muzej je bio orijentisan pretežno prema velikim istorijskim temama, velikim epohama prve polovine veka, velikim monografskim izložbama, retrospektivama. Izložbe savremene aktuelne umetnosti obavljane su u salonu muzeja, jednoj našoj instituciji koja je bila u gradu. Trebalo je biti upoznat sa dešavanjima, i to na celom tadašnjem jugoslovenskom prostoru, da bi se ona mogla na vreme i u pravom trenutku predstaviti javnosti. To je moralo da se odvija na taj način da ste u neprekidnom kontaktu sa novim generacijama umetnika u Beogradu i u drugim sredinama, što je bilo istovremeno izazovno i na neki način naporno jer je taj posao bio gotovo svakodnevni, stalno ste bili u mobilnom stanju.

Ako danas govorimo o izazovima, to su više bili stimulansi nego prepreke, a iz neke današnje memorije, to su zapravo bila divna vremena u kojima smo uživali radeći na tim poslovima.

Danas, kada se osvrnete na svoje brojne uloge u našoj kulturi, da li možete jednu da izdvojite ili su Vam sve podjednako značajne?

Bio sam 25 godina zaposlen u Muzeju savremene umetnosti. To je bio jedan period vrlo plodan u vreme najpre uprave Miodraga Protića, našeg osnivača i prvog direktora. Pogotovo što je to bio početni period mog profesionalnog bavljenja, jedan divan period, stimulativan. Potom dolazi do raznih promena, ja sam u jednom času prešao na odeljenje istorije umetnosti. To je bio drugi izazov. Umesto kustoskog posla na izložbama sa umetnicima, trebalo je krenuti u posao sa studentima i pozabaviti se naučnim radom. Ali prilike u kojima se čovek nađe, kao onaj plivač koji mora da pliva dalje, mora da obavi svoje nove zadatke, i to sve danas izgleda davno za mnom i čini mi neku veliku nostalgiju za nečim što se više neće ponoviti.

Počeli ste svoju karijeru sredinom ’60. godina 20. veka u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, koji je tada tek bio otvoren. Možete li da nam približite osećanje potpuno novog početka i razvoja zajedno sa jednom tako važnom ustanovom?

Upravo ovih dana se beleži stogodišnjica rođenja Miodraga Protića, to je sredina 60-tih godina, podiže se nova zgrada na Novom Beogradu. Prvi program, osim prve stalne postavke, već ’67. godine, uslediće te poznate, takozvane decenijske izložbe po idejama Miodraga Protića na celom jugoslovenskom umetničkom prostoru, ispitivani su ti periodi koji su podeljeni po decenijama. Prva je bila treća decenija, iz raznih razloga nisu išli kalendarski, nego na preskok, ali bili su uvek različiti motivi, na koji način su te izložbe pripremljene. Njima je morala da prethodi jedna istraživačka delatnost, morali smo koordinirati sa brojnim partnerima, biti u toku sa kolekcijama koje poseduju ona dela koje muzej nije imao nego je morao da ih pozajmljuje. To je bila jedna veoma intenzivna delatnost, u toj prvoj deceniji muzeja, taj ciklus od osam izložbi koji je posvećen slikarstvu, skulpturi, arhitekturi, grafici, čini danas najtrajnije nasleđe aktivnosti muzeja, jer te velike izložbe i katalozi, to su cele knjige, monografije, napisane od znalaca tog perioda, ostali su kao ključna i obavezna literatura do dan-danas, i za studije, ali i za upoznavanje tog perioda. Bilo je i drugih manifestacija, bilo je velikih retrospektiva klasika naše umetnosti, to su razmene u međudržavnim i međunarodnim izložbama između naše zemlje i inostranih partnera gde je muzej bio jedna od institucija koja je obavljala te poslove saradnje i razmene izložbi. Teško je valorizovati šta je važnije, jer je to sve na neki način bila aktivnost jedne institucije, tada u velikom usponu, dobro finansirane sa sredstvima za otkupe, za naša usavršavanja, za stipendije. Teško je danas po neki put se vratiti u ta vremena. Ili nas drži neka nostalgija, nekim sretnim dobom, pa ga možda idealizujemo. To je za mene, u ono vreme mlađeg čoveka, bilo jedno izvanredno zanimljivo plodno vreme i sa velikom nostalgijom se danas odnosim prema tome.

Kako vidite situaciju u našoj kulturi danas? 

Ono se promenilo danas, ne mogu da sudim. Ljudi koji su danas u toj praksi, imaju nove zadatke, svoje teškoće, mnogo štošta se promenilo u svakom pogledu, ne samo da su prošle nove generacije umetnika, kustosa, istoričara umetnosti. Naravno, uvek postoji kao neka nostalgija prema nekom boljem vremenu u prošlosti, ali vreme ide dalje, obaveze se moraju savladati nanovo, tako da ne bih pravio neku fatalnu razliku. Svako vreme ima svoje, mladi ljudi su pred tim izazovima, moraju da ih savladaju, u tome nalaze i smisao svoje egzistencije. Ne bih sada da idealizujem nešto što je bilo davno, a da se kritički ili negativno osvrćem na ovo što je danas. Mislim da u prilikama u kojima se živi i radi ljudi daju sve od sebe, i da je isto vredno i plodno kao što je nekada bilo, samo na drugi način.

Poznati ste našim sugrađanima, sarađivali ste i sa Savremenom galerijom i sa Gradskim muzejom, ali i bili jedan od prvih istoričara umetnosti koji je otkrivao grupu Bosch+Bosch u vreme dok su stvarali. Kakav je Vaš doživljaj Subotice?

U Subotici sam bio više desetina puta. Grupa Bosch+Bosch je jedan takav iznenađujući fenomen. Kada se pojavila nova umetnost 70-tih godina, reklo bi se odjednom, kao u Subotici. Odakle to? Kako je to moguće? Prva grupa koja je nekako bila na sceni je grupa OHO iz Slovenije, pa druge grupe, Marina Abramović, ali jedno iznenađenje nas je zateklo – grupa Bosch+Bosch. Ja sam tada dolazio u Suboticu, sećam se mog boravka kod Slavka Matkovića, u Stipe Grgića broj 8, to smo sve evocirali, mladi ljudi sa dugačkom kosom, Balint Sombati, Laslo Kerekeš, Laslo Salma, Slavko Matković… Tako da je Subotica odjednom blesnula na ovoj sceni, nije bilo jasno odakle i koji su koreni. Takva vrsta umetnosti ne može da se rodi u jednoj sredini koja nema kulturnu podlogu da se takva vrsta kulture, umetnosti pojavi. Sećam se tih prvih razgovora, iznenađenja koja su nas zaticala, na primer, kada se govorilo o toj dalekoj istorijskoj podlozi, u tom mađarskom aktivizmu, Lajoš Kašak, i drugi, što je dalo jednu posebnu ozbiljnost tom fenomenu, da to nije samo jedan generacijski talas, neki mladi ljudi, nego da tu postoji jedan kulturni kontinuitet koji je Suboticu kao kulturnu sredinu osposobio, izgradio da se u jednom času pojavi fenomen kao grupa Bosch+Bosch. Posle niza godina, taj fenomen je dobio istorijske verifikacije. Nedavno je održana velika izložba Ludvig u Budimpešti, tim povodom se sprema velika monografija, tako da je Subotica pored svega ostaloga obeležena i fenomenom Bosch+Bosch, i to nije jedini. Ono što je meni bila priča oko, tada umetnika srednje generacije, Pala Petrika, i neke druge pojave koje su vezane za zgradu Savremene galerije Subotica, tako da, Subotica ima jednu kulturnu tradiciju u sektoru savremene umetnosti. Ovo je jedna značajna institucija još iz onog vremena, iza sebe ima brojne samostalne i grupne izložbe. Prva istorija stripa u Jugoslaviji je upravo održana ovde, jedna priča koja traje i dalje.

Danas ste govorili o profesiji kustosa. Po čemu se dobar kustos razlikuje od lošeg kustosa?

Kustos je jedna od funkcija, ono što se zove svet umetnosti. Umetnik je prioritet, on radi, ili je slikar pa radi u ateljeu ili se bavi nekim drugim načinom umetničkog izražavanja. Da bi njegovo delo došlo do javnosti i do medija, kupaca, da dođe do onoga od čega umetnik egzistira, mora da postoji neki posrednik, neko ko će to prepoznati. Ne samo da da neku pohvalnu reč, nego da omogući to funkcionisanje. S vremenom se profilisala ta profesija koja je nekada bila interna. Muzej je imao kustose koji su se bavili zbirkama, koji su vodili inventare, ali u jednom času, ta funkcija se prenela u javnost i ona je počela da se manifestuje putem autorskih izložbi. Kustos je taj koji okupi više umetnika različitog ili istog opredeljenja ili generacijskog, i daje neku interpretaciju te pojave po svojim uvidima i svojim sposobnostima tumačenja. Ali ono što je bito u institucijama u kojima kustos radi, jeste da može da scene tih institucija stavi na raspolaganje umetnosti i da na taj način napravi njenu promociju. Onda sledi promocija u medijima, u kolekcijama, ali kustos mora biti taj koji baci prvu loptu da se umetnička zbivanja iz ateljea umetnika, iz jednog zaklonjenog prostora, prenesu i prošire u javni prostor kulture.

Razgovorom sa Jerkom Denegrijem, u Savremenoj galeriji Subotica je započeo novi ciklus govornih programa „Behind the Scenes: Umetnost iza kulisa“, u okviru kog će se subotičkoj publici predstaviti vredni pojedinci iz profesija koje su vitalni pratioci umetnosti, ali koje su često nedovoljno vidljive.