Đorđe Balašević, izvor: Youtube.com (screen shot)
Danas, na četrdesetogodišnjicu „Puba“, prvog Balaševićevog samostalnog izdanja bez „Ranog mraza“, ti davni dani 80-tih su u magli kao neko vreme koje nije nikada ni postojalo. Kažem – nije postojalo, jer je svakom rođenom posle 1990. to vreme neobjašnjivo, kao i država u kojoj se sve ovo dešavalo.
Ako biste se 80-tih zaputili beogradskim Bulevarom revolucije od Narodne skupštine ka Vukovom spomeniku, provlačili biste se kroz gomilu užurbanih ljudi, miks prodavnica, butika, poslastičarnica i zanatlijskih radnji. Tu bi jednom u tri meseca majka dovela brata i mene do poslastičarnice na kolače, a potom do knjižare sa muzičkim pločama i kasetama da izaberemo sebi po jednu koju bismo slušali naredna tri meseca.
Ne sećam se više ko je od nas dvojice izabrao “Pub” Đorđa Balaševića, ali gledajući danas u taj svedeni omot, moguće je i da smo ga u prvi mah zamenili za špil karata: leto je tek počinjalo i valjalo se spremati za more.
Zeleni omot sa običnom kartom dečkom tref na njemu nije previše obećavao. Ali činjenica da je to Balaševićevo izdanje jeste.
Ako danas preslušavate “Puba” preko Jutjuba, zanimljivo je čitati komentare ispod svake od pesama, jer pokazuju da svi kojima Balašević znači, baš kao i meni, imaju neku svoju priču koja ih vezuje za pesme sa ovog albuma.
Neko je učio tog leta da leti u Trsteniku; nekome je tadašnja devojka ukrala kasetu; nekoga su u Šidu uz „Božu Puba“ učili da igra karte, a neko je „Na pola puta“ pevao sa klasićima u mornarici u Puli. Teško je i nabrojati iz komentara sve te “fotografije od vremena izbledele”.
Danas, na četrdesetogodišnjicu „Puba“, prvog Balaševićevog samostalnog izdanja bez „Ranog mraza“, ti davni dani 80-tih su u magli kao neko vreme koje nije nikada ni postojalo. Kažem – nije postojalo, jer je svakom rođenom posle 1990. to vreme neobjašnjivo, kao i država u kojoj se sve ovo dešavalo.
Pa zašto je onda tako značajan ovaj album čije godišnjice se danas sećamo, kao i godišnjice smrti njegovog velikog autora? I zašto se nalazi na raznoraznim listama najboljih jugoslovenskih albuma ikada?
Možda zato što je nekada davno njegov autor bio naš Tolkin pre Tolkina, a priče ispričane na ovom albumu jedan svet za sebe, jedan mali univerzum van svih drugih univerzuma. Sva ta galerija likova – od stoperke Ilone, preko Brace, ratnika paorskog srca kome je žalije konja nego ljudi, pa jedne male vojvođanske kopije Toma Sojera, zatim proletera iz treće smene, lepe protine kći, pa strašnog petla, neponovljivog Bože zvanog Pub… sve do pesme „Predlog“ i završne „Na pola puta“.
Najveći broj pesama izvođen na svima Balaševićevim koncertima je upravo sa ovog albuma, a za tako nešto postoji više razloga.
Naime, ono što je oduvek bio Đoletov trejdmark, a to je poetičnost stihova: sva ta njegova tekstualna superiornost kao autora, i nesličnost svemu onome što se pre toga pojavilo u ovdašnjoj muzici. Ti stihovi su nas formativno oblikovali, učeći nas o dobru i zlu, ratu i miru, patnjama za prvim ljubavima, radnicima trećih smena, dobroćudnim Boža Pubovskim probisvetima, kao i onima koji to nisu, a koje ćemo kroz život upoznati.
Na ovom albumu je možda i najlepša Balaševićeva balada – „Lepa Protina kći“, kao i najlepša antiratna pesma – „Ratnik paorskog srca“. Vidljiviji je nego ranije Balaševićev dar slikanja slika, a tekstovi su zaokruženiji i ozbiljnijji.
Takođe, muzički je ovo izdanje mnogo zrelije nego dotadašni albumi „Ranog mraza“, mada na samoj kaseti nije stajala informacija o muzičarima koji su učestvovali u njenom snimanju, osim da je producent izdanja kao i čovek koji je gitarski odsvirao sve pesme na njemu Josip Boček.
A Boček je jedan od najboljih gitarista, ako ne i najbolji gitarista ikada u našoj muzici. Čovek koji je svirao gitaru i radio produkciju na brojnim velikim albumima ovdašnje muzike. I upravo je svojim specifičnim country zvukom gitare i obojio ceo ovaj album, dajući mu tim zvukom dodatnu autentičnost.
Prošle su godine i godine od tog leta 80-tih, da bih na nekoj rasprodaji ploča u ruci ponovo držao ovaj album. Za razliku od kasete, na ploči su u sredini bile prikazane razne fotke sa njegovog snimanja, kao i Balaševićeva posveta koja je samom albumu dala još veći lični pečat:
”Zahvaljujem se gostima sa svečara 19.12.1981. kod čika Isidora Ćirića (trgovca na veliko i malo u penziji), koji su mi svojim pričama mnogo pomogli u stvaranju ovih pesama. Takođe se zahvaljujem ulicama J. Cvijića, Karađorđevoj i Pavla Bakića, kao i parku kod Almaškog groblja u Novom Sadu, putničkom vozilu registracije NS 193-217, jednoj privatnoj pekari, psu sa imenom Nana, svim mojim prijateljima, to jest obojici. Đ.B, 20. marta 1982“.
I iz ove posvete se vidi ogroman značaj koji Đorđe Balašević ima za naše podneblje, ali i ono što je njega inspirisalo, priče koje je sakupljao i otrgao od zaborava, događaji koje je opisivao, kao i njegov novosadski centar sveta oko ulice Jovana Cvijića, prijatelji i pas.
Dragi prijatelji, slušajte Balaševića, i puštajte ga generacijama koje dolaze.
Tekst je autorsko delo čitaoca Magločistača, koji želi da ostane anoniman.
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.