Hod kroz istoriju subotičke likovne scene: “Sve je tu, a ničega nema”

Kapija Evrope na krajnjem severu današnje Srbije, Subotica je 60-tih godina prošlog veka – na polju likovne umetnosti – bila istinski grad-pionir koji je pod svojim okriljem okupljao najrelevantnije aktere ondašnje jugoslovenske scene.

Tako u analima kulturnog života grada biva zabeleženo da je upravo u Subotici, u Velikoj većnici Gradske kuće, 1962. bio održan Prvi simpozijum slikara Jugoslavije, potom 1963. Prvi simpozijum istoričara umetnosti Jugoslavije, a 1964. i Prvi skup grafičara Jugoslavije.

Na marginama anala društvenog života Subotice ostaće za budućnost zabeležen i simptomatičan podatak da je godine 2024, takođe u Velikoj većnici Gradske kuće, bila održana tribina pod nazivom – “Duh i kultura: Da li i u kom momentu umetnička sloboda i stvaralački bunt prerastaju u podstrek na zlo?”.

Postavlja se pitanje: na liniji vremenskog toka, da li, dakle, govorimo o nazadovanju, stagnaciji, ili napredovanju? I gde je, uopšte, Subotica danas na mapi likovne tj. vizuelne umetnosti u Vojvodini, u Srbiji, u regionu?

 “To je interesantno pitanje. Sad kad razmišljam o njemu, shvatam da, kako se sve više i više centralizuje zemlja, tako se centralizuju i tokovi vizuelne ili nekada likovne umetnosti. Danas i ne bismo mogli da govorimo o pravim centrima stvaranja van glavnog grada, van Beograda”, ocenjuje istoričarka umetnosti Nela Tonković, dok me polako uvodi u priču o slavnim počecima subotičke scene na ovom polju umetnosti.

Danas ta scena, smatra ona, postoji tek u naznakama, a čine je istaknuti pojedinci i pojedinke, koji čak i uspevaju da prevaziđu lokalne okvire, ali “ne više kao jedan organizovan skup umetnika i umetnica koji mogu da iznedre i određena druga pitanja, ne samo u odnosu na svoje stvaralaštvo, već i u odnosu na, recimo, tretman umetnika u društvu”.

A upravo to je nekada sve bilo moguće, naročito 60-tih godina, koje predstavljaju “zlatno doba” u likovnom životu Subotice.

Neka bude svetlost

Večita dilema društvenih nauka – šta je kao činilac promene bitnije: individua ili sistem – na primeru razvoja likovnog života u Subotici nedvosmisleno ima svoje razrešenje: dobitna kombinacija je njihov srećan spoj.

“Potrebe i želje za kulturnim razvojem, ambiciozni i stručni ljudi, kao i zadovoljavajuća podrška političkih struktura stvorili su uslove za osnivanje jedne nove ustanove u Subotici na početku sedme decenije”, piše urednica publikacije “Od Likovnog susreta do Savremene galerije Subotica: 60 godina” (Subotica, 2022), istoričarka umetnosti Tamara Kucor.

Dakako, radi se o ustanovi, a potom i istoimenoj manifestaciji “Likovni susret – Palić”, koja je bila osnovana odlukom tadašnjeg Narodnog odbora Opštine Subotica, na sednici održanoj 28. aprila 1962.

Njen osnovni fokus je bio popularizacija, ali i promišljanje jugoslovenske savremene likovne umetnosti kroz izlaganje eksponata učesnika umetničkih kolonija iz cele zemlje, koje su tada iza sebe već beležile deceniju postojanja, počev od one u Senti (1952), zatim Bačkoj Topoli (1953), Bečeju (1954), Ečki (1956), Malom Iđošu (1958), a onda i svim drugim republikama biviše Jugoslavije.

Subotica svoju umetničku koloniju tada nije imala, ali se zato tu rodila vizijada upravo ona bude njihov svojevrsni dokumentacioni centar, što grad čini nezaobilaznom odrednicom na mapi jugoslovenke likovne umetnosti.

“’Likovni susret’ je bio manifestacija koja je na Paliću, od 1962. godine, prikazivala nešto što je presek ondašnjeg jugoslovenskog stvaralaštva likovne umetnosti, dakle, na tlu Jugoslavije. Jedne godine slikarstvo, druge grafiku, treće skulpturu, zatim keramiku, i Subotica je sve više i više postaja veoma živ likovni centar”, objašnjava Nela Tonković.

Takvu viziju grada iznedrili su, pak, pojedinci, kulturni poslenici, među kojima se izdvajaju Imre Dević (1922 – 1971), prvi direktor “Likovnog susreta”, i Bela Duranci (1931 – 2021), prvi diplomirani istoričar umetnosti u Subotici.

U tom periodu, grad intenzivno živi u ritmu manifestacija, skupova, izložbi koje se priređuju pod okriljem “Likovnog susreta”.

Leti se Velika terasa na Paliću pretvara u impozantan izlagački prostor, dok se zimi za te potrebe koristi tzv. “Zimski salon”, smešten u Prokeš palati, da bi od 1968. galerijski prostor bio prebačen u Rajhl palatu, gde se nalazi i danas.

Kraj 60-tih godina prošlog veka obeležiće, međutim, iskorak koji su napravili mladi ljudi, i to mimo već etabliranih gradskih kulturnih institucija.

Ich bin Künstler

Nalazimo se u ulici Matka Vukovića, u poslastičarnici “Triglav”. Godina je 1969, leto, 27. avgust.

Za stolom sede Slavko Matković, Balint Sombati, Edita Baš, Zoltan Mađar, Slobodan Tomanović, Laslo Salma, Ištvan Kreković. Oni osnivaju umetničku grupu “Bosch + Bosch”.

Taj naziv, odmah da razjasnimo, ništa specijalno ne znači. Može da bude doveden u vezu sa holandskim renesansnim slikarom Hijeronimom Bošom (rođen oko 1450 – 1516), ali i ne mora, jednako kao što može da bude doveden i u vezu s globalnom tehnološkom kompanijom “BOSCH”, a opet ne mora.

U svakom slučaju, naziv je zgodan: zvuči lepo i pomalo intrigantno, taman da zatalasa melanholičnost jedne vojvođanske varoši. Tek, vreme će pokazati, smisao ovoj neobičnoj sintagmi daće sami umetnici i njihova dela.

Grupa nema program, ali je na okupu drže zajednička uverenja. Na prvom mestu ono da umetnost može da menja društvo, te da umetnik može i mora da bude društveni, pa čak i politički subjekt – da se buni protiv vladajućeg sistema vrednosti, protiv okoštalih institucija.

Njihovo stvaralaštvo kreće se u rasponu od vizuelne poezije, preko konceptualne umetnosti, književnosti, intervencija u prostoru, akcija, performansi, instalacija, do novog stripa i mejl-arta. Odrednica koja, pak, sve to povezuje jeste – neoavangardni pokret.

“Neoavangarde žele da ispitaju koliko blisko umetnost može da se združi sa životom i koliko duboko može da uđe u život običnih ljudi. Zbog toga ti pokreti i danas, kada o njima govorimo, deluju toliko vizionarski”, objašnjava istoričarka umetnosti.

Naprosto, radi se o sasvim inovativnim idejama i novim ispoljavanjima forme. Dakle, to više nisu slike, niti grafike. Sada to postaju akcije, performansi.

“Neki od prvih su, recimo, na tlu Jugoslavije, viđeni upravo u našem gradu. I naši Subotičani su bili ti koji su proneli plamen neoavangarde ovim prostorom, prostorom Vojvodine, ali i daleko šire”, naglašava Nela Tonković.

U tadašnjoj Jugoslaviji, naime, nije bilo mnogo neoavangardnih pokreta. Postojali su u Ljubljani, konkretno grupa “OHO” sa kojom su subotički “bošovci” intenzivno komunicirali, Zagrebu (Goran Trbuljak, Braco Dimitrijević, Tomislav Gotovac), Beogradu (Marina Abramović, Raša Todosijević), ali ne, na primer, i u Novom Sadu.

Zato je “Bosch + Bosch” svugde nailazio na odličan prijem kao svojevrsno čudo niklo u jednom provincijalnom gradu – gradu u kom su, opet, vrata za “bošovce” bila neobično zatvorena.

Tako je za istoriju ostao zabeležen bezuspešan pokušaj grupe da dobije termin za izlaganje u ondašnjem “Likovnom susretu” kao (gle!) referentnoj ustanovi za praćenje savremenih kretanja u umetnosti.

Umetnička grupa “Bosch + Bosch” bila je aktivna punih 7 godina, do 1976. kada je obelodanjen kraj njenog postojanja. Vredi napomenuti da su se “bošovcima” u međuvremenu priključivale i druge stvaralačke ličnosti, poput Lasla Kerekeša 1971, Atile Černika i Katalin Ladik 1973, te Ante Vukova 1975. godine.

Umetnička grupa “Bosch + Bosch” danas je nezaobilazna referenca u svim post-jugoslovenskim i svetskim leksikonima, enciklopedijama, istorijama umetnosti.

Umetnička grupa “Bosch + Bosch” u gradu u kom je nastala i dalje, međutim, nema trag u prostoru kao svedočanstvo vlastitog postojanja.

“U Subotici ne postoji nikakvo obeležje koje bi nas uputilo na to da je u ondašnjoj poslastičarnici ‘Triglav’ formirana umetnička grupa, jedna od prvih neoavangardnih na tlu čitave Jugoslavije, pa i čitave jugoistočne Evrope. To je ipak kuriozitet i time bismo kao grad trebalo daleko više da se ponosimo”, zaključuje istoričarka umetnosti Nela Tonković.

Otvorena vrata 80-tih… “Otvorena vrata” 90-tih

Priliku da izlažu u “Likovnom susretu” kao referentnoj ustanovi za praćenje tokova u savremenoj umetnosti “bošovci” dobijaju 80-tih godina, koje generalno protiču u znaku povratka slike.

Tada se u gradu u pogledu likovnog života dešavaju određeni pokreti koji podrazumevaju veoma dobre komunikacije sa ostalim jugoslovenskim centrima i značajne izložbe i značajne umetnike koji mogu da se sretnu i u našoj sredini.

Svakako je pomagalo to što su i u ovoj galeriji i u Gradskom muzeju u tadašnjem periodu bili ljudi koji su zbilja pratili umetnička dešavanja, dakle, oni koji su znali šta se dešava na sceni i koji su mogli publici da približe upravo ta kretanja”, sumira ovaj period u likovnom životu Subotice Nela Tonković.

Na čelu “Likovnog susreta”, koji je tada bio prepoznat kao važan centar kulturnih zbivanja na nivou čitave države, nalazio se do 1982. subotički slikar Gabor Silađi, kada rukovođenje ustanovom preuzima pesnikinja Marija Šimoković Miković, a nakon nje, 1987. godine, i ekonomistkinja Marta Hegediš.

Iako je u ovom periodu galerija radila u otežanim okolnostima zbog nužde privremenog preseljenja na Radnički univerzitet tokom rekonstrukcije Rajhlove palate, velike manifestacije i velike izložbe u kontinuitetu se održavaju.

Vredi pomenuti i podatak da je upravo 80-tih zaživela ideja otvaranja Grafičkog ateljea pri “Likovnom susretu”, smeštenog u potkrovlju palate i opremljenog jednom grafičkom presom, čiji rukovodilac će biti grafičar Petar Šadi koji će okupljati etablirana imena iz sveta grafike, ali i mnoge mlade umetnike, a čiji će interes za rad u ovom prostoru iz godine u godinu rasti – pa čak i 90-tih…

Raspad Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, ratovi, politički protesti, inflacija, međunarodni embargo, bombardovanje – kontekst je naredne decenije u kojoj su kultura, a onda i umetnost bile skrajnute na margine svekolikog života, sužavajući mogućnosti komunikacije i kretanja na lokalne okvire, eventualno na Novi Sad i Beograd.

Upravo u tom periodu se, opet, napominje Nela Tonković, “formira određena cehovska svest kod subotičkih umetnika”, pa tako deluje Subotičko udruženje likovnih umetnika, koji “između sebe umeju da detektuju one koji će moći da ih okupljaju ili da govore u ime cele zajednice koja, ma koliko ostaje bez pravih sredstava za stvaranje, ipak ima i dovoljno podsticaja i vitalnosti”.

Početak novog veka doneo je sa sobom i preispitivanje dotadašnjih programskih načela i aktivnosti “Likovnog susreta” koji, za vreme mandata direktorke Olge Šram, istoričarke umetnosti, menja naziv u Moderna galerija “Likovni susret”. (Ustanova će promeniti naziv još jednom, 2015. godine, kada postaje Savremena galerija Subotica, takođe kao odraz dalje potrebe za promenom programske politike i vlastitog identiteta.)

Ta preispitivanja odnosila su se upravo na likovne kolonije, čiji rad je Galerija četiri decenije unazad dokumentovala, a koje su još od druge polovine 80-tih postepeno gubile svoj smisao, svodeći se tek na povode za druženja umetnika, a manje na stvaranje.

“’Likovni susret’ je bio subotički brend od 1962, kada je organizovan prvi, pa sve dok polako nije gubio na značaju. Kako i same umetničke kolonije gube na značaju, tako i manifestacija ‘Likovni susret’ nema snage da se transformiše. To je ono što je bio problem, kao sa subotičkim tramvajem: trebalo ga je modernizovati, pa bi opstao”, objašnjava Nela Tonković.

Povratak u budućnost

“Do sada je, verujem, Subotica razumevana kao grad koji je svoje vrhunce u određenim oblastima doživljavao 80-tih godina. Za mene su to ipak bile 60-te. Tada je likovni život imao svoj pun zamajac – i formiranjem ustanova, i povratkom školovanih ljudi iz većih umetničkih centara, i razvojem likovne scene”, sumira naša sagovornica njen istorijat.

Subotički umetnici i umetnice upisani u istoriju velikim slovima

“Na prvom mestu, to bi neizostavno bio Slavko Matković iz grupe ‘Bosch + Bosch’, koji jeste etalon centralnoevropskog neoavangardnog umetnika. To bi sasvim sigurno bio još uvek na sceni prisutan Balint Sombati, koji sada deluje iz Budimpešte. U jugoslovenskim okvirima, tu bi verovatno bio tapiserista Endre Farago, koji je delovao kasnije u Zagrebu. Trebalo bi da se setimo i onih koji su delovali u ovom gradu, i u tom smislu tu je Andraš Hanđa, koji je radio na obrazovanju mladih umetnika i sam bio proslavljeni umetnik unutar naše lokalne sredine, a onda i Petrik Pal, koji je bio jedan od prvih velikih subotičkih eksperimentatora – prvi subotički enformelista, u vreme kada je enformel bio ozbiljno radikalan evropski i jugoslovenski pokret. Danas nas, recimo, u svetu i u Evropi predstavljaju Lea Vidaković, koja je multimedijalna video-umetnica na prvom mestu, i Edita Kadrić kao slikarka. Njihov doprinos i uopšte njihova komunikacija dalje sa Suboticom i sa mlađom umetničkom scenom je veoma važna, može da usmeri određene tokove i danas, iako nisu stalno tu.”

Nela Tonković

Da bi se Subotica vratila na mapu likovne tj. vizuelne umetnosti u Vojvodini, u Srbiji, što da ne – i u regionu, neophodno je, međutim, smatra ona, daleko više, i to sistemski, poraditi na umetničkom umrežavanju:

“Danas, da bi išta bilo relevantan umetnički centar, potrebno je da sama scena, a onda i čitava zemlja daleko više razume pokret kao prirodno stanje. Jer, u situaciji u kojoj, na primer, umetnička publika iz Novog Sada ili Beograda misli da im je Subotica predaleko – a ovde se ipak dešavaju neke dobre izložbe koje se tamo nisu još dogodile – u takvoj situaciji nisam sigurna da možemo uopšte govoriti o nekim scenama koje su razvijene na isti način na koji se razvija scena glavnog grada”.

S druge strane, da bi umetnički život u Subotici bio vitalan, neophodno je da određene mere preduzme i sama lokalna samouprava, prvenstveno na poboljšanju uslova za rad mladih umetnika koji, kada se (ako se!) vrate sa studija, nemaju adekvatan prostor za stvaranje.

“Grad Subotica sigurno ima određenu svest o tome da je potrebno da umetnost bude sastavni deo života svih njegovih građana i građanki. Grad može da učini mnogo, naročito u pogledu pružanja podrške mladim umetnicima jer je to neophodno ako želimo da umetnički život u Subotici bude vitalan. Recimo, ateljei bi bili jedan način. Grad Subotica ima, verujem, određeni broj zanemarenih prostora koji mogu biti pretvoreni u umetničke atelje”, ističe Nela Tonković.

Dalje, ona podseća i da je ranije postojao časopis “Rukovet” u kom se mogla pročitati dobra kritika ili prikaz ne samo likovne, već i iz drugih umetničkih sfera, što se danas potpuno izgubilo, a od ključne je važnosti za negovanje, između ostalog, publike.

“To ipak mnogo fali za razvoj jednog grada i za njegovo dalje usmerenje u oblastima bilo koje umetnosti. Ima mnogo posla, ali verujem da mora postojati i mnogo rešenja”, zaključuje istoričarka umetnosti Nela Tonković.

Produkciju ove priče podržala je Tomson fondacija, kao deo projekta “Kultura i kreativnost za Zapadni Balkan” (CC4WBs). Priča je kreirana uz finansijsku podršku Evropske unije. Njen sadržaj je isključiva odgovornost autora i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije.