Glumica Timea Filep napustila Suboticu: „Sledeće na listi mojih želja je režiranje filma ili pozorišne predstave“

Mlada, veoma ambiciozna i uspešna subotička glumica, Timea Filep, odlučila je nedavno da svoj život nastavi u Budimpešti, u Mađarskoj. Ona u razgovoru za Magločistač govori o razlozima zbog kojih je otišla iz Subotice, o svojim planovima koje u profesionalnoj karijeri želi da ostvari, ali i o saradnji sa Pozorištem „Deže Kostolanji“ iz Subotice u kom je radila prethodnih godina.

Timea je poslednji put za naš portal govorila u maju 2021. godine. Tada smo je pitali da li i dalje planira da ostane u Subotici, pa je rekla da je pitamo ponovo za tri godine.

Iako nije prošlo toliko, ona se odlučila na ovakav korak uprkos činjenici da iza sebe ima veoma uspešne predstave u kojima je glumila poput „Vitezova lake male“, „Poslednje devojčice“, „Ane Karenjine“, te brojna priznanja i nagrade.

Koji su konkretni razlozi zbog kojih ste napustili Suboticu i preselili se u Budimpeštu? Da li ste možda u međuvremenu prerasli subotičko Pozorište „Deže Kostolanji“?

Prvi i konkretni razlog mog odlaska jeste ljubav. I dalje gori u meni plamen tog žestokog, čudnog osećaja, kako sa 28 godina moram da razmišljam racionalno, da ne mogu u ovim teškim vremenima napustiti svoj stabilan i veoma dobar posao, da moram da mislim o svom životu na nekom višem nivou, a u isto vreme srce, telo i duša je svom snagom žudela za ovim odlaskom i, s obzirom na to da sam celog života pažljivo slušala sebe i svoje želje, odluka je postala veoma jasna. Tako sam svoj život spakovala u (hiljadu) kofer(a) i preselila se u Budimpeštu. Pozorište „Deže Kostolanji“ iz moje perspektive je nemoguće prerasti, to kako Andraš Urban vodi to pozorište, kako on sam gleda na svoj poziv, kakve reditelje zove, kakve smo predstave stvarali zajedno, kakve sam uloge dobijala je bio apsolutni džekpot.  

Ipak, ostali ste verni subotičkoj publici, pa i dalje igrate u predstavama Pozorišta „Deže Kostolanji“. Kako to sada izgleda u praksi?

Pomalo haotično, ali se uopšte ne žalim. Kada god igramo predstave, putujem iz Budimpešte za Suboticu različitim prevozima, sledećeg dana se vraćam, i tako 4-5 puta mesečno. Usput imam vremena za relaksaciju, čitanje, razmišljanje, a ipak ima dinamike i svežine što meni mnogo paše.

Na koje predstave, priznanja i nagrade ste najviše ponosni tokom svoje karijere?

Priznanja i nagrade ne razlikujem, na sve sam jednako ponosna, kao i na sve aplauze. Uvek je ista sreća i iznenađenje kada vas publika, kolege ili stručni žiri prizna ili nagradi. Zaista blagodaran osećaj. Što se tiče predstava, najviše bih izdvojila „Dogvil“, „Vitezove lake male“, „Poslednje devojčice“, „Sin zemlje“ i „Anu Karenjinu“.

Na kojoj predstavi trenutno radite i gde?

Nedavno smo završili predstavu „Sin zemlje“ u Pozorištu „Deže Kostolanji“. To je bio moj poslednji posao prošle godine, i napravili smo čaroliju. Reditelj Mate Heđmegi i njegovi saradnici su stvorili super atmosferu, gde smo svi mi glumci mnogo uživali u radu. Trenutno nisam ni u jednom procesu, ali ako sve ide kako treba, uskoro će se roditi jedna monodrama.

Kakve su vaše ambicije i profesionalni planovi u budućnosti?

Trenutno želim malo da se probijem u krugove filmova i serija. Imam želju da što više snimam, raznovrsne žanrove, na različitim jezicima. Dosta često idem na kastinge tako da se nadam da će se uskoro i ova vrsta „napora“ isplatiti.

Šta je ono što još uvek niste ostvarili, postigli, iskusili, a zacrtali ste sebi kao cilj koji mora jednom da se ostvari?

Ne znam da li mozgom ili srcem da odgovorim. Želela bih da pomognem u tome da bude što manje gladnih, bolesnih i napuštenih, kako ljudi tako i životinja. Mnogo razmišljam o tome da bi prva stvar, kada zaradim brdo novca, bilo ulaganje u ovo. Ne razmišljam, nego baš želim. Sledeće na listi je režiranje filma ili pozorišne predstave, a odmah ispod, put oko sveta i izdavanje knjige svojih recepata. Šareno!

Kada je u pitanju Vš hobi, volite ali i znate dobro da kuvate, redovno trenirate, zaljubljeni ste… Kako uspevate sve to da uklopite, da imate dovoljno vremena za posao, hobi, ljubav, treninge, putovanja…?

Sve što se voli, to se uklapa. Naravno, nikad nema vremena za sve u istoj meri, ali te mere uvek variraju. Pre ili kasnije, uvek stignem do toga, da sve što sam zadala sebi, to i ostvarim. Ponekad proces traje duže, ponekad se desi u poslednjem trenutku, a nekada sam kilometrima ispred same sebe. Sve u svemu, uspevam da se bavim stvarima koje me zanimaju, uzbuđuju, zadovoljavaju maštu, um, telo… Volim odmor, tihe, ali aktivne trenutke, milovanje onih najbitnijih… Sve ovo, zajedno, u jednom paketu –  to je najbitnije.