Glumica Anica Dobra na Paliću: Najhrabriji si ako prihvatiš sebe gde god da si, jer si onda svoj na svome

Za gotovo četiri decenije svoje glumačke karijere, Anica Dobra je ostvarila uspeh u velikom broju uloga, širokog scenskog i muzičkog spektra, od tužbalice „Cveta trešnja“ u „Sabirnom centru“, do „Svečanih belih košulja“ u „Crnom bombarderu“. Od zabavljačice u „Balkan ekspresu“, do izuzetno kompleksne udovice „Klopci“, sve protkano velikim brojem uloga u nemačkim filmovima. Ipak, „Crni bombarder“ ostaje nekako odrednica njene celokupne karijere – gde je Crni „zapalio“ grad, a Luna „zapalila“ preko. Tako je i Anica Dobra „zapalila“ u inostranstvo, gde je ostvarila zavidnu glumačku karijeru, uvek vraćajući se zemlji koju nikada nije prestala da smatra svojom.

Anica Dobra je zapravo najveći deo svoje glumačke karijere u filmu ostvarila na nemačkom jeziku, koji joj je kao maternji, kako je otkrila tokom razgovora sa publikom na Letnjoj terasi u okviru održavanja Festivala evropskog filma Palić, gde je jedna od dobitnica nagrade „Aleksandar Lifka“, koja joj je dodeljena u subotu, 20. jula, na otvaranju 31. po redu festivala koji se tradicionalno održava na Velikoj terasi na Paliću.

Pre nego što se vrati u Beograd, ona je nakon dvodnevnog boravka na Paliću već danas u Sloveniji gde ovih dana nastavlja da snima i stvara.

Ona je rekla da nije problem otići, jer živimo u vremenu gde smo svi mobilni, ali da je šteta što se ljudi ne vraćaju.

„Postoje dva načina da budeš nesrećan, jedan je da ne dobiješ ono što želiš, a drugi je da dobiješ ono što želiš. Mnogi ljudi koji su otišli, želeći da odu, budu posle nekog izvesnog vremena zapravo nesrećni tamo gde su otišli, jer zapravo nisu dobili to što su hteli. Ja sam uvek odlazila i uvek sam se vraćala. Ovde je moja domovina, ovde je moja polaznica svuda“, istakla je Dobra.

„Cveta trešnja“, muzika iz filma „Sabirni centar“ Gorana Markovića iz 1989. godine

Smatra da svako u sebi treba da pronađe odgovor na pitanje da li su hrabri oni koji ostaju ili oni koji odu.

„Mislim da si najhrabriji ako prihvatiš sebe gde god da si, i hodaš sa sobom gde god da si, jer si onda svoj na svome – gde god da si“, ocenila je glumica.

Između njenih glumačkih i vokalnih sposobnosti može se staviti znak jednakosti, što je pokazala i u svojim filmovima. Sa grupom Električni orgazam pevala je pesme „Hodam sad kao zombi“ i „Svečane bele košulje“ iz filma „Crni bombarder“, kojih se i danas sećamo a koje su, kako se navodi u pojedinim komentarima na društvenim mrežama, „utkani u naša srca i sećanja“.

„Svečane bele košulje“, muzika iz filma „Crni Bombarder“ Darka Bajića iz 1992. godine

„Nikad mi se nije desilo da sam čula slučajno na radiju ove pesme. Ja doživim svojih 5 minuta sreće kada pevam sa bendom. Muzika oslobađa mnogo jaču energiju nego gluma, a pevajući te pesme, to je takva vrsta energije koja se deli, koju ne doživiš u pozorištu…“, kaže Anica Dobra.

Prema njenim rečima, ljudi koji su kreativni, kreativni su na svakom nivou, zbog čega glumci neretko imaju potrebu odjednom i da pišu, i da režiraju, što je danas potpuno normalno.

Prisećajući se „Crnog bombardera“, uloga Lune i Crnog, kog je glumio Dragan Bjelogrlić, kaže da je sasvim sigurna da i danas postoje Crni i Luna, „i da su oni mnogo jači i superiorniji nego što su bili tada – samo je pitanje da li ih prepoznajemo i da li ih vidimo“.

Smatra da glumica u njenim godinama, koja, kako ističe, mnogo voli svoj posao, mora da računa s time da vremenom ti poslovi postaju ređi, da uloge postaju manje, da se ne pišu scenarija koja nude nekakav širok raspon.

„Danas mladi glumci govore pet jezika, jašu i kuvaju kafu u isto vreme dok drugom rukom mačuju, to je neverovatan multitasking koji više ne pripada meni“, kaže Dobra uz osmeh.

Naučila je vrlo rano da postoje razne faze u glumačkom životu jedne žene.

„A to je da u nekim određenim godinama glumica postaje nevidljiva, niko ne zna gde da je smesti, nije više žena, nije još baba. Gledala sam uvek da imam neki kontinuitet i u pozorištu, u vidu treninga, svežine mozga, shvatanja novog vremena… da se tako premosti to vreme kada se ne snima, da prosto budem aktivna i radim ono što volim“, objašnjava glumica.

„Hodam sad kao zombi“, muzika iz filma „Crni Bombarder“ Darka Bajića iz 1992. godine

Ocenila je da je samo bitno da je gluma istinita.

„Samo ono što je istinito publika može da prepozna, i samo tome može da se smeje, a zapravo se smejemo sami sebe, ali kroz nekog drugog. Ako je lažno, ne može da funkcioniše“, smatra Dobra.

Naša proslavljena glumica veoma čuva svoj privatan život, zbog čega ima tu privilegiju da ne mora, kako navodi, da se „napirlita“ kada ide da izbaci smeće ili ide u prodavnicu, zbog čega voli svoj miran život.

Nagrade su od samog početka u životu Anice Dobre sastavni deo njene glumačke karijere: od Zlatne arene do Sterijine nagrade, od Carice Teodore do nagrade Zoran Radmilović i Zlatne kamere, najpriznatije nemačke nagrade – od Pule, Monpeljea, Višija, Minhena, pa danas i do Palića.