DRAGAN ROKVIĆ, DIREKTOR GRADSKE BIBLIOTEKE SUBOTICA: SROZAVAJU SE VEĆ IONAKO NISKI KULTURNI STANDARDI

• Subotica bi trebalo da bude, a danas svakako nije – moderna i kulturna • Nedostatak vizije i hronični nedostatak novca nisu najveći problemi: očigledno je da tu postoji ogromna upravna rascepkanost i očigledno je da je takva rascepkanost usitnila naše kulturne resurse i znatno povećala izdvajanja za kulturu • Hajde da već jedanput uvedemo standarde i kriterijume za članove upravnih odbora, kao i za direktore, koji bi se zasnivali na programima a ne na principima partijske podobnosti i bliskosti

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Da li ste znali da avantura naše subotičke Biblioteke traje punih 126 godina? Zavičajna istorija beleži da je ova kulturna ustanova osnovana na samom kraju prosperitetnog XIX veka,1890. godine, svrstavajući se tako u red onih najstarijih, tik uz Narodno pozorište. I dok je ovo drugo u XXI stoleće kročilo ostavši doslovce bez krova nad glavom, Gradska biblioteka Subotica je svoj uspela da sačuva – i simbolički i bukvalno, obnovivši ga 2013. godine.

Osim svoje osnovne delatnosti koja se naslanja na impozantan fond od 300.000 knjiga, Biblioteka danas kreira i sprovodi i više desetina manifestacija s različitim sadržajima, koji su za publiku besplatni. Kao posebno važnu karakteristiku ustanove čiji je direktor, Dragan Rokvić ističe, pak, činjenicu da je subotička biblioteka jedina u Srbiji koja svakodnevni rad ostvaruje na tri službena jezika – srpskom, mađarskom i hrvatskom. Takvo ustrojstvo institucije nosi sa sobom i određene organizacione, finansijske, programske izazove…

Sa kakvim budžetom raspolažete na godišnjem nivou, i kako je taj budžet strukturisan: na šta se izdvaja najviše novca?

Iz budžeta grada, od 47.134.634,00 dinarana opredeljenih sredstava, najveći deo rashoda – oko 73% – čine plate zaposlenih. Značajan deo troškova čine stalni troškovi, 11%, dok na materijalne troškove odlazi svega 1%.

Da li je takav budžet dovoljan i za realizaciju programa koje kreirate?

Budžet svakako da nije dovoljan za sve programe, ali ta činjenica prati rad Biblioteke od osnivanja, pa do današnjeg dana. Pokušavamo da uskladimo naše ambicije s realnim finansijskim mogućnostima. To praktično znači da aktivno apliciramo kod drugih organa vlasti – pokrajinskih i republičkih, kao i kod stranih udruženja i donatora. U tom smislu, prati nas promenjiva sreća.

Kako biste ocenili stručne kapacitete Vaše ustanove za apliciranje za sredstva putem projekata, kao alternativni vid finansiranja?

Ovo pitanje izvire iz prethodnog i nastavlja se u širokom rasponu od organizovanog do spontanog. Kao i kod većine sličnih ustanova, naše ambicije su prevelike. Ilustracije radi, Biblioteka ima potpisane sporazume o saradnji sa desetak biblioteka iz regiona. U praksi, naši stručni kapaciteti zaista su skromni. Prisutni smo na konferencijama i seminarima, realizujemo jedan veliki projekat koji se odnosi na građevinsku rekonstrukciju i izgradnju nove čitaonice i pratećih sadržaja neophodnih za rad savremene biblioteke, aplicirali smo na IPA projekte, postoje mnogobrojni kontakti i razgovaramo o problemima sa našim partnerima. Evropska praksa, na koju se svi polako navikavamo u ovoj sferi, zahteva izuzetno stručno i kvalifikovano osoblje koje je steklo već određeno iskustvo u tom smislu, a to je jedan od naših problema.

Jedan od problema s kojim su se suočile ustanove kulture tokom protekle godine, a vezano za kadrovske kapacitete, jeste sprovedena racionalizacija broja zaposlenih u javnom sektoru. Za manje institucije to je značilo dovođenje u pitanje svrhe i perspektive njihovog postojanja. Kako je Gradska biblioteka u tom pogledu prošla? Danas imate 40 zaposlenih, 2008. ih je bilo 55. Odražava li se smanjenje broja zaposlenih na rad ustanove?

Foto: Magločistač

„Svrha postojanja“ svakako nije ugrožena, niti će biti ugrožena u dogledno vreme jer je rad biblioteke regulisan zakonima. O perspektivama moramo govoriti u sklopu ukupnih društvenih kretanja jer kulturu ne možemo da posmatramo van nacionalnog, ali i međunarodnog sistema. Reč je o složenom sistemu, a da bismo o tome govorili moramo imati u vidu i druge aspekte koji se tiču tehnologije, metode rada i slično. Mislim da je ipak najvažnije da se, kada govorimo o kulturi, budućnost ne sagledava samo do iduće nedelje, nego da planiramo stvari na duži rok. Ovakvi stavovi danas izgledaju više nego čudni, procesi koji se odvijaju još uvek se realizuju više na pretpostavljenim potrebama, nego na stvarnim analizama. To mora da se promeni. U okviru toga, racionalizacija u javnom sektoru je neophodna i ona sama po sebi još ne znači prostu redukciju, niti u kadrovskom niti u sadržajnom smislu. Kulturne potrebe su, da podsetim, ipak samo latentne mogućnosti i one će se razvijati samo u pravim uslovima i uz odgovarajuće podsticaje. O tim uslovima nismo čuli još ni jednu reč, a podsticaji su takvi da ni o njima ne treba gubiti vreme ni prostor.

Da li ste zadovoljni brojem posetilaca manifestacija koje organizujete? Kakve eventualno inovativne marketinške/menadžerske pristupe koristite da biste animirali publiku za vaše programe?

Uopšteno govoreći, zadovoljni smo, ali bi moglo biti i bolje. Postoji čitav niz ograničavajućih faktora na koje tek ponekad možemo da utičemo: činjenica da su se čitalačke navike promenile, da se u isto vreme sa našim programima organizuju i drugi slični sadržaji, pa dolazi do disperzije publike, da nas već duže vreme prati manja medijska pokrivenost nego ranije, i drugo. Inovativne marketinške/menadžerske pristupe koristimo, ali ne i u dovoljnoj meri. Na primer, flash mob, koji smo nedavno organizovali, privukao je značajnu pažnju čitalačke publike ne samo u zemlji, nego i u regionu. Aktivni smo na društvenim mrežama, ali u pogledu korišćenja savremenih dostignuća u ovoj oblasti moramo još dosta da napredujemo.

Kako ocenjujete kulturnu politiku grada: šta biste izdvojili kao njene dobre, a šta kao loše strane, naročito poredeći vlastiti s položajem sličnih ustanova u drugim sredinama?

Ono što nas evidentno razlikuje od ostalog sveta jeste činjenica da mi danas u subotičkoj kulturi živimo i radimo u infrastrukturi koja je stvorena pre sto i više godina. Mislim na zgradu Biblioteke, zgradu Savremene galerije, koja je smeštena u Rajhlovoj palati, zgradu Muzeja, zgradu Galerije dr Vinko Perčić, Istorijskog arhiva, itd. Radimo u objektima koji su stari preko sto godina, ili smo smešteni privremeno u fabrike gde, uz nekadašnju proizvodnju čipki, promišljamo savremeno pozorište koje prate veliki troškovi. I kao da ovo sve nije dovoljno – odluke koje donosimo na lokalnom planu često nisu u funkciji razvoja i izuzetno opterećuju naše lokalne finansije.

Pre nešto više od godinu dana, većina direktora ustanova kulture, po vetrovitom i prohladnom danu, uz asistenciju gradske vlasti, obišla je objekat prve kasarne u kojem je  trebalo da budu smešteni neki kulturni resursi. Od tog tumaranja do danas više nam se tim povodom niko nije obratio. Subotica je valjda jedini vojvođanski grad koji je, tokom vremena, svoju sopstvenu imovinu (kasarnu i Dom vojske) već više puta kupio od države i taj milionski iznos se danas otplaćuje u ratama. U susednoj Senti, na primer, jednostavno su vratili nazad svoju imovinu i sada raspolažu kasarnom na osnovu nekog ugovora iz 1933. godine. Ovo je jedan od primera koji pokazuje potpuni nedostatak bilo kakvog koncepta.

Međutim, nedostatak vizije i hronični nedostatak novca nisu najveći problemi. Očigledno je da tu postoji ogromna upravna rascepkanost i očigledno je da je takva rascepkanost usitnila naše kulturne resurse i znatno povećala izdvajanja za kulturu. Naš regionalni kulturni razvoj zakočen je već godinama. Međunarodnu razmenu obavljamo po principu ko šta dohvati, jasno je da se i na ovaj način srozavaju već ionako niski kulturni standardi.

Foto: Magločistač

Da bismo postigli stvarni napredak u ovoj oblasti, potrebno je zakonski odrediti prava i u ovoj oblasti u skladu sa principima decentralizacije koju vidim tako što bi država na nacionalnom planu odredila prioritete i ciljeve razvoja, a mi bismo na regionalnom planu ponudili planove kulturnog planiranja, poštujući kulturnu raznolikost i tradiciju našeg regionalnog identiteta. Ovo je važno i zbog toga što bi država zadržala prvenstvo u određivanju neotuđivih kulturnih dobara, pa se ne bi moglo dogoditi da se za dnevno-političko-finansijske potrebe sruše zaštićeni spomenici kulture. Potrebno bi bilo uvesti i koordinaciju bez koje bi sve ovo bilo potpuno besmisleno. Da bismo postigli stvarni napredak, potrebno bi bilo učiniti još mnogo toga, na primer, raspisati opšte i specijalizovane konkurse na najmanji period od tri godine, kako bismo izbegli da se kulturni razvoj promišlja u okviru privremenih koalicionih sadržaja. Ovo bi nesumnjivo stabilizovalo kulturno planiranje i dovelo bi do toga da se osamostale ustanove kulture, verovatno bi pospešilo međunarodnu kulturnu razmenu, a ostavilo bi dovoljno vremena i za aktivnosti promocije kulturnih sadržaja. Ovako se stalno suočavamo sa tzv. “nedostatkom razumevanja“ za ono što se oko nas dešava.

Činjenica je i sledeća: u skoro svim ustanovama kulture postoji višak zaposlenih i u skoro svim ustanovama kulture nedostaju kadrovi u oblasti odnosa sa javnošću, u marketingu, kadrovi koji bi se bavili prikupljanjem sredstava, kadrovske službe, streteško planiranje. Zatim: činjenica je da i same ustanove nisu dovoljno stimulisane i osposobljene za učešće u kreiranju, unapređenju i primeni kulturne politike. Zatim: očigledno nedostaje i specifična osposobljenost za upravljanje ustanovama kulture i to na svim nivoima, kako na republičkom, pokrajinskom, tako i na lokalnom. U Srbiji su, još uvek, umetnici koji rade u ustanovama kulture u stvari državni službenici i rade u skladu sa zakonom o javnim službama, dobijaju svoje plate u skladu sa uredbom o koeficijentima, radni odnosi su im definisani kolektivnim ugovorima, a posebni ogranci sindikata bave se njihovom primenom.

Znači, opisali smo jedan ogroman prazan prostor koji nedostaje kako bismo uredili odnose u kulturi, počev od zakona, legislative u određenim oblastima, strategiji, itd. Već po ko zna koji put pričamo o tome čega bi moralo da bude u kulturi, a toga nema, a još ni jednu jedinu reč nismo rekli o identitetu, niti o multikulturalnom mozaiku subotičke kulture, nismo rekli ni jednu jedinu reč o kulturnoj baštini, o tome šta je sve poslednjih godina porušeno, devastirano, nepovratno izgubljeno. Skrećem pažnju na važnu činjenicu: ne može se postaviti niti očuvati identitet jednog naroda bez dobro određenog, definisanog i očuvanog kulturnog nasleđa a da li je to tako u Subotici – procenite sami.

Na osnovu onoga što sam video i na osnovu onoga što jeste stvarnost, slobodan sam da definišem nekoliko preporuka koje svakako neće naići na odobravanje onih koji kulturu posmatraju kao partijsku busiju koja je predmet nekakvih koalicionih deoba, ali ja ću ipak to da kažem, kako bismo se makar mentalno približili onome što bi trebalo da bude, a danas svakako nije – moderna i kulturna Subotica.

Dakle, neophodno je uvesti stručna savetodavna tela u čijoj bi nadležnosti bilo kreiranje kulturne politike kako ne bismo došli u situaciju da se kultura promišlja samo u uskom krugu ljudi. Stručna, savetodavna tela, sastavljena od uglednih ljudi ovoga grada, koji su proveli mnogo godina u kulturi, te stekli potrebna radna i životna iskustva, morala bi da budu uključena u vezi sa projektima finansiranja. I na taj način bi se pospešili procesi decentralizacije u kulturi pošto bi upravna decentralizacija dopirala samo do one razine na kojoj postoje stručni saveti za donošenje kvalitetnih odluka za finansiranje kulture. Bilo bi svakako neophodno izraditi i kulturne indikatore zbog istraživanja i praćenja stanja u kulturi i promena u procesu decentralizacije, odnosno, videti kakav je stepen uravnoteženosti kulturnog razvoja i razvoja na različitim nivoima, odnosno teritorijalnim jedinicama. U tu svrhu trebalo bi postaviti i temelje stručnog znanja i informacija koje pružaju podršku odlučivanju u kulturi. To bi i na lokalnom planu obavljale analitičko – informacione-dokumentacione službe a na nacionalnom planu time bi se mogao pozabaviti na primer Zavod za kulturu ili slične ustanove. Zatim, da se u skladu sa jasno definisanom evropskom praksom podrži evropski model finansiranja ustanova kulture koji je mešovit, u skladu sa jasno definisanim prioritetima u gradskom budžetu, gde će se prednost dati „krovnim“ ustanovama kulture koje i čine okosnicu kulture grada. Potrebno je i, opet u skladu sa evropskom praksom, sprovesti obučavanje za marketing u kulturi i fundraisingu, kao i usmeravanje kulture prema tržištu. Treba reći i to, jer ni to još nije uobičajena praksa ovde, a koliko mi je poznato nije niti u dugim sredinama – hajde da već jedanput uvedemo standarde i kriterijume za članove upravnih odbora kao i za direktore – koji bi se zasnivali na programima a ne na principima partijske podobnosti i bliskosti.

Da li smatrate da je nedostatak to što grad nema definisanu kulturnu strategiju?

Foto: Iren Bognar

O tome se pričalo jedno vreme, čak je formirana i radna grupa u kojoj sam i sâm učestvovao, ali ono što je bio krajnji cilj – formatiranje jednog strateškog dokumenta – izostalo je. Kultura i kulturna politika i dalje su veoma zavisne od starih modela kulturne politike i organizacije sistema ustanova, sa jedne strane, i političara koji su okrenuti uglavnom pitanjima nacije i programima nacionalne kulture, sa druge strane. Pitanja poslovanja, menadžmenta u najširem smislu, tržišta, školovanih kadrova za nove odnose ostaju i dalje marginalna pitanja. Sve se to dešava u vremenu kada značajan broj naših sugrađana ne ostvaruje dovoljna sredstva ni za osnovnu egzistenciju. Istovremeno, jasno je da vođenje brige o merama kulturne politike mora da omogući pravo na kulturu svim stanovnicima na podjednak način. Razvoj, kao opšta sociološka kategorija podrazumeva proces napretka u svim domenima ljudskih aktivnosti i života a da bismo definisali strategiju u kulturi moramo prethodno usaglasiti stavove oko opšteg pravca razvoja grada. Da li nas u tome, i u kolikoj meri, sprečava ili omogućava naša kulturna tradicija, nasleđeni obrasci, društveno-političke ili ekonomske okolnosti ostaje da se vidi u narednom periodu. Gotovo sve prethodne vlasti po ovim pitanjima nisu se izjašnjavale, ogroman deo današnjih problema nastao je i zbog opšteg nerazumevanja procesa u kojem se grad nalazi već duže vreme. Kako planiranje podrazumeva ne samo poznavanje trenutne situacije, već i jasno iskazane i naučno zasnovane hipoteze o budućem razvoju, plašim se da će ova tema biti, kao i druge, u potpunosti zanemarena. Podsetimo se i mudrih reči jednog francuskog filozofa koji je rekao: ”Čovek mora da igra na kartu budućnosti ako ne želi da postane njena igračka”.

Kakve bi bile vaše sugestije donosiocima odluka na nivou lokalne  samouprave zarad efikasnijeg funkcionisanja i održivosti kulturnog sistema na nivou grada?

Kao direktor Gradske biblioteke, najstarije ustanove kulture u gradu, bio bih zainteresovan za nastavak daljih aktivnosti na izradi strategije kulturnog razvoja grada koja ne može a da ne bude deo opšte razvojne politike. Zalagao bih se da se, uprkos teškoj ekonomskoj situaciji, i dalje radi na obnovi onoga što je stvoreno u vreme ranijeg finansijskog prosperiteta. Subotica u tom pogledu raspolaže vanredno značajnim resursima. Podsetio bih da je interesovanje srpske i regionalne javnosti za dešavanja u subotičkoj kulturi veliko i da moramo da radimo na brendiranju grada kao kulturne destinacije koja može da privuče značajan broj turista a možda i investitora. Umetnički i intelektualni potencijali grada nisu mali, u proces donošenja važnih odluka uključio bih naše istaknute stvaraoce koji su, u minulom periodu, pokazali značajne rezultate u tom pogledu.

Da li nailazite na probleme zbog načina na koji kreirate kulturnu politiku unutar Vaše ustanove?

Postepeno sam se navikao na činjenicu da se okolnosti brzo menjaju, da nisu svi ishodi povezani sa poslom pozitivni i da živimo u vremenu opšte nesigurnosti. Danas nemam problema zbog načina na koji kreiram kulturnu politiku unutar ustanove, što svakako ne znači da se ne suočavam sa brojnim nesporazumima, ali verujem, da je to slučaj sa većinom direktora. Ti nesporazumi uglavnom se odnose na opšte nerazumevanje mesta i uloge Gradske biblioteke na kulturnoj mapi grada. Za vreme provedeno na mestu direktora doživeo sam četiri smene vlasti i video sam izuzetne nedoslednosti i nezapamćene improvizacije koje potkrepljuju tezu da izostaju ozbiljni planovi na dugoročnom nivou. Na početku mandata napravio sam ozbiljan popis i presek zatečenog stanja, odredio sam ciljeve i planove i na godišnjem nivou procenjivao rezultate. I dalje pokušavam da našu subotičku biblioteku priključim orbiti modernih evropskih biblioteka jer naš grad, sa velikom i bogatom tradicijom, to zaslužuje. Na tom putu postoje brojne prepreke, česta izmena sagovornika, otežava jasniju percepciju onoga što bi trebalo da se uradi. Sa druge strane, mnogi kulturni poslenici u gradu, našu subotičku kulturu doživljavaju kao nepresušan izvor sa kojeg mogu nesmetano da plasiraju političke teme i stavove, koji ne doprinose ničemu, osim njihovoj promociji i zamagljivanju suštine. Istovremeno, veliki sam dužnik mnogim prijateljima i gostima Biblioteke koji su mi, u okviru produktivnog dijaloga koji sam imao prilike da vodim, ukazali na naše nedoslednosti i otvorili mogućnost za drugačije promišljanje sadašnjeg trenutka. Prilikom takvih razgovora otvorile su se brojne mogućnosti za dalji razvoj, a vreme će pokazati da li smo imali dovoljno snage da ih realizujemo.

(Magločistač)

[clear]

Članak “Dragan Rokvić, direktor Gradske biblioteke Subotica: Srozavaju se već ionako niski kulturni standardi“ proizveden je kao deo projekta “Plus i minus u kulturi: prilozi o (samo)održivosti kulturnog stvaralaštva“, koji je realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama. Za sadržaj članka odgovornost isključivo snosi Udruženje građana „Centar građanskih vrednosti“ i redakcija portala “Magločistač”. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno i stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose s verskim zajednicama.