Desiré Central Station 2022, post festum: Fragmentarno sećanje na sadašnjost

Ukoliko pođemo od stanovišta da je pozorišna umetnost pokušaj terapeutike neizlečive vulgarnosti svakodnevice (naših prostora), te da je Međunarodni regionalni festival savremenog pozorišta Desiré Central Station etablirana teatarska događajnost alternativne imaginativnosti, savremenih poetskih izraza i novih umetničkih praksi, nije teško razumeti kako se festivalske ulaznice razgrabe neposredno posle objavljivanja programa. Nakon zadovoljstva gledanja, našli smo se suočeni sa zadovoljstvom govora o onome šta je 2022. godine viđeno.

Festival je otvoren predstavom “Katica iz Hejlbrona” mađarske trupe “Studio K” iz Budimpešte: u pitanju je ostvarenje čiji narativni osnov varira od hrišćanske alegorije do moderne bajke, što možda predstavlja razlog slabije komunikacije sa gledalištem. Velika količina kinetičke energije koju glumci generišu kroz dramski vežbo-govor, modernistički estetizovane vizuelne konture pripovedanja, nekoliko scenskih sekvenci koje nadahnuto služe kao omaž “on-road” filmskoj poetici, efektno minimalistička i vešto integrisana elektronska muzika uz znalački artikulisan scenski pokret, nije, ipak, mogla da prikazano otrgne profila osrednjosti i ukusa nejasnosti. Inscenirana kao forma fizičkog treninga, igrana drama u režiji Mate Heđmegija raspolaže određenom vrstom inovativnog pristupa, no središnji “problem” iskaznog modaliteta viška značenja izgleda da nije mogao da bude prevaziđen ni pod uslovom da je (postdramska) nerazgovetnost (priče, pouke, slike) pozicionirana (ili anticipirana) kao cilj umetničkog postupka.

Ista trupa i reditelj predstavili su se još jednom predstavom – “Neron”, za koju je tekst napisala Judit Garai po motivima romana “Neron, krvavi pesnik” poznatog književnika Dežea Kostolanjija. Tročasovna inscenacija života slavnog rimskog cara u energičnom, slojevitom i preciznom tumačenju Atile Vidnjanskog Mlađeg zaokupila je pažnju izrazito poetskim dramskim predloškom, nizom originalnih i dopadljivih scenskih rešenja, te iznijansiranom karakterizacijom glavnih likova: cara, ljubavnice Popeje i državnog savetnika-filozofa Seneke. Što je najvažnije, komad ne crpi inspirativni sadržaj isključivo iz poznatih elemenata biografije monomanijakalnog ponašanja “divljeg pesnika”: istinska drama u predstavi zbiva se na značenjskom polju trajnog srodstva pesničke umetnosti i smrti. Rediteljska interpretacija akcentovane skribomanije (“silovanja muza”) i pripovedačka deskripcija najtananijih kretanja vladareve “volje za moć” usmeravaju na diskurzivni pomak da se ne govori samo o psihonalizi jedne istorijske ličnosti, koliko o filozofskoj tematizaciji pitanja (straha od) smrti. Na specifičan interpretativan način se zapravo može i tvrditi da se centralni dramski naboj strukturiše oko egzistencijalne mogućnosti rekonverzije straha (od smrti) – koju je histerični vladar vršio kroz manično-pesničko samoljublje. Moderno oblikovana trodimenzionalna kutija u kojoj se odigrava veći deo komada nije samo scena istorijski poznatih dešavanja: veštim umetničkim intervencijama ona postaje rezonantna kutija mračnog zadovoljstva strepnje koju Neron oseća pred smrću, a koju razrešava protivrečnim jedinstvom strasti za krvlju i poezijom. Izrazita glumačka posvećenost, nenametljivi i elegični songovi, efektna svetlosna, koreografska i scenska instalacija u kreaciji sumorne atmosfere stalne blizine smrti, dodatni su elementi koji ovu predstavu čine dopadljivom, a  jedna od najupečatljivijih scenskih prizora odnosi se na dramski čin Senekine smrti koja nam na jedinstven način ponavlja poznatu psihonalitičku pouku o nemogućnosti transcendencije iskustva umiranja kao osnove svih strahova.

Gotovo petočasovna predstava “Solo” slovenačke trupe Nova pošta (Slovensko mladinsko gledališče – Maska Ljubljana) može da se predstavi kao kulturna deklasifikacija konvencionalnog teatra. Uobličena kao monodrama koju paradoksalno izvode svi članovi ansambla, ova je teatarska igra unela potpuno novu osećajnost i radikalnu imaginativnost na scenu i festivalsko gledalište. Rediteljka Nina Rajić Kranjac je zajedno sa glumcima Natašom Keser, Benjaminom Krnetićem i Markom Mandićem na duhovit, energičan i nepredvidiv način prikazala umetnički proizvod koji je nastao kroz postupak preoznačavanja dramaturških standarda: “Solo” je uspeo da izbegne uvreženim klasifikacijama izvođačke umetnosti, a rediteljske procedure samoosporavanja uvreženih koncepata  tiču se i narativnih obrisa koje glumci prate, uz pregršt vickastih, zabavnih i neočekivanih, spontanih digresija. Učestala dislokacija prostora gledalaštva (od uvoda u predstavu koji se održao pred ulazom u pozorište, preko igre na sceni, do završnih scena u prostoru kraj pozorišta) je doprinela osećaju dinamike, dok nas, sa druge strane, dinamička razmena uloga, diskursa, prostora i pripovedačkih pozicija uverava da je u centru pažnje sve vreme snažan osećaj dislokacije selfa (samih izvođača, i rediteljke o kojoj je predstava i reč) i, uopšte uzev, ne toliko srećnim učincima (jedne profesionalno zaokružene) sreće. Haotična lepota izražajnosti glumačkog tima temelji se na poetskim fragmentima životnog i profesionalnog iskustva, i ispovedna samointerpelacija izvođača menja forme od monohromatskih obrazaca, preko postdramskih prizora sve do muzičko-performativnih činova. Ipak, strasno uronjeni u scensku hermeneutiku (auto)emancipacije, izvođački postupci oneobičavanja neretko postaju vlastiti dramaturški balast. Zaokupljena intimnim pitanjima protoka egzistencijalnog  i profesionalnog smisla, predstava je lirsku potentnost i oštrinu dijalektičkih obrta, sa druge strane, mogla da akcentuje usmeravanjem pažnje i na protok gledalačkog vremena.

Da je reč o postdramskom činu donkihotizma sinteze i uvreženog teatarskog smisla, moglo se videti već u uvodnim scenama predstave “Loše društvo” slovenačke trupe Nova pošta (Slovensko mladinsko gledališče – Maska Ljubljana) i Moment (Maribor). Predstava je konceptualno zaokružena kao antidramski materijal čija se moć emanira (i) nakon završetka prikazivanja, a koja, nakon nekoliko ozbiljnih šamara gledalačkom strpljenju, problematizuje stara pitanja odnosa autora i gledaoca, zamišljenog i predstavljenog, inspiracije i rutine, i slično. Dinamički angažman izvođača i reditelja Vite Vajsa, sveden na repetativne, minimalne izvođačke kinetičke, vizuelne i audio-intervencije, zadobija svojevrsni asocijativni i katarktički kreščendo na samom kraju u kojoj autor sa scene odlazi noseći, u punom fizičkom smislu, čak 20 (!) pozorišnih stolica, nedvosmisleno naglasivši problem odgovornosti i težine bremena koji autor u svetu umetnosti oseća, a pogotovo u periodu (nakon) pandemijskog samovanja. Uprkos tome što su u potpunosti izmešteni iz dramaturških okvira konfliktnog, oživljeni scenski prizori, u minucioznom i koreografskom izvođenju, svakako nisu ostali bez odjeka u sferi kritičke percepcije pitanja svrhovitosti, smislenosti i esencije savremene izvođačke umetnosti danas.     

Umetnička organizacija Studio za raziskavo umetnosti igre iz Ljubljane je predstavila komad “O, kako uobičajeno” čije su autorke i izvođačice Katja Legin i Bojana Robinson. Za prikazanu dvočinku postoji argumentacija na osnovu koje bi je mogli imenovati i eksperimentalnim projektom u pozorištu, što ne umanjuje utisak da je u pitanju inspirativna teatarska igra. U pitanju je komad čija se dramaturgija oslanja na proživljena lična iskustva: prvi scenski prizor ispituje učinak sećanja na funkcionisanje i reprodukciju porodične svakodnevice,  dok se u drugom prizoru ispituje mogućnost transgresije traumatskog učinka porodičnih problema kroz koreografsko-plesnu stilistiku. Izvedene u specifičnom registru ženskog diskurziviteta, obe inscenacije govore o složenoj jednostavnosti svakodnevnog života, sa tim što završni deo predstave možda za nijansu biva uzbudljiviji, i zbog odabira teme (fenomenologija materinstva i mogućnosti rekonverzije strahova kroz delovanje), te nežnije koreografske artikulacije poetskog sadržaja.

Kultnu Žarijevu farsu “Kralj Ibi” renomirani subotički reditelj Andraš Urban sa trupom somborskog Narodnog pozorišta podiže na savremeni i viši nivo (apsurda): kontekstualizujući drevnu makrofiziku moći u sociokulturnom ozračju balkanskog političkog ništavila, autor je u prepoznatljivom raskošnom maniru desupstancijalizacije svake datosti ponudio razigranu, crnohumornu i brutalnu satiru eksponencijalne banalnosti. Za razliku od mnogih ranijih Urbanovih ostvarenja koja su nastala u stilskim okvirima  postdramskog teatra i koreodramske stilistike, delo prikazano u okviru ovogodišnjeg Festivala polazi od  hipertekstualne baze, sačinjene od autentičnog teksta i duhovitih rediteljsko-glumačkih intervencija. Međutim, poput blještavila estradnog i političkog cirkusa na koje direktno referiše, scenom u daljem razvoju vlada audiovizuelna prekomernost svake vrste, koja u ironijskim odmacima i humorističkim obrtima na plastičan ukazuje na širu, svakodnevnu scenu života čiji su akteri svi mi, gledaoci. Posebnu draž predstava otkriva kroz poznatu komediografsku tehniku “pozorišta u pozorištu”: kontinuirano prekidajući središnju narativnu nit o vlastodržačkom aparatu nezasite želje za vlašću, glumci nas kroz kraće monologe – o sopstvenoj glumačkom zadatku, glumačkom identitetu, pitanju savremenih umetničkih praksi i slično – dodatno uveravaju da u fokusu scenskog pripovedanja zapravo nije glavni lik, koliko pat-pozicioniranost savremenog subjekta. Osećaju gotovo karnevalske obustave pozorišnih konvencija veliki doprinos su dali svi glumci ponaosob, među kojima se u glavnoj ulozi izdvaja Nemanja Bakić, te u ulozi kralja Venceslava Srđan Aleksić. Prevladavajućoj atmosferi apsurdne egzistencije – u kojem pojedincu preostaje da se strasno okrene poslušnosti, jer bilo kakva intervencija nema snagu podrivanja sistema – doprinosi izuzetna scenografiju koju takođe potpisuje Andraš Urban, dok uverljive pevačke sekvence uz harmonikašku pratnju precizno akcentuju centralnu dramsku po(r)uku. Uprkos centralnoj epistemološkoj lekciji po kojoj opis situacije već pripada samoj situaciji, brutalna pripovedna materijalizacija i gotovo kičerasta stilizacija autorefleksivnih zahvata životnog prostora precizno vrši katarzičnu funkciju osvetljavanja neraskidive uzajamnosti tragičkog i komičkog.

Umetnička organizacija Omnibus (Zagreb) i Premier Stratageme (Pariz) predstavili su komad “Screenagers Vol.2” u režiji Đuzepe Čikoa i Barbare Matijević. U pitanju je relativno nov izvođački format u kojem, poput kultne serije predavanja TED Talks, glavnu reč ima šarmantna voditeljka-glumica Barbara Matijević na lirskom putovanju kroz halucinatorni svet onlajn iskustva. Iako lišena klasične dramske napetosti, predstavu krasi specifična estetska prefinjenost za koju je najviše zaslužen dinamički, otvoren i emotivni pristup glavne izvođačice, kao i promišljen, duhovit i inovativan narativni predložak. Muzičko-poetska imenovanja digitalne platforme Google kao novog, lakanovskog Velikog Drugog, odsutnog sagovornika-ispovednika za kojeg pretpostavljamo da sve zna, dijagnostifikovanje masovne upotrebe hibridne tehnologije interneta kao moderne kletve, začuđenost pred činjenicom nestanka epske poetike starih priča i bajki i, uopšte uzev, emotivno stanje šoka i zbunjenosti pred procesima rekonceptualizacije svakodnevice čine sadržajnu osnovu lirske izražajnosti glumice. Navedeno ne sugeriše da je predstava monomanična, jednoproblemska ili didaktička – naprotiv: govorimo o  dramski uzbudljivom i intimno intoniranom registru dilema i emocija koja autorka deli sa publikom. Nekonvencionalna i zabavna u materijalizaciji idejnih postulata, predstava temeljno analizira problemsku petlju kiberprostora koja se zbog transcendentnog statusa (virtuelnog) sve više razume razume kao ključna materijalnost budućnosti. Inteligentna rediteljska artikulacija upotrebe digitalnih alatki na sceni i uverljiva subjektivistička restilizacija asocijativnih tokova usredsređenih na globalnu hipermedijsku posesivnost dodatno su gledalaštvo uverile u tačnost Bodrijarovih proročanstava da moderni mediji samo sanjaju o tome kako mogu da izazovu događaj samim prisustvom.

Ovogodišnje izdanje Festivala je završeno izvođenjem predstave “Umetnik u gladovanju” po motivima i fragmentima iz života, dela, pisama i dnevnika Franca Kafke u produkciji Narodnog pozorišta iz Sarajeva. Prihvativši se izazovnog posla inscenacije fragmentarnih i manje poznatih tekstova slavnog autora, režiser Alen Šimić se odlučio za postupak kolektivne interpretacije: kroz rekonstrukciju scena iz kanonskog nasleđa i scena koje nam nude glumci kao interpretatori tih tekstova, ali i sopstvenih sudbina, gledalac na možda teži način pronalazi vezu između ideja kojima je bio opsednut Kafka a koje nedvosmisleno i danas određuju ljudsku esenciju. Za razliku od prve polovine predstave u kojoj se kroz monološke isečke iz privatnih života upoznajemo sa prirodom savremenog glumačkog posla, neizvesnog života i sumnji koje paraju unutrašnji svet, drugom polovinom vlada lirsko-koreografska izražajnost slobodnog asocijativnog toka u kojoj prepoznajemo više simboličkih elemenata Kafkinog sveta mračnih alegorija i razdiruće čežnje za smrću. Elegično senzualne i hipnotišuće cirkularne koreografsko-muzičke intervencije teksta imaju solidnu umetničku potentnost, i možda je šteta što se glumačka silina mladog ansambla nije preusmerila ka postdramskom pokretu, intuitivnoj imaginativnosti i telesnoj razigranosti, jer je kontekstualna referenca upravo to: smisleno ne postoji, niti ga ikakva kulturnoistorijska supstanca može zameniti, i (Kafkin) umetnik uvek ostaje u stanju gladovanja, i potpuno je legitimno prikaze egzistencijalne nezamislivosti i neodrživosti kreirati van kritičkog aparata racionalne analize. Iako zavodljiva u dramskim sekvencama ispovedanja, inspirativna u postdramskim sekvencama afektivnog (po)kretanja, predstava na kraju ostaje negde između, nadomak iskorištenosti vlastitog potencijala.

Festivalski program je pružio uzbudljiv pregled pozorišnih poetika i praksi u regionu, približivši naš kulturni prostor onome šta je relevantno, novo i avangardno u najboljem smislu te reči. Upravo iz razloga pažljivog odabira kvalitetnih sadržaja – festivalsko insistiranje na objavi programskog načela aktuelnog izdanja (opet) deluje suvišno. Metanarativna struktura prikazanog neizbežno izmiče (apriornom, a pogotovo naknadnom) diskurzivnom uokviravanju i identitetskom samorezonovanju, i uprkos pogodnostima koja ta vrsta komunikacije sa javnosti donosi, sam sadržaj, ustrojen oko besprekidnog transgresiranja normi, govori sam za sebe, i po sebi. Kao prostor kulturne fantazije razlamanja diskurzivnog totaliteta svakodnevice i svih represalija koju ona reprodukuje, pozorišno okupljanje nije potrebno opterećivati pamfletsko-marketinškim (novo)govorom jer on, po pravilu, ne može ni da prezentuje, niti da sublimira celokupan poetsko-simbolički diverzitet, niti, na kraju krajeva, odgovara jednoj raznovrsnoj događajnosti kreativnog patosa unapred imenovati i predodređivati zajedničkog imenitelja.

Sumarno: zahvaljujući ogromnom naporu subotičkog reditelja Andraša Urbana i njegovog kreativnog tima, Međunarodni regionalni festival savremenog pozorišta daje izuzetan doprinos kosmopolitskim koordinatama duha zajednice, držeći nas, i dalje, na određenoj vrsti distance od provincijalnog zavereništva jednoobraznosti i poricanja svake subjektivnosti (R. Konstantinović).

Ne manje važno i dovoljno nostalgično za kraj: nekada su u ovom gradu pisane i čitane prvorazredne pozorišne kritike, i jedna od mogućnosti koju bi trajanje festivala moglo da stvori tiče se formiranja (nove) generacije kritičkih pisaca kao važnih aktera u umetničkim postupcima odgonetanja skrivene lepote savremenosti i zastrašujuće objektivnosti očiglednog, a svakako manje kao reprezente semantičke nadodređenosti ili paradigmatske dominacije. I pod uslovom da prihvatimo pretpostavku po kojoj istina i elementarno estetsko razlikovanje ne nastaje na nivou govorne prakse, nego na nivou samog referenta (nosioca označiteljskih praksi), svakako ne možemo da se ne složimo sa sudom da ništa tako ne diskredituje kulturnu politiku i pitanja (samo)konstitucije duha koliko opšta arbitrarnost i postmoderna delegitimacija “centra”. Ono što možda očekujemo od narednih festivalskih izdanja ne tiče, stoga, samo simboličkih transfera gledalačkog užitka, koliko pojave novih kritičkih autora koji bi mogli da otvore potpuno nove polemičko-analitičke igre i nepoznate flukseve interpretacije.

Autor kritičkog prikaza 14. po redu Međunarodnog regionalnog festivala savremenog pozorišta Desiré Central Station je Branislav Filipović.