Danas se gradi samo gore: Novu arhitekturu za sto godina niko neće vrednovati

„Dokle god postoje očuvane fizičke strukture nekog objekta i dokle god postoji dovoljno podataka o njegovom prvobitnom izgledu – mogućnost obnove postoji“, možda je jedan od glavnih zaključaka koji se mogu izvesti nakon odgledanog filma „Izgubljena secesija“, koji je povodom Svetskog dana secesije prikazan u Art bioskopu „Aleksandar Lifka“.

Subotičani koji su zainteresovani za graditeljsko nasleđe često imaju prilike da vide filmove o secesiji čija je priča vezana za istorijsko bogatstvo i lepotu koja krasi Suboticu, o monumentalnim građevinama poput Sinagoge, Gradske kuće, Rajhlove palate, i mnogih drugih važnih objekata.

Međutim, retki su filmovi koji govore o nestajanju secesije, o umiranju izgubljenih i davno zaboravljenih objekata građenih u ovom stilu, a koji propadaju pod zubom vremena.

Film “Izgubljena secesija” je nastao kroz projekat koji je realizovao Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, i on nas podseća na to da u našem neposrednom okruženju postoje objekti o kojima niko ne brine, a ukoliko ne pronađemo načine da ih očuvamo, njihova restauracija će jednog dana biti još skuplja i zahtevnija.

Ovaj polučasovni film prati sudbinu sedam secesijskih građevina koje su nestale, ili je proces njihovog nestajanja u završnoj fazi, iako su sve uživale zaštitu prema Zakonu o kulturnim dobrima. Nit koja ih sve povezuje je ličnost profeskorke arhitekture Viktorije Aladžić, koja je svoju naučnu, univerzitetsku i pedagošku karijeru posvetila očuvanju secesijskog nasleđa u Vojvodini.

„Secesija je san, pobeda građanskog društva, sloboda, jedan pokret koji je trebalo da oslobodi i donese lepotu“, složili su se sagovornici koji su nakon filma razgovarali o problemima i rešenjima koji se tiču očuvanja objekata građenih u stilu secesije.

„Arhitektura je ogledalo društva“

Prof. dr Viktorija Aladžić, arhitektica, istraživačica i aktivistkinja u oblasti očuvanja i razvoja arhitektonskog i urbanog nasleđa i vanredna profesorka na Građevinskom fakultetu u Subotici, kaže da je arhitektura ogledalo društva, pa tako, ako hoćemo da upoznamo i razumemo neko društvo, samo treba da pogledamo njegovu arhitekturu i sve će nam biti jasno.

„Imate gradove koji rastu, koji se razvijaju, koji se umnožavaju, gde se kvalitet nadograđuje, gde ljudi inspirišu jedni druge, i svaki projekat inspiriše još bolji projekat. To je Subotica proživela na kraju 19. i početkom 20. veka“, podseća Aladžić.

Tada je, prema njenim rečima, postojalo jedno žestoko takmičenje u dobrim stvarima, gde su se ljudi nadmetali ko će da napravi raskošniju, lepšu i bolju palatu, ali ne u arogantnom smislu, da nipodaštava svoje susede, nego sa punim poštovanjem i uvažavanjem.

„Oni tada nisu pravili projekte da ugroze neke druge kuće koje su pored njih, dok danas imamo jednu sasvim obrnutu situaciju, kada se svako trudi da drugog unizi i samo pušta svoj ego da divlja. Svaka intervencija u gradu u suštini ne doprinosi zajedničkom dobru, lepoti, kvalitetu, nego oduzima od toga“, upozorava Aladžić.

Ona podseća da su ljudi dolazili u Suboticu za vreme vladavine Marije Terezije u potrazi za boljim životom, kada je ovde bila pustara i močvara, nije bilo ni šuma, pa su počeli da grade grad i za 150 godina su uspeli da naprave čudo.

„A to je bilo čudo jer se secesija ovde desila svega šest godina nakon što se desila u Evropi. Armirani beton je takođe došao 7-8 godina nakon što je armirano-betonska konstrukcija patentirana, tada su se secesijski stilovi 1900. godine dešavali gotovo istovremeno sa Evropom. To se ovde više nikad neće desiti“, ocenjuje Aladžić.

Prema njenom mišljenju, svaka intervencija koja se danas dešava u gradu je gora i donosi gore svima nama.

„To vidite kada hoćete da vozite automobil u 15 časova u centru grada i doživite užas jer je takva gužva u saobraćaju kao da živimo u Njujorku. Od 1860. godina pa sve do Prvog svetskog rata, svaka intervencija i izgradnja doprinosila je da grad bude bolji, uređeniji, lepši. I kada se nešto i rušilo, uvek se gradilo nešto bolje, a danas kada se nešto ruši, uvek se gradi nešto gore“, kaže Aladžić.

Na pitanje odakle joj snaga i istrajnost da ceo život posveti borbi za očuvanje kulturnog nasleđa, Viktorija Aladžić navodi da su zapravo ljudi njena snaga, a da je snaga zadovoljstvo.

„Snaga tu i nije neko merilo, unutrašnje zadovoljstvo i sreća koja prati sve ovo što ja radim, to je nemerljivo – zato što radim ono što volim. Ja to uopšte ne merim kao snagu i hrabrost, to možda kada se gleda sa strane, tako izgleda. Ja živim tako da ustanem ujutro, pogledam se u ogledalo i kažem šta bih volela danas da uradim. Onda shvatim da još nisam istraživala neku ulicu, pa se posvetim njoj, odem u Istorijski arhiv i uvek otkrijem nešto novo, i onda ja živim u tome“, objašnjava Aladžić.

Poruka koju profesorka često upućuje i svojim studentima je – „Najvažnije je da radiš ono što misliš da treba da radiš“.

„Najstarije secesijske kuće u Subotici su srušene“

Film „Izgubljena secesija“ se nije bavio prikazivanjem lepote građevina poput Sinagoge, Gradske kuće, Rajhlove palate, zbog licemerja koje postoji u Subotici kada je u pitanju očuvanje kulturne baštine, kaže istoričar umetnosti-konzervator Vladimir Džamić iz Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Beogradu.

Džamić, koji je više Subotičanin nego Beograđanin, smatra da su zapravo gradske table na kojima piše da je Subotica grad secesijskog nasleđa doprinele da se baš na ovaj način pozabave temom koliko čuvamo ono što imamo.

„Kako možete reći da je ovo grad secesijskog nasleđa kada su najstarije secesijske kuće, koje su građene po projektu Ferenca Rajhla, srušene? Umetnost secesije u Subotici postoji u jednom ambijentu, a mi smo sada svedoci da se taj ambijent drastično menja, da to više neće biti ambijent u kome će dominirati secesija, nego će dominirati neka nova arhitektura koju estetski ni za sto godina niko neće vrednovati“, smatra Džamić.

Dodaje da se danas zgrade grade po principu take money and run („uzmi novac i beži“).

„Samo da se to sagradi i proda, a za 20-30 godina kada počne da se raspada, taj koji je to izgradio biće već daleko. To je bio razlog da zapravo priču okrenemo i pokažemo kakav mi odnos imamo prema secesijskom nasleđu. Nismo hteli da se bavimo samo Suboticom nego i secesijom u Vojvodini u jednom širem kontekstu“, navodi Džamić.

„Nada postoji“

Naravno da nada postoji, smatra Džamić – ako ne za sve objekte koji su prikazani u filmu, onda makar za neke od njih.

„Trebalo mi je dosta vremena da razumem da ovi ljudi koji su nevidljivi, na drugoj strani, koji žele nešto da sruše i da na tom mestu sagrade nešto novo, oni to rade veoma sistematski, i to rade dugi niz godina“, napominje Džamić.

On je podsetio da je u martu prošle godine PDR za Zonu II gradskog jezgra zaustavljen i da je time sprečena izgradnja višespratnice na tom prostoru i da će tu verovatno ipak biti nešto drugo a ne zgrade.

„Nada uvek postoji, iako okolnosti deluju obeshrabrujuće, pa vam se čini da zaista nećemo uspeti, ili smo nekada razočarani, ali dokle god postoje očuvane fizičke strukture nekog objekta i dokle god postoji dovoljno podataka o prvobitnom izgledu – mogućnost obnove postoji“, zaključuje Džamić.