Anamarija Tumbas: “Svi ti usamljeni ljudi… Odakle oni dolaze?”

Predstava delikatno oslikava kako gubitak može uticati na mlade, suočavajući ih s temama smrti, gubitka i samoće. U ovoj priči, glumci donose svoja iskustva i osećaje, čineći predstavu autentičnom i bliskom publici.

U ponedeljak, 28. oktobra, između 14 i 15 časova, u Pozorištu “Deže Kostolanji”, vreme je stalo.

Osnovci i srednjoškolci imali su priliku da pogledaju predstavu „Svi ti usamljeni ljudi“, odigranu povodom završnice zajedničkog projekta CEKOM-a iz Zrenjanina i “Klare i Rose” iz Subotice pod nazivom „Zajedno – Različito“.

Predstava donosi duboku i emotivnu priču koja se bavi temom usamljenosti, istražujući njene uzroke i posledice.

U središtu radnje je mlada devojka Merima, koja se suočava s gubitkom bliske osobe i biva uvučena u sve dublje stanje tuge i izolacije. Tokom ključne noći, Merima, uz pomoć “senki” u vidu osoba iz njenog okruženja, prolazi kroz proces spoznaje i prihvatanja svog emocionalnog stanja, čineći predstavu duboko introspektivnom.

Usamljenost se prepliće kroz priče različitih likova, a kako kasnije saznajemo od članova glumačke postave, te priče su njihove, lične.

Merimina borba je univerzalna, posebno među mladima koji se često suočavaju sa sličnim osećanjima.

Predstava poziva na otvoren razgovor o usamljenosti, gubitku i snazi zajedništva, a ovi motivi su posebno relevantni u savremenom društvu, gde se često stigmatizuje izražavanje emocija. 

“Svi ti usamljeni ljudi…
Odakle oni dolaze?
Svi ti usamljeni ljudi…
Gde oni pripadaju?”

Pesma Eleanor Rigby grupe The Beatles prožima se kroz celu predstavu kao snažan simbol usamljenosti.

Ona govori o Eleanor Rigby, ženi koja živi usamljenički život i umire bez ikoga ko bi je primetio, i „ocu McKenzieju“, koji se brine o sahranama, ali se suočava s vlastitom usamljenošću.

Iako je ove likove Paul McCartney izmislio, njihova sudbina reflektuje realnost mnogih ljudi koji se, iako fizički prisutni u svetu, često osećaju izolovano, a tu je i priča o Hačiku, vernom psu koji je čekao svog vlasnika na železničkoj stanici godinama nakon njegove smrti i postao simbol neiscrpne lojalnosti i ljubavi, ali i patnje koju donosi gubitak.

Kreativni tim, predvođen Predragom Karanjcem, uspeo je da kroz lične priče aktera prikaže usamljenost sa emocionalnog, mentalnog i socijalnog aspekta. Predstava delikatno oslikava kako gubitak može uticati na mlade, suočavajući ih s temama smrti, gubitka i samoće. U ovoj priči, glumci donose svoja iskustva i osećaje, čineći predstavu autentičnom i bliskom publici.

Da nije sramota biti drugačiji, kao i da je važno pružiti ruku onima koji su usamljeni i ne osuđivati, snažan je poziv na empatiju i razumevanje, posebno u trenutku kada su mladi lako ometeni spoljašnjim uticajima i očekivanjima dok se u isto vreme suočavaju sa izazovima koji dolaze s odrastanjem.

Posebno se ceni hrabrost mladih glumaca koji su se odvažili da podele svoje priče i javno ih izvedu, otvarajući se pred svima i suočavajući se s vlastitim emocijama. Nakon predstave ističu da ih je taj čin na neki način rasteretio i omogućio im da lakše prihvate i razumeju svoja osećanja.

Scenski pokret i koreografija Nede Kovač dodali su dodatnu dimenziju predstavi, dok su zvučni i svetlosni dizajn Bobe Vidrića i Predraga Karanjca stvorili atmosferu unutrašnjeg nemira koji se bez ikakvog napora preneo na publiku već u prvim minutima predstave i omogućio nam da zaista osetimo emociju, iako je neki od nas još nisu ni spoznali.

Nakon izvođenja, osnivačica CEKOM-a Smiljana Tucakov i koosnivačica “Klare i Rose”, Gordana Vukov Ciganjik, pokrenule su inspirativnu diskusiju između glumaca i publike, tokom koje su članovi glumačke postave delili svoja viđenja i individualna iskustva koja su inspirisala priče na sceni.

Ovaj interaktivni deo omogućio je dublje povezivanje između izvođača i gledalaca, a publika — od najmlađih do onih starijih — aktivno je učestvovala u razmeni utisaka i postavljanju pitanja.

Izdvojila bih jednu devojčicu koja je uputila izvinjenje postavi tvrdeći da subotička publika “nije baš najbolja” ali, naprotiv, možemo reći da smo ponosni na “naše klince” jer su sa neverovatnom pažnjom i poštovanjem ispratili događaj dokazavši da, bez obzira kakav im svet ostavljamo, oni imaju i moć i kapacitet da od njega stvore bolje mesto.

CEKOM, ili Centar za kreativno odrastanje mladih iz Zrenjanina, u više od 20 godina postojanja nije samo udruženje koje okuplja mlade, već se aktivno bavi problemima i dilemama s kojima se oni suočavaju.

Poseban aplauz upućujemo njima, koji nesebično daju sebe i svoje vreme učeći mlade sve ono što, nažalost, retko mogu naučiti u školi.

Na kraju, „Svi ti usamljeni ljudi“ ne samo da otvara vrata razgovoru o važnim temama, već nas podseća na snagu zajedništva i na važnost razgovora o problemima mladih.

Organizacije kao što su CEKOM i “Klara i Rosa” tu su da inspirišu i pokrenu dijalog, boreći se za ideju o boljem društvu i empatičnom pojedincu koji želi da raste i razvija se verujući da je umetnost je “svačija”, nije rezervisana samo za profesionalce, i predstavlja veoma moćan alat za povezivanje, izražavanje i učenje.

Otvaranjem prostora slobode i eksperimenta i demokratizacijom umetnosti, oplemenjujemo živote ljudi, osnažujemo se i povezujemo. Kvalitetni i duboki odnosi među ljudima ono su što čini sadašnji trenutak smislenim, a odgovornost odraslih je da te vrednosti i veštine prenesu na mlađe generacije.

Autorka recenzije je Anamarija Tumbas, članica Udruženja građana “Klara i Rosa”.