Umetnost od emajla Edite Vekonj iz Malog Iđoša: “Kad pravim nakit ili sliku, to pravim uvek za određenu osobu”

“Koristeći različite tehnike nanošenja emajla na bakarnu podlogu, možemo da stvaramo predivne stvari. U peći nastaje čudo, ali isto tako u bilo kom trenutku možemo pogrešiti i na kraju ne ispadne ono što smo očekivali. Treba jako puno vežbati da na kraju dobijemo ono što smo zamislili”, počinje priču o ovoj neobičnoj vrsti umetnosti Edita Vekonj iz Malog Iđoša, koja poslednje dve decenije živi i radi u Segedinu, gde se i upoznala sa čarima emajla.

Osnova na kojoj radi je najčešće bakarna ploča na koju se različitim tehnikama nanosi emajl – stakleni premaz koji se sastoji od kvarcnog peska, alkalnih metalnih oksida i pigmenata, nakon čega se ta ploča peče u peći na 830 stepeni. Tako se formira jedan zaštitni sloj visoke čvrstoće.

Edita je na ovaj način do sada izradila brojne ukrasne slike, ali i unikatan nakit, a te svoje radove je izlagala u više vojvođanskih mesta, ali i u Segedinu i Budimpešti. Iako se osam godina usavršava, emajl za Editu i dalje predstavlja hobi, ali ne isključuje mogućnost da on jednog dana preraste i u njeno zanimanje.

Pre nekoliko godina na likovnom konkursu koji su organizovale mađarska i kineska vlada povodom 70 godina diplomatskih odnosa između te dve države, Edita je osvojila prvo mesto i nagradno putovanje u Kinu, koje je, kako kaže, značajno uticalo na njeno stvaralaštvo, ali i na njen život. Tako danas aktivno uči i korejski i kineski jezik, ali i klasično kinesko slikarstvo i kaligrafiju.

Koji je postupak u izradi slika i nakita od emajla, i koje materijale koristite?

Za stvaranje emajliranih kreacija potrebna je velika doza istrajnosti, preciznosti i poniznosti. Sam predmet je beskonačnog život, ima neprocenjivu vrednost jer u njemu ostavljamo deo sebe, naše „ja“ i ono što osećamo. Zato je svaka kreacija toliko posebna. Pored bakra i stakla, koristim i kristale primenjujući različite tehnike.

Sam postupak se sastoji od više koraka: prvo treba da izaberemo osnovnu ploču koju potom precizno izravnamo. Radimo površinsko brušenje da bismo otklonili svu nečistoću sa njene površine. Samo tako će emajl lepo da se razlije po ploči i da ostane gladak nakon pečenja. Naravno, sve se radi isključivo ručno. Posle toga dolazi pečenje u specijalnoj peći. Kaže se da se čudo stvara u peći i ako razultat ispadne onako kako smo sanjali, samo u tom slučaju možemo reći da smo uspeli.

Ovo je zanat koji čovek uči celog života. Pošto je i sama peć, kao i emajl, veoma specifična, potrebni su ozbiljni uslovi da se neko oproba u ovom stvaralaštvu.  

Kada ste se prvi put susreli sa ovim nesvakidašnjim hobijem i gde ste učili tehnike izrade slika i nakita?

Pre osam godina sam videla jedan oglas u Segedinu gde su reklamirali kurs za pravljenje emajliranih slika. Otišla sam, probala sam, i jako mi se svidelo, pa sam odlučila to da naučim. I. evo, učim već osam godina.

Za mene je ovo više od hobija i trenutno mi nije izvor prihoda. Sad više stvaram da uživam u stvaranju i u otkrivanju novih mogućnosti ove tehnike.

Kad pravim nakit ili sliku, to pravim uvek za određenu osobu. Taj predmet je unikat, on će reflektovati ličnost te osobe, onako kako ja vidim tu osobu. Na ovaj način svakom predmetu dajem i deo sebe, i sve se to sjedini u peći. Ovako se stvara jedan predmet koji u stvari ima svoju beskonačnu dušu i, ako se čuva, može trajati večno.

Šta je to još specifično za ovaj zanat? Koliko je zahtevno za obradu? Koliko dugo radite na jednom predmetu?

Postoje različite tehnike: pored emajla, na bakarnu ploču možemo staviti bakarne žice koje mogu biti oblikovane na više načina. Pored toga, možemo staviti i staklo u jako sitnom prahu ili u većem komadu. Različita stakla se različito ponašaju. Ono što najviše volim da koristim jeste staklo iz Murana jer je jako kvalitetno i čak ni na većoj površini ne pukne tokom hlađenja.

Kristale takođe koristim, naročito kad pravim nakit. Swarovski kristali su najbolji jer imaju jako dobru refleksiju svetlosti. Oni se apliciraju u specijalni porcelan i tako ih stavim na emajlirani nakit.

Za neke predmete treba manje vremena, a za neke baš dosta. Na primer, za Forum žena u Malom Iđošu sam pravila jednu tablu sa nazivom udruženja. Na njoj sam radila osam meseci. Ta tabla simbolizuje sve žene koje volontiraju u tom udruženju, sve su one različite, ali bezuslovno pomažu zajednici.

Da li je Vaše nagradno putovanje u Kinu uticalo i na razvoj Vašeg hobija?

Tvrdim da naša okolina, ljudi, način kako živimo, to kako doživljavamo svakodnevicu utiče na naš život. Da, putovanje u Kinu je uticalo na mene i na moje radove, kao i na to da već četiri godine učim klasično kinesko slikarstvo i kaligrafiju. Pokušavam da kombinujem i prenosim ono što naučim u klasičnom kineskom slikarstvu i kaligrafiji na moje emajlirane slike i nakit. To je ogroman izazov!

Uvek se trudim da iz mojih kreacija zrači pozitivnost i, kad ih neko gleda, da ima dobar i prijatan osećaj. Ne kažem da nisam pravila i nešto što je reflektovalo i negativne osećaje. To je, na primer, moja slika „Samoća“. Ona je u paru sa slikom koja ima naziv „Život“ i koja simbolizuje šarolikost i dinamičnost života, prosperitet čoveka, napredovanje društva. Napravila sam ih neposredno pre epidemije jer sam već tada znala da će virus da hara celom planetom.

Sliku „Samoća“ sam napravila dve godine kasnije, nakon epidemije. Slika predstavlja sve što se desilo za vreme virusa, ljude koji su nam bili bliski i koje smo izgubili. Ja mislim da ih ipak nismo izgubili jer su uvek sa nama, u našim sećanjima, i prate nas kroz naše živote.

„Život“ i „Samoća“ su sad izloženi u Agori u Segedinu, a bili su ranije predstavljeni u Vojvodini na 50. Međunarodnoj izložbi rukotvorina i kolekcionarstva, koja je ove godine održana u Bajši, i gde sam osvojila sa njima prvo mesto. 

Gde ste još do sada izlagali i na koji način?

Ja sam rodom iz Srbije. Rođena sam u Malom Iđošu, studirala sam u Novom Sadu, ali već godinama živim i radim u Segedinu. Moji koreni su jaki, zato se trudim da ljudi iz moje zemlje vide moje radove, da im bude lep doživljaj kad gledaju moje slike ili moj nakit. Moji radovi su izlagani po Vojvodini, ali i u Segedinu i u Budimpešti.

Upravo sam u velikim pripremama i za jedno svetsko takmičenje iz kaligrafije, koje će biti održano u Kini.

U današnje vreme se putem interneta prodaju najrazličitiji predmeti. Milsite li da bi i ovi Vaši mogli pronaći svoje mesto u tom prostoru?

Jedna moja slika je u vlasništvu kineske vlade. Sa tom slikom sam osvojila prvo mesto na umetničkom konkursu koji su raspisale mađarska i kineska vlada, a koji je bio organizovan povodom obeležavanja 70 godina diplomatskih odnosa između ove dve države. Sliku su najpre želeli da kupe od mene, ali sam je poklonila kineskom narodu jer ta slika pokazuje vezu između dva naroda na način kako je ja vidim.

Ljudi me često pitaju da kupe neki moj nakit ili sliku, ali ja ne radim za prodaju. Ja volim da stvaram unikatne stvari i trenutno nameravam da i dalje tako da radim. Nije isključeno da će se ovo promeniti u budućnosti.