TEOFIL PANČIĆ: NA MEDIJE UTIČE VLAST, A NE ZAKON

Javni servis nije samo republički i pokrajinski nego on mora du bude i na lokalu i to nije nešto što je izmislio Josip Broz Tito nego nešto što je danas normalna stvar širom zapadne Evrope.

„Mislim da to Ministarstvo treba razdvojiti i da je ono nasilno spojeno. Mislim da je on neko ko se u to niti mnogo razume niti ga mnogo zanima i da, zapravo, uglavnom dobija samo negativne ocene i uglavnom se petlja u nešto što mu nije preterano poznato i da bi mu bilo bolje bez toga“, kaže na početku razgovora jedan od najpoznatijih kolumnista sa prostora bivše Jugoslavije Teofil Pančić. „To“ se, naravno, odnosi na Ministarstvo kulture i informisanja, a „on“ je, pogađate, dirigent u ovoj oblasti Ivan Tasovac. Kaže još Pančić i da mu je samo bitno šta se dešava u toj oblasti.

A šta se dešava? Kako Vam, recimo, izgleda Zakon o informisanju o kom je bilo puno reči i pre, ali i nakon njegovog usvajanja?

Nisam siguran da je ikada kod nas situacija u medijima presudno zavisila od kvaliteta zakona. To je iluzija. Možda to tako funkcioniše negde drugde. Ovde nije funkcionisalo nikad, pa ne funkcioniše ni sada. Niti se ja mnogo bavim tim zakonima niti sam se ranije bavio. Dobro znamo da je u medijima najgora situacija bila kada bi na vlasti bile one političke snage koje su deo onog najgoreg što u Srbiji uopšte postoji, a da bi koliko-toliko situacija bila bolja onda kada bismo na vlasti imali koliko-toliko pristojnije političke strukture. To je ono što opredeljuje medije, a ne da li je ovaj ili onaj zakon ovakav ili onakav. Nismo mi Skandinavija i nema od toga ništa. U ovoj zemlji mediji su uvek bili loši; devedesetih su bili najgori, a sada se vraćamo u neko stanje slično devedesetim. To nije zbog toga što u nekom zakonu piše ili ne piše ovo ili ono nego zato što su nam na vlasti ljudi koji su to bili i devedesetih, koji imaju takvu autoritarnu političku kulturu i koji jednostavno medije vide samo kao transmisiju svojih privatnih želja i projekata. I to je naš problem.

Kakvom, onda, vidite ulogu novinarskih udruženja u Srbiji?

Udruženja rade ono što je u njihovoj moći, a to nije mnogo. Ona su više kao glas vapijućeg u pustiniji i, eto, ponekad kažu ponešto. Prosto da ne bi ostalo nezabeleženo. Meni je veoma drago da se to radi i da ona u tom smislu postoje, ali ne vidim da ona mogu mnogo da učine da zaštite, recimo, medije ili pojedine novinare od progona. Ne vidim da ona mogu da nadoknade to da ako neko iz političkih razloga ostane bez posla da mu oni nađu drugi ili da ga na neki način socijalno zbrinu. Ne vidim da naša udruženja imaju tu vrstu ni ekonomske ni bilo koje druge snage, jer smo svi mi generalno velika sirotinja. U tom smislu ja udruženja više doživljavam kao neku vrstu moralne podrške. Lepo je što je ima, ali nije to nešto što bi čovek mogao da uzme kao zaštitu od bilo čega. To je naš veliki problem, jer mi ne možemo ni da sanjamo o onoj vrsti zaštite koju imaju veliki novinarski sindikati i udruženja u velikim i bogatim zemljama, sa velikim tržištima, dugim tradicijama itd.

Kako gledate na poslednju privatizaciju lokalnih medija kojima je to, zapravo, drugo ime za prestanak postojanja?

Cela ta priča o privatizaciji lokalnih medija potpuno je pogrešno postavljena od samog početka. Ona polazi od jedne, par ekselans, ideološke pretpostavke da mediji moraju da budu u privatnom vlasništvu. Kao i svaka ideološka pretpostavka, ona ne polazi od realnih odnosa u društvu nego od neke svoje zamisli i onda nastoji da stvarnost prilagodi zamisli, a ne obratno. Mi smo videli na primeru ranijih privatizacija, čak i nekih veoma uspešnih medija, kao što je „Pančevac“, kada bi bivali privatizovani doživljavali bi sunovrat u svakom smislu. Imamo veoma malo dobrih iskustava sa privatizacijom lokalnih medija u XXI veku tako da, umesto da se od te dogme odustane, na njoj se insistira još više. Mislim da to neće doneti ništa dobro. Neki mediji će se ugasiti ili se pretvoriti u nešto sasvim deseto, jer njihovim vlasnicima koji sa medijima nemaju nikakve veze ti mediji najčešće ni ne trebaju kao mediji nego im trebaju njihove lokacije. Drugi će, pak, postati neka vrsta privatnog oglašivača za nečije političke ili ekonomske projekte. Treći će postati neka vrsta komercijalnog džuboksa i izgubiće smisao servisa lokalnoj zajednici tako da ja stvarno ne vidim šta to dobrog može da donese. Mislim da je to jedna stvar koja je fundamentalno pogrešno postavljena, a kada uđete u pogrešan voz, onda su i sve usputne stanice pogrešne.

Nisu li mediji kojima je osnivač lokalna samouprava, zapravo, u istoj situaciji?

Da, naravno. Decenijama unazad iskustvo nam govori da kod vlasti na bilo kom nivou uvek postoji mogućnost političkih zloupotreba i uticaja na uređivačku ili kadrovsku politiku. To uopšte nije sporno. Problem je u tome što se privatizacija medija nije pokazala kao lek protiv toga nego se pokazala samo kao tobožnje lečenje jedne bolesti da bi se izazvala neka druga, često i mnogo gora i smrtonosna. Naravno da nije nepoznanica da model sa lokalnom vlašću nije idealan, ali se pokazalo da je manje štetan nego ovaj koji nam se sad nudi kao tobože idelan. Uostalom, još i danas imate primere po Vojvodini i Srbiji medija koji su formalno pod nekom lokalnom vlašću, a koji rade slobodno i nezavisno, a imate i one koji su pod striktnom političkom čizmom. To opet zavisi i od same lokalne strukture vlasti, ali i od toga koliko su urednici i novinari voljni i sposobni da se izbore za svoju profesionalnu slobodu i autonomiju.

I šta bi onda mogao biti „lek“ između loše privatizacije i uticaja lokalnih vlasti?

Meni se najviše dopada ono što postoji u mnogim zapadnoevropskim državama, a to je da imate mrežu lokalnih medija koji su pod kapom nacionalne kuće kao što je, recimo, BBC i da onda imaju neku vrstu autonomije unutar tog formalnog pokroviteljstva jedne velike i nezavisne nacionalne kuće. To je nešto što nije nikakav recidiv komunizma, jer mi nije nešto poznato da je u Britaniji Komunistička partija bila na vlasti, nego se to naprosto pokazalo kao najbolji način da imamo medije koji nisu pod komercijalnim pritiskom i koji ne moraju da misle da svaka njihova emisija mora nešto da zaradi nego mogu da se posvete javnom interesu i da ostvaruju svoju funkciju javnog servisa. Javni servis nije samo republički i pokrajinski nego on mora du bude i na lokalu i to nije nešto što je izmislio Josip Broz Tito nego nešto što je danas normalna stvar širom zapadne Evrope.

Obično se kao izgovor koristi da takvi mediji ne mogu opstati bez reklama i ostalih komercijalnih sadržaja.

Da li nešto može da opstane ili ne je stvar političke odluke. Mogu li da opstanu bolnice, škole…? Dakle, stvar je političke odluke hoćete li nešto staviti na tržište ili nećete. Ono što želite da zaštitite od uticaja tržišta, vi to možete. Ako hoćete. Na žalost, mi smo potpuno pogrešno shvatili neke stvari. Na najštreberskiji način smo shvatili da sve ide na tržište. Ne ide. Nigde u Evropi nije tako, pa ne vidim zašto bi to moralo da bude u Srbiji kada su mediji u pitanju. Mediji nisu isto što i fabrika cipela. Oni, osim informativne, imaju i svoju kulturnu i prosvetnu ulogu i zbog toga, na neki način, moraju biti zaštićeni od tržišta. Mislim da se to mnogo mistifikuje i da se oko toga mnogo raspredaju priče ne bi li se tu lakše zadovoljili privatni interesi, i to na način koji ni novinarima ni građanima ne donosi ništa dobro.

Kako u tom kontekstu gledate na medije manjinskih zajednica, a čiji su osnivači nacionalni saveti?

Mediji na manjinskim jezicima pate od svih problema i ugroženi su svim opasnostima kojima su ugroženi i većinski i plus još dodatno činjenicom da je njihova publika još malobrojnija i da se zbog toga još teže odupire tržišnim, političkim ili bilo kojim drugim pritiscima. Po toj logici stvari oni bi zahtevali još veću zaštitu. Problem je u tome što im je sa tom idejom da su nacionalni saveti model da se na neki način zaštite zapravo učinjena medveđa usluga, jer su umesto jedne vrste političkih pritisaka, koji bi dolazili sa jedne strane, dobili drugu vrstu političkih pritisaka koji dolaze iz same te zajednice, jer se zapravo jedna vrsta hijerarhijske strukture unutar jedne manjine u kojoj se mediji opet tretiraju kao neka vrsta glasnogovornika političkih elita unutar te manjine. Mislim da je taj model potpuno besmislen, kao što mislim i da je protivustavan. I da se mene pita, on naprosto ne bi opstao ni u prosveti, ni u kulturi, a samim tim ni u medijima. To je ta vrsta podleganja pomodnoj multikulturalističkoj doktrini koja ljude ne gleda kao građane jednog određenog područja nego ih gleda u njihovim tobože ekskluzivno identitetskim svojstvima i svodi ih na nacionalnu, jezičku i konfesionalnu pripadnost i na taj način manjinskim zajednicama čini medveđu uslugu, getoizirajući ih i izlažući ih direktnom uticaju njihovih, kako bi to rekao Laslo Vegel, „plemenskih vođa“.

Ipak, „Hlas l’udu“ je odnedavno počeo i sa prevodom svojih tekstova na srpski, to isto radi i portal „Vajdaság Ma“; u subotičkom Narodnom i pozorištu „Kosztolányi Dezső“ već odavno postoje titlovi na srpskom tokom predstava. Koliko ovakvi potezi doprinose izlasku iz getoizacije?

Apsolutno. Ja sam još devedetih godina predlagao da „Mađar so“ jednom nedeljno ima neku vrstu izdanja na srpskom. Mislim da je ta vrsta komunikacije veoma potrebna i nije čudo da su se ljudi iz kulture time prvi pozabavili. Zatvaranje samo u jedan krug ljudi može nekome da bude komforno u nekom trenutku, ali se, pre ili kasnije, obije o glavu, jer tu onda nema prave komunikacije. Onda se posle čudimo zašto ljudi, koji inače žive blizu jedni drugih, tako malo znaju jedni o drugima. Ako vi celog života pratite apsolutno različite medije i nemate pojma šta vaš prvi komšija čita, gleda ili sluša, međusobno ne poznajete jezik onog drugoga, onda ne možete očekivati nekakvu komunikaciju i stvaranje normalne građanske zajednice. Dakle, apsolutno sam za svaku vrstu interkulturalne komunikacije koja se manifestuje i tako što ćete moći pratiti pozorišne predstave ili bilo šta drugo na nekoliko jezika. U tome ne vidim nijedno zlo nego samo dobro.

S druge strane, osim Radio-televizije Vojvodine i agencije „Beta“, malo je medija na jeziku većinskog naroda koji svoje tekstove prevode na manjinske.

Naravno da bi to po nekoj logici stvari u Vojvodini trebalo da bude najprisutnije. Kod nekih jeste, kod nekih nije. Na žalost.

Kako biste opisali kulturnu scenu u Srbiji, bez obzira na to o kom njenom delu bila reč?

S obzirom na to da je ovo jedna mala i siromašna zemlja, mi zapravo uopšte ne stojimo tako loše, ni sa pozorištem ni sa književnošću kao stvarima koje najviše pratim, pa donekle i sa filmskom produkcijom. Ovde se mnogo knjiga izdaje, svašta se prevodi i živa je produkcija. Često se ljudi kada dolaze iz bivših jugoslovenskih republika zapanje ako nisu bili par meseci; vide koliko se toga u međuvremenu pojavilo, koliko se toga igra u pozorištu, pogotovo u Vojvodini, prijatno se iznenade. Dakle, nije nama problem sa produkcijom. Mi produkciju imamo jako dobru, bez obzira što je novca malo i po principu štapa i kanapa i dovijanja od danas do sutra. Pre će biti da je naš problem sa kulturom u tome što nekako ona ostaje izolovana u jednom relativno uskom krugu ljudi u nekoliko najvećih gradova i zapravo vam se čini kao da opet živimo u nekim paralelnim svetovima dok je jedna ogromna masa ljudi, kojom je mnogo lakše manipulisati na bilo koji način, izručena i predata rijaliti šoovima, tabloidima i najnižem mogućem nivou provođenja vremena na što beslovesniji način. A kada je tako, onda ne treba da se čudimo ni da nam je generalna kultura življenja kao što jeste. Jer nije kultura samo pozorište, muzika, književnost… Kultura je i politička i kultura svakodnevice, način na koji živimo i na koji se obraćamo jedni drugima… A kada se gleda sa te strane, onda ne stojimo nikako dobro.

Dobar deo medija daje ogroman doprinos širenju prostakluka i svih ostalih oblika nekulture.

Može se reći da se ta vrsta štampe i medija uopšte potpuno razularila. To je jedan trend već petnaestak godina unazad, ali on ne samo da ne slabi nego se pojačava. Svaka gadost i niskost se opravdava nekim imperativom tržišta, poput onoga da narod to voli i traži i to je dovoljan izgovor mnogim ljudima da mu prodaju bilo šta. Naravno, taj tobože striktno komercijalni interes je često samo maskiran i iza njega stoji jedna vrsta političkog interesa. Postoji u političkoj strukturi u ovoj zemlji jedna veoma jaka škola mišljenja koja polazi od toga da što je narod neprosvećeniji i što je nepismeniji, što se većim glupostima bavi i što je dalje od životne realnosti, to će mu biti lakše vladati, potkradati ga i manipulisati njime.

Kako u tom kontekstu gledate na podatak da je trenutna podrška građana vladajućoj stranci, odnosno njenom prvom čoveku, iznad 50%?

Autoritarno-populistička vlast često uspeva da ima visoku podršku, nekad čak i godinama. Ako se setimo ranih devedesetih, Slobodan Milošević je imao ogromnu podršku u narodu. Ne zaboravimo da je na prvim višestranačkim izborima 1990. SPS imao 195 od 250 poslanika u Skupštini Srbije. Setimo se koliku je podršku imao Milošević, a bogami i Šešelj. Dakle, nije to ništa novo. Uostalom, pogledajte koliku podršku ima Vladimir Putin u Rusiji. Sa autoritarnim liderima to je naprosto tako. Oni jedno vreme uspevaju da balansiraju i budu jako popularni, a jednom kada krenu da padaju to onda počne da biva nezaustavljivo. Problem je, međutim, u tome što iza njih često ostane pustoš i što oni razvale celu političku scenu, obesmisle i kompromituju svoje ranije protivnike, a da se pri tome ne stvori nikakva druga kredibilna alternativa. Uostalom, pogledajte jedan geografski blizak primer Subotici, a to je šta se događa u Mađarskoj. Orbanova vlada je razorila sve ono što je stvorila prethodna politička garnitura u Mađarskoj i na osnovu toga je on jedno vreme uživao veliku popularnost. Sada njegova popularnost opada, ali za čiju korist? Za korist „Jobika“. Dakle, za korist nekoga ko je još mnogo desnije od njega, a ne za korist nekoga koga bismo nazvali nekom vrstom građansko-demokratskih snaga. Ja se bojim da se nešto slično, pre ili kasnije, ne dogodi i kod nas.

A kako gledate na politiku Saveza vojvođanskih Mađara: odgovara im i vlast u Skupštini Srbije sa Srpskom naprednom strankom i u Skupštini Vojvodine sa Demokratskom strankom, ali i uloga ovdašnjeg partnera „Fidesza“ u Mađarskoj?

Donekle mogu da razumem trenutnu poziciju SVM-a da on kao manjinska stranka želi pomalo da bude dobar sa svima. To je na nekom taktičkom nivou i razumljivo i ja ne kažem da on treba otvoreno da se konfrontira bilo sa republičkom, bilo sa pokrajinskom vlašću. Međutim, problem je kada se pređe elementarna granica dobrog političkog ukusa i kada se to pretvori u ono što se kaže „dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane“. Mislim da je to velika opasnost za SVM u tom nekom praktičnom političkom smislu. S druge strane, primećujem i neku vrstu sve izraženijeg konzervativizma unutar SVM-a, što opet na neki način prati trendove u samoj Mađarskoj u poslednjih pet-šest godina. Dakle, kada jedna manjinska stranka, u ovom slučaju SVM, počne onako slepo da sledi trendove u matičnoj državi, to nekad ume da se osveti na razne načine i mislim da to nije dobar trend. Mislim da je SVM devedesetih godina, u vreme eksplozije srpskog nacionalizma, odigrao veoma pozitivnu ulogu unutar same Vojvodine baš zahvaljujući činjenici da je SVM dosledno unutar vojvođanskog konteksta i konteksta Srbije uvek paktirao sa onim snagama koje su bile na liniji građansko-demokratskog usmerenja. Ta ideja da nacionalisti mogu međusobno da paktiraju, pa će Beograd i Budimpešta da stvore nekakav pakt unutar kojega će biti dobro i jednima i drugima meni je krajnje problematična i to se pre ili kasnije završi loše i po jedne i po druge. Nije na meni da delim savete bilo kome, ali bih mnogo više voleo kada bi se SVM držao otprilike one političke linije po kojoj je bio poznat devedesetih.

Uočavate li kod premijera Aleksandra Vučića sve više crte narcisoidnosti?

Pravo pitanje bi bilo da li primećujem i neke druge crte osim te. Ne, ne primećujem nikakve druge crte ličnosti kod Aleksandra Vučića osim narcisoidnosti. Bojim se da je to jedina crta ličnosti koju Aleksandar Vučić ima, ili barem jedina koju javno pokazuje. Dakle, ceo projekt „Aleksandar Vučić“ je trijumf potpuno ispraznog, besmislenog, besadržajnog političkog narcisizma i ja ne vidim u konkretnoj političkoj ličnosti i praksi Aleksandra Vučića baš ništa drugo osim puke eksplozije narcisoidnosti koja mora svakodnevno da se hrani novim i novim količinama javnog samoobožavanja.

Razgovarao: Zlatko Romić

[clear]