Nikola Babić, ultramaratonac: Cilj mi je da istrčim preko 200 kilometara za 24 sata

“Pretežno se ovim sportom bave oni preko 35, 40 godina, jer tu nije prednost biti mlad zato što telo mladog čoveka nije dovoljno razvijeno da može da podnese napor, a ni psiha da može monotoniju da trpi”, objašnjava Nikola Babić, ultramaratonac iz Subotice.

Na Paliću će se u subotu i nedelju, 5. i 6. septembra, u organizaciji Ultramaratonskog kluba “Paligo Palus”, održati Prvenstvo Srbije u ultramaratonu za seniore i seniorke na 50 i 100 kilometara i na 24 časa. Početak je zakazan za 12 sati, a jedan od onih koji će se naći na startnoj liniji je i naš sugrađanin Nikola Babić. Njegov cilj je da za 24 sata istrči preko 200 kilometara – što iz Subotice do sada niko nije učinio, te da se tako direktno kvalifikuje na svetsko prvenstvo koje treba da se održi sledeće godine u Rumuniji.

“Možda to deluje kao skroman cilj, ali, verujte, u ovoj disciplini to je velika stvar”, kaže Nikola, koji je aktivan ultra trkač poslednjih pet godina, iako je u sportu od malena. Njegovo prvo opredeljenje bio je, naime, hokej na travi. Kako, međutim, toga u Srbiji ima sve manje, prebacio se na trčanje, da bi vrlo brzo shvatio da želi da trči samo duže trke, i to isključivo ultramaratonske distance. Znači, sve preko 42 kilometra.

Da li si član nekog kluba ili disciplina za koju si se opredelio dozvoljava da samostalno učestvuješ na ultramaratonskim trkama?

Svako može individualno da se bavi ovim sportom, ali ako želi da se pojavljuje na državnim prvenstvima, potrebno je da bude član nekog kluba koji je deo Srpskog atletskog saveza. Mene u jedinom subotičkom registrovanom atletskom klubu nisu prihvatili, zapravo, nisu odgovorili na poziv, iako sam ih kontaktirao i putem telefona, i mejla, i preko Fejsbuka. Sa Palića sam dobio samo odgovor da treba da plaćam članarinu, ali kako imam svog trenera iz inostranstva, nemam potrebu za tim. Na kraju sam se takoreći odomaćio u Atletskom klubu „Bečej“, dok je moj trener iz Mađarske, jedan od najboljih za distance koje želim da trčim. Kada sam ga kontaktirao, nakon što sam pratio trke i trkače tamo, rado je prihvatio saradnju. Generalno, u Mađarskoj je ultra trčanje na znatno višem nivou nego u Srbiji.

U kojoj meri je, prema tvojoj oceni, disciplina ultramaratona razvijena u Srbiji?

Za sad nema mnogo ljudi koji trče ultramaraton u Srbiji, mada ima dosta njih koji su se oprobali u trkama tek iznad 42 kilometra, dakle, na 50 kilometara ili 6 sati, što su prvi koraci u ultramaratonu. Ali da se neko baš ozbiljno bavi dvadesetčetvoročasovnim trkama, na primer, nema ih mnogo – tek možda pet ljudi koji su učestvovali na evropskim i svetskim prvenstvima predstavljajući državu, na kojima se, međutim, nikad nismo pokazali jer ni trkači koji su otišli nisu uspeli da daju svoj maksimum zato što na dvadesetčetvoročasovnim trkama može svašta da vam se desi – od povreda, preko neadekvatne ishrane, do toga da li će vam organizam raditi kako treba… Što se Subotice tiče, istakao bih Igora Vojnića Zelića, koji je nekada predstavljao naš grad na ultramaratonima, ali, na žalost, on više ne trči, niti je u Srbiji. On je bio moj uzor.

Šta je parametar uspeha u ultramaratonu?

U svetskoj atletskoj federaciji priznate distance su na 50 i 100 kilometara, i to su dužinske trke u smislu da je određena kilometraža, trči se isključivo na asfaltu i isključivo na ravnom. Zvaničan ultramaraton na sate je samo dvadesetčetvoročasovna trka, i to najčešće kružna – krugovi su između 500 i 1.000 metara, pa se elektronski meri svaki krug kada se prođe, da bi se na kraju sabrali krugovi i dobila kilometraža. Ko sakupi najviše kilometara, taj je pobednik. Znači, svetska i evropska prvenstva i priznate trke, uključujući i naše državno prvenstvo, trče se samo u tim distancama.

Na koliko ultramaratona si tokom proteklih pet godina učestvovao?

Na nekih desetak, što u Srbiji, što u inostranstvu. Prošle godine sam trčao Ultrabalaton, i to mi je definitivno bio najveći izazov i uspeh do sada jer se radilo i o najdužoj i o najtežoj trci – za 30 sati sam istrčao 221 kilometar. Bio sam u Bosni na planinskoj trci, u Srbiji na trkama na 6 i 12 sati, takođe i u Mađarskoj.

Šta zahteva dobra priprema za jedan ultramaraton?

Najbitnije je iskustvo. Znači, da bi neko trčao trku, mora da ima iskustva iz ranijih trka barem približne dužine. Nailazi čovek na mnoge probleme usput, da li vezano za opremu, vremenske prilike, ishranu, koja mora biti ozbiljno sastavljena. Jedina trka na kojoj sam stao pre vremena, mada ne i odustao, bila je u Beogradu bukvalno zbog previše hrane. Desilo se to da sam na papiru imao koliko kalorija treba da unesem, ali moj organizam nije mogao to da prihvati. Tako nešto mi se više nije ponovilo. Osim iskustva, druga važna stvar je utreniranost. Na ultramaraton ne može tek tako da se uputi. Ja sam se za državno prvenstvo na Paliću spremao nekih 9 meseci konstantno, uključujući i treninge koji su bili preko 50 kilometara.

Gde u Subotici držiš takve treninge i kako uspevaš da uskladiš posao i pripreme?

Ako svaki dan trčite barem 15, 20 kilometara, to znači da pređete ceo grad, bukvalno s jednog kraja na drugi. Trčim uglavnom po ulicama Subotice. Dudovu šumu mnogo ne koristim jer tamo ima jako puno ljudi, pa smetamo jedni drugima. Što se tiče usklađivanja s poslom, to je umetnost, jer se za ultramaratonske dužine trenira bar šest puta nedeljno, ali moja životna situacija to trenutno omogućava budući da radim 8 sati, slobodan sam vikendom. I u firmi u kojoj sam zaposlen, Elementi, imaju razumevanja. Štaviše, uz Infostud su mi pomogli da obezbedim adekvatnu opremu i obavim neophodne lekarske preglede za učešće u predstojećoj trci.

Do koliko godina čovek može aktivno da se bavi disciplinom ultramaratona?

Ova disciplina ne ide do koje godine, već od koje godine, ja bih to tako formulisao, jer se ultramaratonom ne bavi niko ko je baš mlad. Ja sam najčešće najmlađi od svih ultra trkača, a imam 32 godine, uključujući i predstojeće državno prvenstvo. Pretežno se ovim sportom bave oni preko 35, 40 godina, jer tu nije prednost biti mlad zato što telo mladog čoveka nije dovoljno razvijeno da može da podnese napor, a ni psiha da može monotoniju da trpi. Na primer, jedan krug na Paliću je dugačak 530 metara, neminovno je da vam treba moć trpljenja monotonije da biste istrčali ultramaraton. Mlađi atletičari trče kraće distance, ali ovde neretko pobeđuju ljudi od 40, 50 godina.

(Magločistač)