Maja Rakočević Cvijanov: Najbolje društvo je ono koje nastoji u drugome da probudi dobra osećanja i da mu da podstrek

Vizuelna umetnica Maja Rakočević Cvijanov dobitnica je jedne od zlatnih nagrada Udruženja likovnih umetnika Srbije, Zlatnog dleta, za 2022. godinu. Ova značajna nagrada dodeljena joj je za delo Autoportret s vešom, iz serije Čistoća, koji je proglašen za najbolji rad iz domena trodimenzionalne forme u celogodišnjem programu grupnih izložbi ULUS-a.

Iako izlaže širom zemlje i regiona, Subotičani su imali najviše prilike da se upoznaju sa umetničkim delom Maje Rakočević Cvijanov, svoje sugrađanke.

Okosnicu njenog rada vajar, Mrđan Bajić, opisao je kao „dramatičnu borbu pojedinca, najčešće žene i majke, koja potpuno natkrivena socijalnim i rodnim identitetom, vodi sa okruženjem odsudnu borbu između odricanja ili prihvatanja“. Maja tu borbu opisuje i preispituje kroz niz umetničkih medija – od skulpture, preko grafika, video-radova, instalacija, do performansa – i to je čini jednom od medijski najsvestranijih umetnica na domaćoj sceni.

Mislim da je prikladno da ovaj razgovor za portal Magločistač započnemo osvrtom na nagradu koju si upravo dobila. Iako će pitanje zvučati kao kliše, šta ti znači ova nagrada? Ili bilo koja nagrada koju si do sada dobila jer bilo ih je nekoliko.

Ova ULUS-ova nagrada me je jako iznenadila, nisam je očekivala i zbog toga mi naročito znači. Nagrade su generalno važne kao potvrda vrednosti određenog rada, pogotovo kada se dodeljuju na nivou cele države, što povećava konkurenciju, a samim tim i značaj nagrade. Značila mi je i nagrada na nivou grada, Nagrada „Dr Ferenc Bodrogvari“, koju sam dobila pre 11 godina iz razloga što je i grad u kome živim prepoznao i vrednovao moj umetnički angažman, iako me je u umetničkom smislu iznedrila “beogradska škola” i sve aktivnosti su poticale iz tog centra. Takođe, nagrada na vršačkom bijenalu mladih bila mi je značajna u doba kada sam postajala umetnica, jer me je osnažila da nastavim dalje u svojim eksperimentima. Naravno, tu su bile i studentske nagrade, važne svakom studentu za sticanje određene sigurnosti da je ono što radi zapaženo.

Tvoje celokupno umetničko delovanje, čini mi se od samih početaka tvog stvaranja, ima jako uporište u ličnom. Bez straha se upuštaš u istraživanje onih pitanja koja te susreću u životu kćerke, supruge, majke, koleginice, umetnice… Kako si se osmelila da lično postaviš kao tako jak temelj svoje umetnosti? To lično, na veoma privlačan način, činiš opštim.

Stvaram iz ličnog iskustva jer mi ono daje istraživačku osnovu. Svedočenje proživljenom događaju ili stanju podstiče me na dublju analizu, dekonstrukciju trenutnih želja, prepoznavanje sopstvenih potreba, pravljenje izbora, osmišljavanje rešenja, slanje poruke. Svi ti postupci čine  deo umetničke strategije, na osnovu koje određujem formu, nastojeći što tačnije da iskažem koncept svog dela. Lično postaje opšte kada problematizuje teme koje su svima važne. Baveći se svakodnevicom u serijama radova problematizujem standarde lepote, odrastanje, ljubavna očekivanja, majčinstvo, sagorevanje na poslu, neplaćen kućni rad, period menopauze…

U jednoj od novijih serija monumentalne skulpture – upravo jedna od skulptura iz te serije je nagrađena – u središte postavljaš žensku figuru u nekoliko situacija. Zašto si odabrala da prikažeš baš te situacije i zašto se serija zove Čistoća?

Figure iz serije Čistoća su svojevrsni autoportreti u kojima prikazujem svoju svakodnevnu rutinu čišćenja doma, tela, organizma, u cilju održavanja higijene, lepote i zdravlja. Svakoj od skulptura odredila sam atribute koje je preplavljuju, čineći određeni disbalans između statične skulpture i nagomilanih elemenata veša, čaja, tufera. Figure su rađene od gline, koja se vadi iz zemlje i zato je ovaj materijal bio odabran da prikaže ženu. Idejni koncept se odnosi na prikazivanje ženskih uloga koje se od žene očekuju da ih ispuni. Nagrađena skulptura Autoportret sa vešom problematizuje nevidljivi i neplaćeni kućni rad, koji se podrazumeva i koji niko ne vidi, a kao takav nema vrednost. Namera je da se zapitamo do koje mere svako od nas želi da odgovori na dodeljene uloge. I ja želim da mi kuća bude čista i da budem zdrava i lepa, ali kada naše svakodnevne radnje postaju pritisak formiran od strane patrijarhalnog društva, medija koji formiraju standarde lepote i raznih drugih faktora uplitanja u život pojedinca, pitamo se gde smo tu mi. Dakle, radi se ponovo o „odsudnoj borbi pojednica“, kao što reče moj profesor Mrđan Bajić.

Nakon Čišćenja, prošle godine došla je Ekstaza, tvoj veoma zapažen projekat, kada si ambijent jedne centralno locirane beogradske galerije pretvorila u kafanu u kojoj je čak i publika učestvovala u tvom performansu. Koliko je u tvom radu važan posmatrač, publika, i otkud volja da se i posmatraču pruži prilika da postane deo umetničkog rada?

Projekat Ekstaza je rad u formi relacione estetike, što znači da uključuje međusobne relacije podstaknute umetničkim gestom. Hepening koji sam kreirala u galeriji FLU u Beogradu uključivao je muzičare (koji su izvodili tradicionalnu balkansku muziku) i umetničku publiku, kao što su kustosi, kolekcionari, umetnici, ljubitelji umetnosti… Ovde je bilo ključno da se u polju galerije dogodi interakcija, jer ovakav rad ne bi uspeo bez ljudi, pogotovo što je lajt motiv bio podsticanje „pozitivnih“ hormona u organizmu kroz muziku, ples, druženje i razgovor. Tema oživljavnja hormona ponovo ima koren u ličnom iskustvu, ovoga puta proživljavanja i analiziranja perioda menopauze. Ovaj period na specifičan način menja život žene, kada se određeni hormoni prirodno gase. Rad Ekstaza je bio moj izbor nošenja sa ovom životnom promenom, gde sam želela da probudim hormone kroz umetnički događaj i da efekat podelim sa drugima. Posebno me raduje kada se učesnici događaja prisećaju određenih momenata, raspoloženja i stihova mesecima nakon događaja, što znači da projekat ima “produženo dejstvo”.

Od onih si umetnica koje sa lakoćom ulaze u saradničke umetničke projekte. U nekoliko proteklih godina izlagala si sa Editom Kadirić, zatim sa Jelenom Grujičić i Leom Vidaković, najskorije sa Adrijen Ujhazi. Nabrojala sam svega nekoliko umetnica, ali svaka od njih ima izrazito jak individualan izraz, uostalom i tvoj je takav. Koliko je prilagođavanja potrebno kada se realizuju takve izložbe? I kako se uopšte prilagoditi, a da svakoj ostane dovoljno prepoznatljivosti?

Prilagođavanje je od suštinskog značaja za saradnju, ali to je uvek na obostrano zadovoljstvo. Okupljamo se oko iste ideje, da se u jednoj samostalnoj izložbi nadovežemo i stvorimo vizuelno jedinstvo. Nešto što nemam ja – ima neko drugi i tu nema mesta egu i konkurenciji. Jer zajedno stvaramo umetničku celinu. Možda je i ova faza povezana sa uzrastom i pripada srednjim godinama, kada period dokazivanja prolazi i postaju važnije interakcije i kontinuitet. Pored realizacije dela i izložbe, od velikog je značaja samo druženje sa umetnicima i umetničkim “svetom”, jer to je naša branša, koju moramo da negujemo. A kada se umetnici susreću obavezno nastane umetničko delo, što bi rekla jedna njujorška kustoskinja.

Diplomirala si vajarstvo i završila magistarske studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Pre nekoliko godina, tamo si upisala doktorske studije, uskoro ćeš i taj poduhvat privesti kraju. Međutim, Beograd za tebe nije samo centar sticanja znanja, već i mesto žive izložbene aktivnosti, svakako najvibrantnije u našoj zemlji. No, da li je teško preći tih 180 kilometara udaljenosti od Subotice do glavnog grada? Naravno, metaforički.

Usavršavnje i edukacija je važna u svim strukama, pa i u našoj umetničkoj. Veoma mi znači doktorat jer me je usmerio da uđem u studiju izložbe koju pripremam na umetnički ali i pisani način. Ovo je zahtevalo vreme, energiju, novac, a samim tim razumevanje bližnjih. Zahvalna sam porodici – mužu, deci, roditeljima, poslovnim partnerima, kolegama i prijateljima što su me podržali u mojim odsustvima i preusmerenjima pažnje. Nadam se da ću im to nadoknaditi. U Beogradu postoji veliki broj ustanova kulture, muzeja, privatnih galerija, kolekcionara, a samim tim je ogromna izlagačka scena. Da bi se postigla vidljivost na toj sceni potrebna je kontinuirana produkcija, izlagačka aktivnost i prisutnost. Verujem da je svakom umetniku srednjih godina podjednako teško da pored obaveza u privatnim životima i zarađivanju za život odvaja vreme i novac za produkciju, a potom i prezentaciju svoje umetnosti. U takvim naporima značajno pomažu sredstva za produkciju i otkup, koja se dobijaju na konkursima. Takođe, mogu da pomognu galerije koje obezbeđuju troškove transporta, štampaju kataloge, pišu stručne tekstove, dodeljuju honorare, kao i privatne galerije koje zastupaju umetnike i pomažu u njihovoj vidljivosti. Naposletku, puno pomažu i nagrade, kao potvrda da se ulaganje u rad primeti i da je još nekom važan. To je potvrda da naša umetnost komunicira sa drugima.

Iz nekih tvojih dela veoma suptilno se može iščitati kritika određenih društvenih pojava. Umetnici često svojim glasom pomažu bolje sagledavanje onoga što tišti određene zajednice. Da ostanemo vezani za umetnost kao okvir: u kakvom društvu bi ti želela da stvaraš?

U svemu polazim od sebe, tako i u očekivanjima i kritici. Dajući komentare na društvene pojave koje nas određuju zapravo nastojim da poboljšam sebe, dam primer ako mogu, i time proširim svest oko sebe. Svako ko se bavi svojim unutrašnjim rastom čini da celo društvo ide napred. Tako se podiže opšta svest. Svako treba da pruži najbolju verziju sebe. Najbolje društvo je ono koje nastoji u drugome da probudi dobra osećanja i da mu da podstrek. Sve to za sobom nosi odgovornost, prema sebi i prema spolja. Izazovi su stalno pred nama, ali uvek ima izbora i treba ga slediti jer se u njemu odražava ono malo autentičnosti za koju se možemo izboriti – natkriveni brojnim društvenim konstruktima.