KOKAN MLADENOVIĆ ZA “MAGLOČISTAČ”: OGROMNA ODGOVORNOST JE U NAŠEM ĆUTANJU

Premijera predstave “Oblak u pantalonama” reditelja Kokana Mladenovića ostvarila je u subotu uveče veliki uspeh pred subotičkom publikom. Predstava je odigrana na mađarskom jeziku u Pozorištu “Deže Kostolanji” u okviru ovogodišnjeg Desire festivala pod nazivom “Anatomija”. Ovaj duhoviti komad se bavi idejama o revoluciji ruskog književnika Vladimira Majakovskog, dok se u jednom delu na provokativan, ali zabavan način bavi i nedavnim skandalom po kojem je Subotica vrlo brzo postala veoma poznata u Srbiji, pa i u regionu, a o čemu svedoči i audio-snimak koji je prostrujao internetom. Kokan Mladenović je za portal “Magločistač” govorio o važnosti očuvanja duha Majakovskog, o društveno-političkim problemima, o kulturi i građanima koji pristaju da ćute.

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Odakle inspiracija za predstavu “Oblak u pantalonama”, koja se, između ostalog, bavi i rečnikom gradonačelnika Subotice po kom je ovaj grad nedavno dospeo u žižu javnosti?

Foto: Magločistač

Postoje mnogo veći problemi od toga ko je gradonačelnik Subotice. To se čak i ne pominje u predstavi eksplicitno. Meni je mnogo veći problem što ljudi tog profila obavljaju javne funkcije. Iskreno mi je i svejedno iz koje partije dolazi. Mislim da taj rečnik ne pripada nikom ko treba da obavlja bilo koju javnu funkciju na bilo kom mestu u državi. Tu temu tretira ta scena u predstavi, ni imena, ni prezimena. Mi smo pokušali da sačuvamo duh Vladimira Majakovskog i njega ima na početku predstave. A njegove teze o revoluciji su nama samo povod da govorimo o tome zašto kod nas nema društvenih promena, zašto ne postoji nikakav potencijal – ne za revolucionarne promene, nego za bilo kakve promene. Zašto smo pristali da budemo tako poniženi kao građani, da li uopšte imamo svest da je ovo u čemu živimo odelo koje smo sami sebi skrojili, da postoji naša ogromna odgovornost, izražena kroz naše ćutanje, kroz saginanje glava, kroz naše odlaženje iz zemlje, dok se neki šljam našao na odlučujućim mestima. Ali ta satira, naš pokušaj da budemo prenosioci duha Majakovskog, pre svega duha “Misterije Bufo”, “Hladnog tuša”… tih njegovih angažovanih satira koje su Majakovskom došle glave, ne bukvalno, došao je sam sebi glave, jednom neverovatnom presijom revolucije koja je propala zbog onih koji su uništili sovjetsku revoluciju. Sovjetskoj revoluciji se desilo ono što se desilo i nama 5. oktobra. Mi nemamo nikakav ekskluzivitet na propale revolucije. Ali gledati kako se jedan ogroman potencijal, jedan zanos promena pretvara ni u šta, pretvara u promenu vrha društvene piramide, gde se menjaju izvršioci vlasti, ali struktura i manipulacije ostaju apsolutno iste. To je teško. Mi smo probali da napravimo jedan kabare inspirisan Majakovskim gde govorimo o apsurdnim, sumanutim postupcima koji se dešavaju u zemlji u kojoj živimo, o tome da neko potroši 185 miliona evra državnih para, naših para, vaših i mojih, na šest aviona koji ne lete, a moj stav se nije promenio, sve i da lete. Imate i te lokalne bahate predstavnike vlasti do toga da su za sve u Srbiji, koja se raspala, kriva dva studenta dramaturgije iz Beograda, da radnici moraju da nose pelene po fabrikama, i tako dalje. Probali smo da uzmemo bris od svega onoga što nas se jako tiče kao ljudi, kao umetnika, i mislim da je reakcija publike pokazala da ova vrsta angažmana kroz teatar nedostaje. To nije samo pobuna, nego je to pobuna sa mnogo duha. Ono što verujem da ljudi od pozorišta imaju, a ne koriste dovoljno u odnosu na ljude koji se nalaze na vlasti, je superiornost duha. Mislim da smo ovde uspeli da na jedan duhovit, elegantan način ismejemo devijacije zemlje u kojoj živimo.

Smatrate li da bi radnici u kulturi trebalo da budu oni koji ukazuju na društevo-političke probleme u jednoj državi?

Radnici u kulturi su grdne kukavice, kao što su građani kukavice. Ako je pozorište ogledalo svog vremena ili ogledalo svog doba, to kaže Šekspir, naše pozorište je svojim kukavičlukom ogledalo vremena u kojem živimo. U regionu, pa i u Srbiji su stvari vezane isključivo za hrabrost nekih pojedinaca, da nema Andraša Urbana i “Kostolanji” teatra… Andraš je formirao ovaj teatar, dao mu je rukopis, hrabrost kao način mišljenja i još nekoliko mlađih kolega, Srbija bi bila jedna pustoš rijaliti programa i Pink televizije, španskih, turskih i indijskih serija, da nema Frljića u regionu, i tako dalje….. ali to su sve incidenti. Ljudi od pozorišta su ogrezli u svoje privilegije, u svoju udobnost, u to da se ne zamere, u to da naplaćuju svoju popularnost iz loših TV serija. Prosto, nisu spremni da svoju udobnost pozorišnog života, koji je mizerna udobnost, za to nešto plate od koje ne može ni da se živi kako treba, ljudi su spremni da budu poniženi. Ne očekujem da će ikakva promena u Srbiji doći iz sfere kulture, ali ovo je moj ljudski vapaj u jednom teatru koji se godinama zdušno bavi čuvanjem vatre pobune da se ona ne ugasi, ali sve ostalo je već ugašeno.

Zbog čega?

Foto: Magločistač

Statistika kaže da manje od dva odsto ljudi u Srbiji, a nije mnogo bolje ni u regionu, ima kulturne potrebe. U kulturne potrebe se ubraja i koncert popularnog pevača, odlazak u bioskop, široko tretirane kulturne potrebe, pa nas je samo dva odsto. To nije ni grupa koja prelazi cenzus na bilo kojim izborima. Meni je zaprepašćujuće kad paranoja vlasti siđe do teatra i da nam na značaju jer realno, da svi ljudi koji prate kulturna dešavanja u društvu, izađu i glasaju za jednu ličnost, ona ne može da pređe cenzus. Mi smo azil za istomišljenike. Ovu predstavu sigurno neće gledati oni ljudi koji treba da je gledaju, oni koji poslušno glasaju za ove nakarade na vlasti, a oni koji su deo te vlasti, veliki vernici naše crkve, čiji patrijarh pre dva dana kaže da je presuda Ratku Mladiću đavolja rabota, i tako dalje. Taj polusvet uništen rijaliti programima, ispranih mozgova Pinkom, Informerima… sigurno neće gledati. Tako da je ona osuđena da bude azil za istomišljenike kojima će onda biti lakše kada pogledaju nešto ovako.

Razgovarala: Natalija Jakovljević (Magločistač)

[clear]