Žombor Roža, šahovski pedagog: Decu danas treba učiti da se snađu u pravilima

„Za mene je možda najbitnije da sam čovek pun ideja i entuzijazma, koji želi da pomogne deci, da stvori za njih budućnost za koju oni zaista mogu da se uhvate, u kojoj će se lepo pronaći.“

Tako na pitanje kako bi predstavio sebe u par reči odgovara Žombor Roža, po struci građevinski inženjer, kojeg su, međutim, životni put, ali prvenstveno lični afiniteti ka edukaciji, radu sa decom, a onda i šahu odveli na potpuno drugu stranu.

Žombor Roža je šahovski pedagog koji je prvi u Srbiji uveo šah kao predmet u jednu obrazovnu ustanovu, i to dok je radio kao nastavnik u osnovnoj školi u Čantaviru, za šta je usledilo i priznanje – Nagrada „Dr Ferenc Bodrogvari“, koju je dobio 2020. kao inovator intelektualnih veština.

„To priznanje je stiglo zato što sam ja već tad šah koristio u sasvim druge svrhe, i uspeo sam da u Čantaviru toliko bude popularna ta sekcija da je škola, među prvima u našoj zemlji, uvela šah kao predmet. U tome sam učestvovao zajedno sa tadašnjim šahovskim savezima Srbije i Vojvodine, da razradimo program tako da može da se primeni i u drugim školama“, priča Žombor Roža.

On je među prvima organizovao i takmičenje „Ja sam za šah“, akreditovano od strane Ministarstva prosvete, tada veoma važno jer je deci omogućavalo da osvajaju bodove za Vukovu diplomu, za đaka generacije, ali i za upis u srednju školu jer su se bile bodovale i diplome stečene tokom osnovnog obrazovanja.

U niz njegovih rezultata ubraja se i 8 godina uspešnog organizovanja manifestacije Chesstivity, s kojom je predstavljao Srbiju na Global Chess Festival-u čija je osnivačica Judit Polgar, najbolja šahistkinja svih vremena, a čiji cilj je da više miliona ljudi u istom danu ima neku šahovsku zanimaciju.

Ono što, međutim, Žombor Roža sve vreme naglašava, jeste da njegov cilj nikada nije bio takmičenje u šahu, već popularizacija šahovske kulture i šaha kao strateške igre koja razvija čak 60 intelekturalnih veština.

A na ideju da svoj životni put usmeri u tom pravcu nije došao ni malo slučajno.

Iza vas je decenijski pedagoški rad u školama. Tamo ste uočili da deca potencijalno imaju probleme u savladavanju gradiva. Iz te perspektive od pre 10 i više godina, a poredeći je sa današnjim prilikama – da li su ti problemi ostali isti ili su se još i umnožili?

To nije problem samo našeg obrazovnog sistema, nego je to jedan globalan problem. Svet se veoma brzo razvija, naročito u digitalnoj dimenziji, a obrazovanje to teško može da isprati. S druge strane, potrebno je da se deci dočaraju savremena znanja koja mogu da im koriste. Poredeći situaciju od pre 15 godina sa ovom danas, problem je još veći zato što se i dalje ne menjaju stvari. Radio sam i u inostranstvu, 6 godina sam proveo u Budimpešti, radeći sa izuzetno talentovanim učenicima, i mogu da kažem da ni u Mađarskoj situacija nije drugačija.

Jako je važno da se javno obrazovanje menja, a sve dok se to ne desi, još je važnije da roditelji prepoznaju da je izuzetno potrebno da posle škole vode decu u druge školice gde oni mogu da dođu do novih saznanja koja su im potrebna za budućnost.

Šta je, prema Vašem iskustvu, problem u savladavanju gradiva?

Najveći problem je to što deca danas vizuelno razmišljaju, a savladavanje gradiva i dalje ide tekstualnim putem. Razumevanje teksta je jedan od najključnijih problema, pa onda, kada deca odu u više razrede – gde se pojavljuju predmeti poput biologije, geografije, istorije ili fizike, gde se ceo predmet predaje na način da dete to treba da pročita, da razume, nauči, da napravi svoj koncept – e, tu nastaju glavni problemi. Zato bi trebalo nešto da se menja u samom startu, da deca zavole čitanje i slova, što dovodi do razumevanja teksta.

Da li, prema Vašim saznanjima, postoji negde sistem obrazovanja koji funkcioniše, koji prati korak s vremenom, a da daje željene rezultate kada dete napusti obrazovnu ustanovu?

Kada govorimo o javnom obrazovanju, najviše se sad ističu singapurski ili kineski primer. Tamo jednostavno nisu menjali trendove, niti način pedagogije, nego su shvatili da mora postojati jača disciplina: oni kroz disciplinu uče decu, jednostavnu ne daju mogućnost ni deci ni roditeljima da na bilo koji način utiču na obrazovanje, i tako dolaze do rezultata. Sva međunarodna istraživanja pokazuju da su Kina i Singapur najjači u svim istraživanjima.

Često govorimo o finskom modelu, gde je velika sloboda, i nekoliko godina se zaista i činilo da će finski primer biti jako dobar, ali najnovija istraživanja pokazuju da ta sloboda deci baš i ne prija. Mi moramo decu da naučimo da postoje pravila i da u tim pravilima oni treba da se snađu. Ne može dete da odluči šta želi, jer ono još nije spremno za to, ni emotivno ni intelektualno da donese neku odluku koja će uticati na njegovu budućnost – zato postoje stručnjaci koji treba to da uvide, da jasno daju crte, pravila u kojima deca treba da se snađu i da napreduju.

Obrazovni sistem i ljudi koji rade u njemu bi trebalo da su najprogresivniji deo jednog društva. Odakle onda tolika inertnost i tromost da se sistem menja iznutra jer, kada se razgovara sa prosvetnim radnicima, svi oni uočavaju iste ove probleme?

Ko je danas prosvetni radnik? Taj ko se u istom ovom sistemu dobro snašao kao dete, i onda on isti taj sistem, iste te trendove želi da nastavi, samo je sad s druge strane katedre. Ti ljudi nisu oni koji će moći bilo šta da menjaju zato što su se lepo snašli u onome u čemu su bili uspešni. Mislim da će obrazovanje pre promeniti ljudi koji možda nisu bili uspešni u osnovnoj ili srednjoj školi, čija kreativnost ili slobodno razmišljanje jednostavno tamo nisu bili cenjeni.

Da li još uvek radite kao predavač u nekoj školi?

Ne. Vodim Edukativni centar „Th!nk“, unutar kog sam napravio svoj edukativni program Level Up čiji je cilj da razvija kod dece intelektualne veštine, i to na 11 intelektualnih područja. Za sada je jedno područje izrađeno – logička inteligencija, gde kao instrument za razvijanje koristimo šah kao igru. Tu nije cilj da deca postanu šahovski takmičari, već sve ono što šah pozitivno razvija, a razvija oko 60 veština – da to deci dočaram i da sve te veštine oni kasnije mogu da koriste prilikom učenja, napredovanja ili u budućoj karijeri.

Ovaj program se razlikuje od ostalih po tome što deca na svakom času uče različite šahovske varijacije, igre, i to je zapravo moment kada oni stiču predstavu o tome kako se svet dinamično menja, kako se pravila stalno menjaju, a u isto vreme im je zabavno zato što to čini te časove bogatim i šarenim.

U klasičnom šahu deca mogu da imaju doživljaj neuspeha jer nekako na isti način razmišljaju i uvek na isti način gube partije. Ali, kad se pravila menjaju, kada se menjaju uloge, oblik table ili figure, onda ćemo uvek pronaći neku igru koja baš njima odgovara, koju će lakše savladati i na kraju pobediti. Dete na nekom od časova može da doživi neuspeh, ali ono razume da to nije katastrofa, već tek jedna lekcija za njega, da postane bolji, a u sledećem momentu doživljava uspeh i srećan ide kući.

Koliko dece je od osnivanja prošlo kroz Edukativni centar „Th!nk“, i kakva je Vaša vizija njegove budućnosti?

Mi smo najpre 2019. godine pokrenuli Logiscool, a nekako paralelno s tim se otvorio i Eloqunce – škola za engleski i druge strane jezike. Prošle, 2023. godine, sa profesorkom Draganom Škrbić smo uvideli da bismo mogli da osnujemo jedan edukativni centar gde će se pojaviti i novi sadržaji. Onda smo pozvali umetnicu Noru Evetović da nam se pridruži jer smo smatrali da kod dece treba da jačamo i razvijamo i umetničku stranu, i to na jedan sasvim drugačiji način nego što se radi u drugim umetničkim školama. Pre godinu dana, kada smo otvorili Edukativni centar „Th!nk“, imali smo oko 220 učenika, sada imamo oko 300. Pokazalo se da su nam kampovi još popularniji nego prošle godine, kada smo imali 60 polaznika, a sada imamo 120 dece.

Da li imate u planu uvođenje novih programa? I kako generalno deca reaguju na aktivnosti koje im priređujete? Da li vam se vraćaju, ili završe kurs, pa ih više nema?

Svakako imamo planove da obogatimo program i u stalnoj smo potrazi za kadrovima koji bi nam u tome pomogli ili vodili te programe. I ovom prilikom pozivam sve koji imaju neku viziju ili ideju, otvoreni smo za te ideje.

Deca se dobro osećaju kod nas, primetno je njihovo napredovanje, a to i roditelji primećuju, i stvarno nam se drage volje vraćaju. Dete koje ide kod nas na kurseve će možda odabrati i letnji kamp, pa deo raspusta provesti sa nama. „Th!nk“ im pruža različite opcije – šah, crtanje, strane jezike, programiranje…

Radite i pripreme za malu maturu. Da li je to individualni ili rad u manjim grupama, kako taj segment funkcioniše?

Imamo i grupni i individualni rad, što se pokazalo da je deci i te kako potrebno. Važno je da se dete dobro pripremi jer uopšte nije svejedno koju srednju školu će uspeti ili gde će da ga prime. Za svakog ima mesta u srednjoj školi, ali kvalitet nastave nije u svakoj srednjoj školi podjednak. Drugo, uopšte nije svejedno da li će dete da ide u jedan jači razred, gde će imati jače učenike oko sebe koji će ga motivisati da i on bude što bolji i učeniji, ili će u nekom slabijem razredu biti najbolji, pa će se vremenom ravnati sa slabijim učenicima i neće uspeti da napreduje. I roditelji i deca treba da ciljaju što jače smerove, gde se teže ulazi. Bolje i poslednji ući jer to više vodi ka prosperitetu i napretku, nego u nekom slabijem razredu biti najbolji.

Prvi laureat Nagrade za dobrog čoveka iz Srbije

Žombor Roža je ovogodišnji – i do sad jedini iz Srbije – laureat Nagrade za dobrog čoveka, priznanja koje se dodeljuje u Mađarskoj od strane Kulturne fondacije osnovane u spomen na Lasla Kaplara.

Nagradu je dobio za aktivnosti u razvoju zajednice, primenu šaha u obrazovanju, i popularizaciju šaha, uz skroman komentar:

„Nagradu sam dobio iz razloga što moje manifestacije u velikoj meri pokrivam ja iz nekih svojih sredstava. Jako je teško od sponzora ili iz nekih drugih izvora da se pokriju manifestacije, a svaka moja manifestacija je bila besplatna, otvorena za svako dete“.