Zlatko Romić o aktuelnom sranju i budućem stanju: Povratak u poremećenu normalu

Odgovor na pitanje kakav će svet biti sutra potencijalno će biti i gori kada pravi efekti krize zbog pandemije tek poprime prave razmere; kada otpuštanja radnika postanu još masovnija, kao neka vrsta prirodne selekcije; kada plate u istanjenim budžetima budu sve manje, a tanke materijalne rezerve presuše do poslednjeg filera; kada jaz između bogatih i siromašnih postane viši od zida na plaži u „Alanu Fordu“ i kada njegovo rušenje postane pitanje trenutka.

Uz globalno gotovo pa konsenzusnu tvrdnju da svet neće biti isti nakon što korona „prođe“ (a kad će proći – ne zna se), globalno gotovo pa konsenzusno traži se odgovor na pitanje kakav će to svet uskoro biti: bolji ili gori?

Zaista se treba diviti onima koji veruju da ovaj virus ima izlečujuću moć kada je reč o ljudskom karakteru, odnosno da će kolektivna kriza i strah (neretko i panika) neutralisati loše navike koje su generacijama taložene u ljudima. Na takve osobe, osim što deluju blagotvorno na bližu i dalju okolinu, moguće je gledati i kao na misionare nove religije, religije koja, poput otrova iz zmija, u Zlu nalazi dragocene agense, pretvarajući ih u Dobro. Pozitivni učinci ove bolesti – i to neoborivo ide u prilog nelečenim optimistima – svakodnevno su uočljivi, bez obzira da li je reč o bezbrojnim primerima humanosti onih koji pomažu onima kojima je pomoć potrebna ili pak privremenom ozdravljenju planete u vidu čistijeg vazduha i divljih životinja na ulicama gradova. Ali, to su tek kratkotrajni efekti koji će nestati čim ljudi masovno izađu na ulice, odnosno kada se život vrati u svoj koliko-toliko ustaljeni tok. Čak i one mere koje će sigurno ostati i nakon ukidanja vanrednog stanja (zabrane okupljanja većeg broja ljudi na određenom prostoru, držanje tzv. socijalne distance, češće pranje ruku, nogu i ušiju…) više će biti stvar propisanog ponašanja nego li promptnog usvajanja novih navika. Ima, međutim, čak i u trenutnom stanju naznaka koje nedvosmisleno ukazuju na to kakav će svet biti, i to ne kada korona „prođe“ nego već danas, a posebno sutra.

Nakon što je prvi talas panike prošao; nakon što su s dućanskih rafova ispražnjeni šleperi brašna, tankeri ulja i kilometri toalet papira; nakon što se na brojke o zaraženima i umrlima počelo gledati kao na statističke podatke; nakon što oči više nisu razrogačene, a um šokiran apokaliptičnim slikama praznih ulica… na svetlo dana vratio se ljudski karakter u svom izvornom obliku: moć ponegde mutira u nove oblike diktature, a ni većina običnog sveta nije (postala) bolja, što će reći da je prilagođavanje ljudi na novonastalu situaciju obavljena relativno brzo i, nažalost, uspešno.

Treba li gajiti iluziju da će svet biti bolji nakon korone u situaciji kada jačaju međusobne optužbe svetskih sila o samom izvorištu, odnosno nastanku epidemije? Treba li, recimo, verovati da će se u Srbiji živeti bolje samo na temelju Vučićeve ekonomske računice, pri čemu su i one o 100 eura modificirane nedugo nakon njihovog objavljivanja? Kako biti optimist da će Dragan J. Vučićević biti (još) bolji kada su bljuvotine o razvratu u rijalitijima u „Inforemru“ imale status vfesti od nacionalnog značaja i u vreme najvećeg straha, pri čemu se čitaocima i dalje serviraju zluradi komentari o stanju u Hrvatskoj, a opozicija anatemizira na način na koji im je i Amfilohije običan đakon? Šta dobroga očekivati od zakonski nesankcionisane ozonoterapije koju propagira ndr. dr. Željko Mitrović, a na Marićevom „Happyju“ megafoni vlasti vode debatu o profesionalnom novinarstvu? Može li se očekivati bolji svet u našem okruženju kada vrh hrvatske Vlade toleriše ustaško znakovlje na komemoraciji u Okučanima, a predsednik je zbog istog razloga napušta? Služi li Subotičanin I. M., koji je uhapšen zbog isticanja hrvatske zastave i slušanje Thompsona u svom stanu zapravo kao putokaz budućih (međunacionalnih) odnosa u gradu ili je on tek izuzetak koji i u vreme vanrednog stanja potvrđuje pravilo da je milion sitnih navika jače od uredbi koje ga sputavaju u tome da pokaže svoje pravo lice? Jesu li grozne vesti o ubistvima i porastu porodičnog nasilja direktna psihološka posledica vanrednih mera, neka vrsta PTSP-a, i ocrtava li to sliku ulica na kojima će ljudi u većem broju i u prirodnom obliku pokazivati svoju potiskivanu narav nakon puštanja s lanca? Treba li verovati u bolje sutra kada se Ana Lalić prokazuje kao simbol širenja lažnih vesti i panike, dok za isto ne odgovaraju ni dr. Branimir Nestorović zbog preporuke ženama da idu u shopping u Italiju ni prvo nasmejani, a potom gotovo pa uplakani predsednik države zbog reči da ako penzioneri izađu na ulice Beograd neće imati dovoljno grobnih mesta? Šta očekivati nakon ukidanja vanrednog stanja kada već i sada mnogi stanovi u 20.05 počinju brujati od lupanja u šta se stigne, a pola sata kasnije potencijalni piromani se nekažnjeno veru na krovove zgrada i pale baklje u znak podrške Božanskom i njegovoj sviti? Konačno, treba li verovati da će se „nakon što korona prođe“, baš kao za Božić, Bogdan Laban pomiriti s Vladimirom Polovinom, uz izvinjenje za pretnje čupanja grkljana, i kao gradonačelnik naložiti svojim podređenima da se konačno ispitaju okolnosti pod kojima su se gradili ili se još grade objekti u centru grada, uključujući i njegova zaštićena područja? E, da: možete li zamisliti sliku u kojoj Orbán menja odnos prema Sorosu i migrantima i nalaže rezanje žice duž južnih delova Mađarske, a iz Pásztora, recimo, čovek počne svoditi račune o učincima i svrsishodnosti političke kolaboracije s domicilnim i matičnim režimom?

Odgovori na navedena i mnoštvo nenavedenih pitanja potencijalno će biti i gori kada pravi efekti krize zbog pandemije tek poprime prave razmere; kada otpuštanja radnika postanu još masovnija, kao neka vrsta prirodne selekcije; kada plate u istanjenim budžetima budu sve manje, a tanke materijalne rezerve presuše do poslednjeg filera; kada jaz između bogatih i siromašnih postane viši od zida na plaži u „Alanu Fordu“ i kada njegovo rušenje postane pitanje trenutka. Iako odgovori na ova pitanja mogu zaista delovati haotično, pa i apokaliptično, oni pre svega za cilj imaju moguću projekciju slike sveta u bliskoj budućnosti. Kako sada stvari stoje, uz već spomenute „korekcije“ u vidu propisa o ponašanju na javnom prostoru, i inače deformisana slika samo će malo biti deformisanija: ljudi će se voleti ili mrzeti, kupovati koliko mogu ili i ono što im i ne treba, verovati u proklamovanu Istinu ili istu stalno preispitivati, tući žene i decu posle dolaska iz crkve i uopšte živeti kao što su živeli i njihovi preci. Ako i pored sve tehnologije – koja će koliko sutra, što bi rekao bivši ministar odbrane Zoran Babić, čoveka telepromptovati do lokacija, što bi isti opet rekao, udaljenih svemirskim godinama – svetu opet postane dosadno i usfali mu poneka krizica slična ovoj, ne treba brinuti: tu su Putin, Tramp, Kim Džong Un ili neki sličan vragolančić koji na raspolaganju ima dovoljno dugmadi za razbijanje monotonije. Do tada – uživajte u onome što imate. Ovih dva meseca upravo to vam je stavilo u prvi plan.

Autoror je novinar lista “Hrvatska Riječ” i jedan od osnivača subotičkog portala Magločistač.

(Magločistač)

[clear]