Žene antifašistkinje – heroine izbrisane iz kolektivnog sećanja

Zašto nema Lole Vol? „Zato što je bila antifašista, kako ste i napisali. Izašla je iz mode“, jedan je komentara na uvodni tekst u seriju članaka o ženama antifašistkinjama koje su bile aktivne uoči, tokom, i po okončanju Drugog svetskog rata u Subotici.

Sličan komentar, tačnije, zaključak dobili smo i od direktora Istorijskog arhiva, Stevana Mačkovića, tragajući za odgovorom na pitanje koliko naši sugrađani i sugrađanke danas koriste i (možda) dopunjuju bogatu i sređenu zbirku radničkog i narodnooslobodilačkog pokreta od 1941. do 1945, tzv. F176:

„Svako vreme, svako doba, svaki period ima svoj vladajući narativ, jednu vladajuću ideologiju. Kao što je nakon ’45. vrlo jasno bila vladajuća ideologija narodnooslobodilačke borbe, negovanja, odnosno, uspostavljanja tradicija antifašizma, od 90-tih godina smo se okrenuli suprotno tome. Zaboravljamo šta je bila prethodna ideologija – ako se složimo da od 1990. započinje jedan novi period koji donosi svoju ideologiju. Prema tome, sasvim je razumljivo da u novoj ideologiji ono što je bilo negovano u prethodnoj – ne nalazi mesta. Štaviše, izlaže se neosnovanim kritikama, napadima i, na kraju krajeva, zaboravljanju“.

Lola Vol je bila obešena 18. novembra 1941. zajedno sa još 14 svojih saboraca ispred zgrade današnjeg Osnovnog suda. U znak sećanja na taj događaj, 1967. postavljen je spomenik „Balada vešanih“, pokraj kog se svake godine održavaju prigodni komemorativni skupovi čiji značaj, međutim, bledi i, nekako, ne dopire do mlađih generacija.

„Najobičnija pripadnica nelegalne terorističke organizacije. Bila je učesnik nereda u gradu u kome čak nije ni rođena“, glasi jedan od komentara na tekst o Bosiljki Bosi Milićević, devojci iz Novog Žednika, koja je poginula usled posledica ranjavanja tokom demonstracija održanih u Beogradu decembra 1939. protiv vlade Cvetković-Maček. Imala je samo 23 godine.

Nipodaštavajući odnos prema tekovinama antifašističke borbe i njenim nosiocima, još više se oseća u komentaru na objavljeni portret Anke Kmezić Dubajić, Bosine drugarice, koja je, međutim, ostala u živom sećanju stanovnika Banatskog Aleksandrova kao omladinka koja je došla sa strane i koja je iz dana u dan stavljala svoj život na koncku radeći za pokret otpora:

„Osim u tekstu nabrojanih, standardnih aktivnosti, koje je svako ko je član komunističkog pokreta radio tokom rata, šta je još toliko bitno da bi pomenuta žena bila predmet tolikog javnog predstavljanja? Da je poginula ili završila u konc logoru, sprovela neku veliku akciju oslobađanja… neki drugi veći doprinos, osim štampanja plakata i falsifikovanja ausvajsa, razumeo bih. Ona je, vidi se iz teksta, čak bila i hapšena tokom okupacije i evidentno prekršajno osuđena (vrlo brzo izašla iz zatvora). Ako su komunisti toliko bili proganjani tokom rata, a jesu, ona bi odmah bila streljana. Ovako, ista je verovatno ili krila svoju političku opredeljenost ili potkazivala“.

A onda sledi i salva negativnih komentara na svaki pomen komunizma kojima nema kraja, izniklih, valjda, iz više nego preke potrebe negacije narativa i ideologije koji više – nisu u modi.

Šta nam to govori o (ne)zrelosti društva u kom živimo?

Pitanje ćemo ostaviti bez odgovora, a posledice takvog odnosa prema prošlosti slike su iz jedne osnovne škole danas u Subotici: učenik sedmog razreda se smeje jer je na čelo zalepio nacrtani kukasti krst; drugi salutira nacistički pozdrav; osmaci završavaju svoje osnovnoškolsko obrazovanje sa iscrtanim svastikama na majicama, po obrazima, rukama…

„Očigledno je da oni ne znaju suštinu svega toga, dok je za nas to podrazumevano znanje“, kaže dr Margareta Bašaragin, autorka studije „Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke“, koja je ujedno i zaposlena u prosveti i svakodnevno radi sa decom.

„Ja bih krenula od preporuke pre svega roditeljima da vode računa o tome kojim sadržajima su izložena njihova deca na raznim društvenim mrežama ili dok igraju igrice. Deca su mi pokazivala da, na primer, postoje dve video-igrice koje tematizuju fašizam i nacizam. U jednoj je lik Adolfa Hitlera prikazan kao komična figura koja dospeva u razne situacije i onda je to smešno. Narativ druge video-igrice je da je Hitler dobio Drugi svetski rat i da je većina sveta hitlerovska Nemačka, a sad se vodi Treći svetsi rat, pa osobe koje pristupaju igrici biraju da li će biti na strani Hitlera ili ne.“

Osim što se na ovakve načine potpuno relativizuje jedan period koji je ostavio neizbrisiv trag u svetskoj istoriji, deca i mladi – iz neznanja – postaju laka meta za manipulisanje, zaključuje Bašaragin, dodajući da sa njima upravo zbog toga treba aktivno razgovarati o tome šta se dešavalo tokom Drugog svetskog rata uopšte, ali i u Subotici.

U sklopu projekta “One su osvajale našu slobodu” tako je bilo realizovano ukupno pet radionica na srpskom i mađarskom jeziku, u kojima su učestvovali učenici i učenice Osnovne škole “Jovan Jovanović Zmaj”.

Za mnoge od njih – a kada je zavičajna istorija u pitanju za gotovo sve – informacije koje su imali priliku da čuju o tome kako se u Subotici vodila borba protiv fašizma, ko su bili njeni nosioci i nositeljke, kakve je tragove, vidljive i dan-danas, ta borba ostavila na licu grada, bile su potpuna novina.

“Mnogo znoja i krvi smo prolili da pobedimo fašizam, a potom izgradimo bolje društvo. Srbija je bila siromašna seljačka i neuka država, a naš zadatak je bio da je pretvorimo u radničku i obrazujemo, izgradimo porušene gradove i sela, ali i nove. Sve smo uspevali jer smo bili jedinstveni, a ne kao danas kad svako vuče na svoju stranu“, rekla je poslednja partizanka, Ida Sabo, sumirajući svoj vek dug život.

Njene reči potvrđuju i životne priče Edite Špicer i Lili Bek Krmpotić, dve omladinke koje su učestvovale u prvoj akciji sabotaže u Subotici, paljenju žita, avgusta 1941. I jedna i druga imale su samo 16 godina. I obe su bile zatočene i isleđivane u zloglasnoj Žutoj kući zajedno sa još 96 drugih žena.

A ta kuća, u kojoj je danas smešten Učiteljski fakultet na mađarskom nastavnom jeziku, bila je za Magdu Bošan Simin tek uvertira za strahote nacističkih logora, u kojima su samo retki sačuvali ljudsko lice.

U toj kući je Draginja Lendvai izgubila nerođeno dete usled batinjanja „zbog dela protiv države i društvenog poretka”.

U toj kući isleđivana je bila i Klara Buljovčić Lendvai, koja je hrabro, uprkos pretnjama, širila među stanovništvom informacije o stanju na frontovima, u vreme medijskog mraka, kada je svaki kanal komunikacije bio strogo kontrolisan od strane okupatora u ratu koji je bio i – propagandni rat.

Tako je postepeno narastao pokret otpora u Subotici, a u njegovim prvim redovima bila je Ruža Čizmek Dudašev, jedina žena prisutna na sastanku ilegalnog Narodnooslobodilačkog odbora, oformljenog u župnoj zgradi Crkve Sv. Roke septembra 1944.

Sve one su, paralelno sa antifašističkom borbom, vodile borbu i za bolji položaj žena u društvu koje je bilo duboko patrijarhalno, svesne da prvi korak u tom procesu mora biti njihovo – osnaživanje.

Nemerljivi doprinos na tom polju dale su Sofija Malušev Spahić i Eta Kizur, obe ponikle u deprivirajućim socijalnim uslovima koji su bili ograničavajući faktor njihovog formalnog usavršavanja, obe stožerke opstanka svojih porodica, obe spremne da same sebe razvijaju, a potom i druge žene aktivno podstiču na lični rast i razvoj.

Iz današnje perspektive, okolnosti u kojima su delovale portretisane borkinje za slobodu možda ne odaju utisak težine čoveku XXI veka. Da li usled nedostatka empatije ili percepcije sveta iskrivljene tehnološkim napretkom, tek, procenite sami.

Zato kao podsetnik, ali i kao opomena zvuče reči Ide Sabo, koja je imala priliku da bude živi svedok i onog i ovog, našeg vremena:

“Mojoj generaciji baš ništa nije bilo poklonjeno, u to se doba baš ništa nije podrazumevalo. Sve smo morali stvoriti sami. Od najbanalnijih stvari pa dalje. Kad se rodiš usred Prvog svetskog rata, a tek što se zadevojčiš, već si u šumi usred Drugog svetskog rata, u partizanima, pa dođe vreme mira i siromašne zemlje koju je trebalo graditi – život ti je stalna borba”.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „One su osvajale našu slobodu“, koji se realizuje uz podršku Rekonstrukcije Ženskog fonda, u sklopu programa „Specijalni fokus“.