ZAKON NE VAŽI ZA SVE

Policajci amnestirani od zakona

Sigurno Vam se mnogo puta dogodilo da ste se iznervirali kada ste videli da se neko službeno vozilo nekog diplomate, političara ili policajca zateklo na za to ne predviđenom mestu i da na tako očigledan prekršaj pripadnici komunalne policije nisu reagovali. A interesantno je i to da baš tada nema na vidiku ni jednog „pauka“ koji je upravo vama pre desetak dana makao auto jer ste samo skoknuli do apoteke da kupite tetki lek i pritom ste se, eto, nepropisno parkirali.

Upravo bi pripadnici policije trebali sopstvenim primerima da pokažu građanima kako se poštuje zakon, međutim, i sami neretko prekrše pravila jer imaju moć, tj. plavu uniformu i jer dobro znaju da nema nikoga od nadležnih u blizini ko bi mogao za tako nešto da ih kazni. Ukoliko se neko od kolega i zatekne na licu mesta, obično se to završi sa glasnim pozdravima, tipa, „de si brate“ i stvar je i više nego rešena.

Subotičanin Stevan Jovanović kaže da, osim neporpisnog parkiranja službenih automobila policijske uprave, problem predstavljaju i sami vozači koji često ne poznaju ni elementarna saobraćajna pravila, kao što su: ko ima prednost u saobraćaju, nedozvoljen prelazak na crvenom, najčešće prekoračenje dozvoljene brzine, nepropuštanje pešaka na pešačkom prelazu, bahaćenje, dovikivanje, prostačenje i telefoniranje u toku vožnje.

Stevan objašnjava da ga je u nekoliko navrata zaustavio policajac i kaznio zbog prekoračenja brzine, te da mu je pokušao to i naplatiti. Rekao mu je da trenutno nema u novčaniku traženi iznos, da bi mu ovaj vrlo brzo i snalažljivo odgovorio „pa, daj kol’ko imaš“.

Ako grešni vozač odluči da podmiti policajca, što je takođe krivično delo, i što se vrlo često i dešava u praksi, onda mu dežurni policajac objasni ukratko i pravila igre koja glase nekako ovako: „Dakle, kada mi budeš davao novac, nemoj da mi ga daš u ruke, nego ispusti novčanicu na zemlju, a ja ću posle, kao neprimetno, da je podignem sa zemlje“.

On navodi i nekoliko slučajeva kada je žurio na neki važan poslovni sastanak, uredno je parkirao vozilo na parkingu i na brzinu poslao poruku parking – službi, međutim, od službe je sms-om dobio odgovor da je servis trenutno nedostupan i da je u 21. veku prinuđen da, ukoliko ne želi da plati kaznu, lepo ustane od stola, ostavi svog poslovnog partnera na čekanju i mirno i staloženo, bez nervoze potraži gde je locirana najbliža trafika u kojoj bi mogao da obavi plaćanje svog privremenog parking prostora.

Dešavalo se i to, kako tvrdi Stevan, da ga je policajac zaustavio jednom prilikom i hteo da mu odmah naplati kaznu od 3.000 dinara, na šta mu je on odgovorio da nema toliko novca trenutno kod sebe, već da ima samo hiljadu dinara u novčaniku. Uniformisano službeno lice mu je odmah reklo da mu da tih hiljadu dinara, na šta je Stevan kazao da mora još da kupi nešto i da mu vrati, eto, bar pola, na šta je uniformisani državni radnik malo preturao po svom džepu i uredno mu vratio 500 dinara. Tako je Stevan odlučio da prekrši zakon ali i da uštedi novac.

Naravučenije: sve dok se u državi ne uspostave pravila i dok se zakon ne počne poštovati i sprovoditi, prvestveno od strane tkzv. „čuvara građana“, do tada realno ne možemo očekivati da se takva praksa promeni i kod nesavesnih vozača. Ukoliko građani vide i na svojoj koži osete da zakon ne važi za sve, jedan deo njih će se odlučiti za legalizovanu i nekažnjivu alternativu – da krši pravila i zakone.

Naši čuvari reda i mira, najčešće potpuno amnestirani i zaštićeni od zakona, legalno prose na ulicama – a za to još dobijaju i platu od države, odnosno, građana Srbije.

[clear]