VUKAŠIN OBRADOVIĆ: MEDIJI POD KONTROLOM, NOVINARI POD PRITISCIMA

Put slobodnog novinarstva je istovremeno i put demokratije ali i put ljudskih prava. Zato kada govorimo o budućnosti, ove procese, ne možemo odvajati. Nema demokratskog društva bez slobodnih medija, nema ljudskih prava bez slobodnih medija. Ali ni kritičkog novinarstva nema u nedemokratskim, autoritarnim društvima

Govor predsednika NUNS – a na konferenciji Sloboda izražavanja i medija na zapadnom Balkanu i Turskoj Speak Up! 3 — Srbija je u društvo država koje naginju demokratskim vrednostima ušla još 2000. godine svrgavanjem režima Slobodana Miloševića. Jedna od proklamovanih ideja i ideala tog demokratskog prevrata bila je i sloboda medija

Medijska scena u Srbiji danas je strogo kontrolisana, novinari podvrgnuti raznim pritiscima, bedno plaćeni i skloni autocenzuri, a tabloidizacija je fenomen koji dominira ne samo medijima, već i u društvu u celini. Pozvaću se na izveštaj ombudsmana prošle godine koji je, gradirajući stanje u medijima u poslednje dve tri godine, napisao sledeće – 2013. smo imali tabloidizaciju medija, a 2014. imamo tabloidizaciju države. Dodao bih da 2015. godine, kada govorimo o profesionalnim medijima – imamo samo njihove ostatke, sve ostalo je legenda. U praksi to izgleda ovako. — Sa programa televizija sa nacionalnom frekvencijom ukidaju se emisije u kojima su mogla da se čuju različita mišljenja, istraživački serijali koji su se bavili korupcijom nestali su sa tv programa, a umesto njih gradjanima se nude najprizemniji rijaliti sadržaji. U isto vreme, mimo zakona, nekoliko televizija sa nacionalnom frekvencijom direktno prenosi stranački skup vladajuće partije bez ikakvih sankcija, dok ta ista stranka kritikuje javni servis jer je omogućio iznošenje ličnog stava glavnog urednika jednog pisanog medija o dogadjaju.

U takvoj situaciji jasno se oseća nedostatak kritičkog dijaloga koji nanosi veliku štetu evrointegracijama i započetim demokratskim procesima u Srbiji. Rečju, teško je opisati situaciju u kojoj se napredovanje u evrointegracijama dešava paralelno sa nazadovanjem u poštovanju osnovnih vrednosti Evropske unije.

Posebno je važno pitanje bezbednosti novinara kao jedan od ključnih uslova za slobodu medija. Prema bazi podataka Nezavisnog udruženja novinara Srbije, u 2014. godini bilo je 23 napada na novinare od čeka 12 fizičkih nasrtaja. U ovoj godini, do sada zabeležili smo 28 napada na novinare, od toga 9 fizičkih ataka, 16 verbalnih pretnji i 3 napada na imovinu. U poslednje vreme imali smo nekoliko slučajeva kada su novinari direktno bivali onemogućeni da izveštavaju, oduzimana im je oprema i primenjivana sila. Na žalost tu silu su primenjavali i pripadnici institucija, odnosno pripadnici policije, resora čije delovanje u kontesktu evrointegracija i napretka Srbije treba da bude u potpunosti uskladjeno sa pravilima i uzusima Evropske unije.

Nas novinare posebno zabrinjava visok stepen nekažnjavanja vinovnika ovih incidenata tako da, recimo, dok javnost čeka da se posle više od godinu dana otkriju napadači na Davora Pašalića, novinara novinske agencije FoNet, u medjuvremenu je zverski prebijen i naš kolega Ivan Ninić. “Tek” je prošlo dva meseca od ovog incidenta, tako da ostaje nada da će u budućnosti, za godinu i po dana od Ninićevog prebijanja, možda biti otkriveno, posle tri godine, ko je napao Pašalića.

No, kako je tema ovog panela “Put napred” posle ovog kratkog skiciranja aktuelnog trenutka srpske medijske scene pokušaću da vam predočim svoje vidjenje koraka koje treba preduzeti kako bi u Srbiji mediji zaista postali “četvrti stub demokratije”.

Srbija je u avgustu prošle godine usvojila set medijskih zakona koji, bez obzira na sitne manjkavosti, ostavljaju dovoljno prostora za medijsku reformu. Zakon o informisanju, Zakon o eletronskim medijima i Zakon o javnim servisima jesu dobra osnova za korenite promene koje bi uz adekvatnu primenu dovele do suštinski drugačijeg izgleda medijske scene.

Ovi zakoni predvidjaju povlačenje države iz medija, ukidanje budžetskog i uvodjenje projektnog sufinansiranja medija. Takodje, ovim zakonima je previdjena i privatizacija preostalih državnih medija koja se upravo ovih dana završila.

Izlaskom države iz vlasništva, mediji bi se oslobodili direktnog uticaja države, a ukidanjem budžetskog finansiranja bila bi onemogućena kupovina medijskog sadržaja parama poreskih obveznika. Sa druge strane, privatizacijom državnih medija stvorili bi se ravnopravni uslovi na tržištu i ne bi bilo privilegovanih redakcija koje su finansirane direktno od države.

Zakonom o javnim sevisima predvidjeno je, umesto budžetskog, nezavisno finansiranje javnih servisa iz taksi što bi moglo da podstakne nezavisnost uredjivačke politike Radio televizije Srbije i Radio televizije Vojvodine.

Kao što može da se zaključi, Srbija ima zakonodavni okvir koji bi uz valjanu implementaciju mogao da oblikuje medijsku scenu na jedan sasvim drugačiji način.

Medijski „put napred“ u Srbiji

I upravo u toj činjenici ja vidim naš “put napred”. Dakle, ono što nam valja činiti jeste dosledno insistiranje na sprovodjenju zakona.Treba insistirati na rešenjima koja će dovesti do jednog novog kvaliteta na medijskoj sceni. Da se ne zavaravamo. Ne postoji ni jedna vlast, pa ni ova u Srbiji, koja će se dobrovoljno odreći uticaja na medije. Bez obzira na zakonska rešenja i proklamovane ciljeve, očigledno je da postoje veliki otpori u sprovodjenju medijskih reformi. Istovremeno, naša decenijama slabljena profesija, poslednje dve tri godine je dodatno oštećena i spolja i iznutra. Sve to zajedno ima za rezultat okolnosti u kojima sama profesija, bez podrške, nije u stanju da se, potpuno posrnula, vrati sa propagandne na novinarsku stazu. Sve ovo što sam naveo, sudim, imaće dodatne posledice posle procesa privatizacije koji je u ovim trenucima pri kraju.

Navešću vam samo nekoliko primera. Recimo, u procesu privatizacije državnih medija pojavilo se niotkuda nekoliko pojedinaca sumnjive reputacije koji su pokupovali televizije širom Srbije. Jedan od njih, iako se nikada nije bavio medijskim biznisom, u ovom trenutku je vlasnik sedam lokalnih televizija. Javnost s pravom sumnja da iza njega zapravo stoje odredjeni politički centri moći. Na drugoj strani, iako im je to bila zakonska obaveza, veliki broj opština u Srbiji nije raspisao konkurse za sufinansiranje medijskih sadržaja, a bilo je i slučajeva da je upravo preko tih konkursa pokušavano da se sredstva dodele odredjenim medijima mimo jasnih kriterijuma.

Nije sasvim jasno ni kako će se rešiti pitanje naplaćivanja takse za javni servis. Izbegavanje odgovornosti da se preduzmu neophodni koraci ka novom načinu finansiranja javnih servisa može dovesti do brojnih posledica koje će bitno otežavati rad ovom veoma važnom segmentu medijske scene.

Ono što će, medjutim, biti ključno pitanje medijskih reformi u Srbiji je kontrola tokova javnog novca. I pored jasnih zakonskih rešenja, pronalaze se načini da se politički podobnim medijima doturaju sredstva okolnim putevima, najčešće preko marketinčkih agencija i javnih preduzeća. Na taj način se obezbedjuje politički uticaj na medije. Transparentnost trošenja javnog novca biće jedno od sudbinskih pitanja medijskih reformi, ali, siguran sam, da ključ medijske scene u Srbiji zapravo drži politička elita.

To je ono što nas u medijskoj zajednici najviše brine. Mi ne primećujemo političku volju vlasti da medijsku scenu posmatra kao deo demokratskog procesa. Naprotiv, često smo svedoci da pojedini političari svojim postupcima pokazuju da i dalje vide medije kao sredstvo za postizanje političkih rejtinga i manipulisanje javnim mnjenjem. Drugačije ne umem da objasnim neke postupke nosioca najviših državnih funkcija koji često ne pokazuju dovoljno poštovanja prema novinarima i svojim postupcima degradiraju značaj medija. Mi smo imali situacija da su favorizovani tabloidni mediji koji se ističu, blago rečeno, kršenjem novinarskog etičkog kodeksa, a sa druge strane novinari istraživači nazivani su “stranim plaćenicima”. Nedopustivo je, takodje, da državni zvaničnici nazivaju neke urednike “smećem” bez obzira što je reč o medijima koje ne odlikuje novinarski profesionalizam.

Moram na kraju da pomenem i ulogu medjunarodne zajednice, pre svega Evropske unije budući da se radi o regionu u kojem mahom sve države koračaju, doduše različitim tempom, ka punopravnom članstvu. Mi, čini mi se, s punim pravom očekujemo da Evropska unija od svih država kandidata zahteva iste standarde koji važe i za punopravne članice. Neretko smo, medjutim, svedoci da se pitanjua medijskih sloboda prebacuju u drugi plan pod naletom trenutnih političkih interesa, bez obzira da li se radi o “Briselskom sporazumu”, regionalnoj stabilnosti ili izbegličkoj krizi. Evropska unija mora direktnije da insistira na medijskim slobodama i da jasno stavi do znanja da je sloboda izražavanja na samom vrhu lestvice evropskih vrednosti. Samo na taj način države Zapadanog Balkana mogu da daju punopravan doprinos razvoju Evropske unije.

Put slobodnog novinarstva je istovremeno i put demokratije ali i put ljudskih prava. Zato kada govorimo o budućnosti, ove procese, ne možemo odvajati. Nema demokratskog društva bez slobodnih medija, nema ljudskih prava bez slobodnih medija. Ali ni kritičkog novinarstva nema u nedemokratskim, autoritarnim društvima.

I da zaključim. Srpski “put napred” često podseća na Lenjinovu rečenicu: “Korak napred , dva koraka nazad”. On nije posut laticama ruža, više trnjem, ali želim da verujem da novinarska profesija ima i dalje unutrašnju snagu da se nosi sa sopstvenim porazima. Istovremeno želim da verujem da ćemo uz podršku i zajednički napor kreirati NAŠ PUT NAPRED na kome se visoko profesionalni, slobodni mediji podrazumevaju. Samo takvi mediji mogu biti i oslonac na putu Srbije ka NAPRED, ka Evropskoj uniji.

Govor predsednika NUNS – a, Vukašina Obradovića na konferenciji Sloboda izražavanja i medija na zapadnom Balkanu i Turskoj Speak Up! 3

Izvor: NUNS (Vukašin Obradović)