VIKTORIJA ALADŽIĆ: TROTOAR – MERILO NAŠEG ODNOSA PREMA LJUDIMA

Za gradske velikodostojnike i predstavnike vodećih političkih partija, predlažem da se organizuje trka u kojoj će sami učestvovati, gde bi svaki učesnik trke vozio invalidska kolica od Prozivke do Dudove šume, ali isključivo samo po trotoarima. Možda bi tada videli svoj grad, grad kojim žele da upravljaju, drugačijim očima

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Foto: Viktorija Aladžić (privatna arhiva)

U sumanutoj trci da sustignemo nešto što ni sami ne znamo šta je, prestali smo da obraćamo pažnju na detalje. Ali su detalji prestali da budu važni i zbog uverenja da ništa ne može da se učini da bude bolje, te da bolje gledamo svoja posla i zanemarimo sve što nam smeta. Zanemarivanje svega što nam smeta je klica koja otvara ogroman prostor za produkciju haosa. Pošto u prirodi mnoge stvari naizgled funkcionišu po zakonima haosa, i taj pristup može da bude prihvatljiv, jer će se pre ili kasnije i u samom haosu uspostaviti neka vrsta zakonitosti ili reda. Ipak, neki detalji bi trebalo da budu u domenu naših ličnih moći i sposobnosti da ih dovedemo u red.

Foto: Viktorija Aladžić (privatna arhiva)

U Subotici je nekada, istina, postojala veoma dobro obučena gradska administracija koja je znala kako da usmerava razvoj grada, te da neka pravila koja su se prvo nametala kao nužnost, da bi prosto omogućila zajednički život u gradskoj sredini, definiše u obliku Pravilnika obaveznog za sve građane, čije primenjivanje je vremenom postajalo tako logično i opšte prihvaćeno da ga više niko ne bi dovodio u pitanje. Obuka gradske administracije da deluje sinhronizovano i da, na kraju krajeva, putem raznih pravilnika obučava građane kako da koriste svoj grad i kako da doprinesu njegovoj uređenosti i lepoti, svakom svojom intervencijom, trajala je decenijama, manje više od početka uspostavljanja gradske administracije sredinom XVIII veka, pa sve do formiranja dvojne Austro-ugarske monarhije 1867. godine. Neće se možda svako složiti sa mnom, ali to je moje viđenje stvari. U svakom slučaju da bismo zaista razumeli XIX vek u Subotici, potrebno je obaviti još mnogo istraživanja, a i tada, pitanje je da li bismo sa mozgom opterećenim konceptima XXI veka bili u stanju da razumemo XIX vek.

Foto: Viktorija Aladžić (privatna arhiva)

No, da se ne udaljavam od teme, treba reći da je još kraljevski komesar Ferenc Skulteti 1820. godine izdao uputstva Komisiji za uređenje grada, koja je bila imenovana od strane Magistrata 18. jula iste godine. Ova uputstva su sadržavala nekoliko tačaka koje su se odnosile na trotoare i na prohodnost kroz grad. U četrnaestoj tački njegovh uputstava navodi se: “Treba iskopati široke odvodne kanale zbog velikog blata koje nastaje od stajaće vode u zimsko vreme na ulicama, na glavnom trgu i u celome gradu a otežava kretanje pešaka pogotovo noću po neosvetljenim ulicama. Da bi se omogućilo lakše kretanje po glavnim ulicama i na trgu i odlazak u crkvu, vlasnici kuća u centru grada i u glavnim ulicama se obavezuju da svoje ulice popločaju kamenjem, daskama, lestvama ili – što je ovde najjeftinije – pečenim ciglama. To ima da sprovede svaki vlasnik o svom trošku, a izdaci za opravku prelaza preko ulica pašće na teret gradske blagajne.” (Ulmer Gašpar, Kraljevski komesar Skulteti u Subotici (1819 – 1823), Subotica: Istorijski arhiv, str. 10.) Danas, dvesta godina kasnije, nismo mnogo odmakli od ove tačke.

Foto: Viktorija Aladžić (privatna arhiva)

Prvi Statut o trotoarima donet je u Subotici 1892. godine (Istorijski arhiv Subotica, III 318/1927). U tom Statutu popisana su neka pravila ponašanja koja su omogućila da se u gradu, čije su ulice stolećima bile ogromne kaljuge od blata u zimskim mesecima i nanosi prašine i peska u letnjim mesecima, urede trotoari koji će omogućiti kretanje po gradu bez lomljenja nogu i bez uništavanja obuće i dugačkih ženskih sukanja.

Pravilnik počinje rečenicom u kojoj se kaže da troškove oko trotoara snose svuda vlasnici kuća ili zemljišta, no ipak, siromašniji građani, su bili izuzeti iz ove obaveze, a postojala je i mogućnost odlaganja isplate troškova izvođenja trotoara na dve godine. Maksimalna širina trotoara je bila propisana na 4 metra, a minimalna na 1 metar. Bila je zabranjena izrada bilo kakvih ispusta, stepenica na prostor trotoara, a nadstrešnice i lampe su morale biti na visini iznad 2,2 metra. Za postavljanje tabli za firme ili kutijastih izloga trebalo je tražiti dozvolu od uprave grada, a strogo je bila zabranjena vožnja bicikla, kolica i tragača po trotoaru, kao i ostavljanje ili pravljenje rupa na njemu.

Foto: Viktorija Aladžić (privatna arhiva)

Danas bismo štošta mogli reći o trotoarima, ali najbolje tu priču mogu da ispričaju majke sa decom u kolicima, kao i ljudi u invalidskim kolicima. Trotoari su često neprohodni i za odrasle zdrave ljude, a vlasnici kuća, posebno novih kuća, ili kuća koje su preuređene i oni koji su smatrali da je potrebno napraviti novi trotoar ispred kuće, često njegov nivo podižu u odnosu na susede i krše najosnovnije pisano i nepisano pravilo trotoara da trotoar oko celog pojedinačnog bloka kuća u Subotici mora biti ravan, bez ikakvih uzvišenja ili stepenika. U strmoj ulici može da bude kosa ravan, ali da se ne prekida polustepenicima koji mogu izazvati saplitanje. Stvar se na žalost toliko otrgla kontroli da se u pojedinim ulicama jedva može hodati po trotoarima.

Trotoar je beznačajna stvar u moru gradskih problema, ali je trotoar merilo našeg odnosa prema deci, majkama koje guraju dečija kolica, svim drugim osobama koje imaju problema sa hodanjem, ženama u štiklama, svima koji žele da nose papuče kao i starim ljudima, jednom rečju svim pešacima. Jasno je da se većina onih koji ne spadaju u ovu grupu kreću po gradu automobilima, te da i nemaju pojma kakve trotoare imamo.

Foto: Viktorija Aladžić (privatna arhiva)

Ipak predlažem da se nešto uradi po tom pitanju. Prvo je ono što možemo po pitanju trotoara učiniti sami, a to je da pometemo smeće, počupamo korov i izravnamo rupe i neravnine, a posebno uklonimo polustepenike, premostimo ih rampama i vodimo računa da voda koja se izliva iz oluka ne stvara bare na samom trotoaru ispred naših kuća.

Za gradske velikodostojnike i predstavnike vodećih političkih partija, predlažem da se organizuje trka u kojoj će sami učestvovati, gde bi svaki učesnik trke vozio invalidska kolica od Prozivke do Dudove šume, ali isključivo samo po trotoarima. Možda bi tada videli svoj grad, grad kojim žele da upravljaju, drugačijim očima i otkrili da postoji niz malih stvari koje mogu da se učine a da se kvalitet života u gradu značajno promeni.

Autorka je arhitektica i docentkinja na Građevinskom fakultetu u Subotici i istraživačica graditeljskog nasleđa Subotice.

Članak je nastao u okviru serijala tekstova “Skitam, slikam, mislim, pišem” koji se objavljuje na portalu Magločistač.

(Magločistač)

[clear]