Viktorija Aladžić: Tolstojeva ulica

Živimo u vreme velikih promena koje neminovno vode do toga da ne samo da se generacije roditelja i dece ne razumeju, nego se međusobno ne razumeju ni generacije koje su mnogo bliže jedna drugoj ako ćemo govoriti o godištima. Tri, četiri godine razlike među godištima i već su iskustva različita, različita sećanja, različita moda, muzika koja se sluša, različiti trendovi i različita tehnologija koja nam je na raspolaganju. Pandemija je dodatno donela ograničenja i opterećenja uobičajenom životu do te mere da uobičajenog života više nema i da se u običnom životu skoro ništa ne može planirati, ne znamo kakve će biti zdravstvene mere sledeće nedelje, ne znamo kako će se održavati nastava, ne znamo koji će se servis odjednom digitalizovati i promeniti način funkcionisanja, ne znamo koji će lokal u gradu naprasno nestati i na njegovom mestu osvanuti novi, ne znamo koji će biti uslovi putovanja i mogućnosti da budemo u blizini onih do kojih nam je stalo.

Neprestane promene unose stres, osećaj nesigurnosti, straha i besa, osećaj dezorijentisanosti, zbunjenost i druga neprijatna osećanja i stanja. Pri svemu tome društvene mreže i mediji ni malo ne olakšavaju situaciju. Zastrašivanje se koristi kao metoda zloupotrebe naše dobrote i naivnosti, kako bi neko drugi stekao prednost u sve intenzivnijoj utrci za sticanjem bogatstva i materijalnih dobara. To još više povećava stepen nesigurnosti, i nemoći i doprinosi stvaranju sumnje da je išta moguće učiniti da svet postane bolji. Naše okruženje menja se velikom brzinom, i menjaju se naše navike, način života i način korišćenja slobodnog vremena. Zasuti smo ogromnom količinom nadražaja razne vrste, od velike količine reklama, svetlosnih efekata, zvukova, buke i muzike, do velikog broja informacija koje nam pružaju društvene mreže, mediji, reklamni panoi. Korišćenje bilo koje usluge ili servisa ne može da prođe bez reklama u kojima se nude sladunjava i neretko lažna rešenja za naše probleme.  Sve šljašti, treperi, svetluca, sa sadržajima koje se vrte na ekranima takmičeći se u osvajanju naše pažnje u težnji da se ostvari dodatni klik, lajk ili tvit, uvlačeći nas u virtuelni svet i sve više udaljavajući od stvarnog sveta.

Nema načina da se uopšte prisetimo kako je život izgledao pre samo trideset godina, običan svakodnevni život, po strani od dešavanja koja su bila povezana sa raspadom Jugoslavije. Još je veća teškoća da razumemo i identifikujemo se sa načinom života koji se dešavao pre stotinjak ili dvesta godina. Ipak, u tako promenjivoj sadašnjosti potrebno nam je neko sidro koje će nas povezati sa prošlošću, ne da bismo pokušavali da živimo u njoj već da bismo crpli osećaj sigurnosti iz stvari koje nisu toliko podložne promenama. To je prosto neophodno našoj ličnoj identifikaciji, našem osećaju pripadanja svetu. Potrebno je da bismo bili zdravi, a zdravlje ne podrazumeva samo nedostatak bolesti, zdravlje podrazumeva mnogo više, odnosno podrazumeva naše mentalno, egzistencijalno, psihičko, emocionalno i fizičko blagostanje. Otuđen, zbunjen, uplašen i dezorijentisan čovek nije zdrav. A naš način života i naše fizičko okruženje upravo postaje takvo da stvara uslove da se u njemu razvijaju i žive otuđeni, zbunjeni, dezorijentisani, uplašeni, depresivni i nesrećni ljudi.

Da bismo uspostavili vezu sa prošlošću i nekim drugačijim načinom života u kojem su promene bile sporije, kada su stanovnici Subotice mogli da organizuju određeni način života kojem su se dobro prilagodili i tokom kojega su svoje okruženje mogli prilagođavati svojim potrebama, možemo se osvrnuti oko sebe, uočiti neke od ulica koje nas okružuju, jer je u njihovom graditeljskom nasleđu utkan život prošlih vremena. Izgrađene strukture sporije se menjaju od društvenih i tehnoloških, u njima je sačuvano pamćenje prošlih vremena. Možda danas na to pamćenje i nasleđe gledamo sa prezirom, jer ne razumemo poruke koje ovo nasleđe nosi. Ali je važno baviti se ovim nasleđem, beležiti ga i izučavati jer će možda neka naredna generacija u tom nasleđu otkriti ono što mi ne vidimo. Slično se dogodilo mnogo puta u istoriji. Ostaci Rimske imperije bili su zanemarivani, razgrađivani i prezirani tokom celog srednjeg veka, da bi tokom renesanse, uvidom u tekstove antičkih autora, promenili način posmatranja sveta i čoveka i omogućili do tada neviđeni razvoj evropske civilizacije. U okvirima Subotice ovo pamćenje čuvaju ulice koje još nisu podlegle masovnom rušenju i izgradnji zgradurina koje predstavljaju obeležje urbanizacije gradova u Srbiji na početku 21. veka. Ovo pamćenje dobro ilustruje i čuva ulica koja do sada nije bila tema istraživanja, ulica koja danas nosi ime velikog ruskog pisca Lava Tolstoja, i ne slučajno, najvećeg realiste svog vremena.

Kada se analizira karta Subotice iz 1778. godine vidi se da današnja Tolstojeva ulica, kao takva, ne postoji. Ona predstavlja samo jedan prolaz između razbacanih spontano nastalih parcela. Negde oko današnje kuće broj 8 nalazila se tada bara iz koja je isticao vodotok, tekući današnjim Trgom žrtava fašizma da bi se sa drugim vodotokom spojio na sredini današnje Ulice Petra Drapšina. Od 1778. počinje uređivanje grada koje je naročito uznapredovalo u vreme nadležnosti kraljevskog komesara Ferenca Škultetija koji je 1820-tih godina bio izaslat od strane Ugarskog kraljevskog namesničkog veća da pomogne članovima subotičkog Magistrata u upravljanju i uređenju grada Subotice, tadašnjeg Marija Tereziopolisa.

Rezultati uređivanja spontano nastalog naselja kakva je Subotica bila u 18. veku, vidljivi su već 1838. godine na katastarskoj karti grada koju je zajedno sa koleginicom Gordanom Prčić Vujnović rekonstruisala autorka ovog teksta. Godine 1838. Tolstojeva ulica je potpuno formirana sa nizovima ušorenih seoskih kuća sa obe strane ulice. Ono što je zanimljivo jeste da u tim kućama seoskog tipa, koje su imale trougaoni zabat orjentisani prema ulici većinom nisu bile u posedu seljaka, već građana, zanatlija i trgovaca. Katastarske knjige pomoću kojih je rekonstruisana karta, pružaju podatke o vlasnicima kuća, a ponekad o njihovim zanimanjima ili verskoj pripadnosti.

Ako analiziramo vlasnike kuća i parcela u Tolstojevoj ulici 1838. godine vidimo da su četiri parcele pripadale dvojici veleposednika (Dominus) Šimonu Skenderoviću i Ištvanu Kulunčiću, tri parcele su pripadale plemićkim  porodicama Tomašić i Tarnai (nagyságos, nobilis), od kojih je na parceli na kojoj se danas nalazi kuća pod brojem 4 bio suvi mlin, jedna je bila u vlasništvu građanina Janoša Tamašija (választó polgár), sedam parcela su bile u vlasništvu zanatlija, od kojih su tri bila čizmari, dva krojača, jedan kuvar i jedan kolar. Dve parcele su bile u vlasništvu Jevreja. Ostale nacionalnosti nisu bile beležene u katastarskom premeru, ali su Jevreji i Romi bili označeni, jer u to vreme još nisu imali pravo stalnog naseljavanja u gradovima Habsburške monarhije, niti posedovanja nekretnina. To se promenilo 1842. godine. Zanimanja ostalih vlasnika kuća nije bilo navedeno, pa se može pretpostaviti da su živeli od zemljoradnje. Na osnovu kućevlasnika, može se reći da je ova ulica bila jedna od značajnijih na početku 19. veka, što nije čudno s obzirom na činjenicu da se u susedstvu nalazila najznačajnija trgovačka ulica, današnja Ulica Jakaba i Komora a tada Trg Sečenji, koji je kontinuirano zadržao funkciju pijace sve do današnjih dana. Oko današnje Mlečne pijace nalazio se prostor koji su naseljavali prvi Jevreji u Subotici, i kao što nam je poznato u neposrednoj blizini nalazi se i Sinagoga.

Građanski izgled Tolstojeva ulica dobija krajem 19. i početkom 20. veka, kada je izgrađena većina građanskih kuća koje se u njoj i danas nalaze. U Istorijskom arhivu Subotice sačuvani su projekti pojedinih kuća, pa se na osnovu toga može pratiti izgradnja ulice. Izgradnja seoskih kuća nije zabeležena iz razloga što u vreme kada su se gradile, a mnoge od njih još pre 1838. godine, nije postojala Građevinska služba u gradu i nije bilo potrebno tražiti građevinsku dozvolu za izgradnju kuće. Seoske kuće su se gradile od čerpića ili nabijene zemlje na tradicionalan način, i verovatno su ih gradili sami vlasnici uz pomoć rođaka i komšija. Do sada je pronađen samo jedan projekat seoske kuće koja je izgrađena u ovoj ulici. To je kuća koja se nalazi na broju 18, ali je ona pretrpela transformacije i nije više seoska kuća zabatom orjentisana prema ulici.

Među građanskim kućama, a prema podacima koje imamo iz Arhiva najstarija građanska kuća je bila kuća danas na broju 29 koju je 1886. godine projektovao Titus Mačković (IAS, F:2, ép. eng. VI kör 30/1886) za vlasnika Janoša Šimonji. Odnosno Titus je dva seoska objekta pretvorio u građansku kuću. Veći deo kuća nije u stvari građen na praznom placu nakon rušenja seoske kuće, nego je seoska kuća različitim dogradnjama pretvarana u građansku kuću. Budući da se tokom ovih gradnji vršila i regulacija Tolstojeve ulice, novoizgrađeni delovi kuća izvlačili su se da se poravnaju sa novom regulacijom ulice prema Regulacionom planu grada inženjera Mihalja Kenjveš Tot iz 1884. godine. Tokom 1892. godine dograđene su dve seoske kuće pod brojevima 5 i 15. Seoska kuća koja se nalazila na broju 5 u unutrašnjosti parcele vlasnika Alberta Skale, dograđena je sve do regulacione linije ulice (IAS, F:2, ép. eng. VI kör 29/1892), prema projektu Titusa Mačkovića i dobila je neorenesansnu fasadu koja je u međuvremenu zamenjena fasadom od crvene fasadne opeke. Seoska kuća pod brojem 15 pružala se do regulacione linije ulice i ona je 1892. godine dobila neznatno proširenje prema projektu arhitekte Geze Kocka sa skromnom neorenesansnom fasadom na kojoj se nalazilo četiri prozora za vlasnika Jožefa Kop. Do danas ova kuća pretrpela je značajne izmene i više nema skoro ništa zajedničko sa prvobitnim projektom.

Tokom 1895. godine projektovane su kuće pod brojem 14 i 17. Prvu je projektovao Nandor Vagner za Šamuela Goldgrubera (IAS, F:2, ép. eng. VI kör 22/1895) kao dogradnju na seosku kuću, a drugu Titus Mačković za vlasnika Armina Komloša kao građansku kuću „L“ osnove (IAS, F:2, ép. eng. VI kör 10/1895). Kuće pod brojem 8 i 13 projektovane su 1905. godine,  a projektant je naveden samo kod kuće pod brojem 8 i to je bio arhitekta Maćaš Šalga (IAS, F:2, ép. eng. VI kör 37/1905). Godine 1906. projektovane su kuće br. 12 i 25, od kojih se može identifikovati samo potpis projektanta kuće br. 25, inžinjer Milan Zarić. Ova kuća, međutim, nije izgrađena prema projektu u stilu neogotike, već u stilu secesije za vlasnika Gustava Nemeša. Građanska kuća „L“ osnove pod brojem 12 izgrađena je prema projektu inženjera čiji je potpis nečitak (IAS, F:2, ép. eng. VI kör 27/1906), za vlasnika Martinović Belu, ali je izvedena mnogo raskošnije nego što je projektom bilo predviđeno u stilu neorenesanse.

Građanska kuća pod brojem 3 izgrađena je za vlasnika Ištvana Losa, prema projektu Lipota Baloga (IAS, F:2, ép. eng. VI kör 27/1907) 1907. godine u stlu secesije. Godine 1910. dograđen je seoski objekat koji se nalazio sa severne strane parcele, danas na broju 19, po projektu Lajoša Gomboša (IAS, F:2, ép. eng. VI kör 32/1910) i pretvoren je u građansku kuću sa neorenesansnom fasadom, a tri godine kasnije na ostatku placa izgrađena je građanska kuća „L“ osnove prema projektu Titusa Mačkovića  (IAS, F:2, ép. eng. VI kör 25/1913), takođe u neorenesansnom stilu. Građanska kuća pod brojem 9 dogradnjom je izvučena na regulacionu liniju ulice 1912. godine prema projektu Lajoša Gomboša (IAS, F:2, ép. eng. VI kör 5/1912). Fasada doduše nije sasvim izvedena prema projektu, ali je uglavnom očuvala izvorni izgled do današnjih dana. I na kraju skromna građanska kuća pod brojem 27 izgrađena je za Ištvana Losa 1914. godine.

Proces urbanizacije i regulacije ulice nije nikada završen. Prekinut je izbijanjem Prvog svetskog rata i nije naravno nastavljen prema pravilima za građenje koji su važili u vreme Austro-ugarske Monarhije. Nakon izgradnje železnice u Subotici 1869. godine, centar gradskog razvoja premestio se na Korzo i oko Rajhlovog parka, a Tolstojeva ulica je tada dospela u zapećak, neiteresantna za investitore. Nakon rata Subotica je stagnirala i nikada više nije dostigla razvoj koji je bio zabeležen na kraju 19. i početkom 20. veka, tako je Tolstojeva ulica zanemarena. Kuće u njoj još ni danas nisu poravnate sa regulacionom linijom ulice, nego su neke isturene prema ulici, a neke uvučene u unutrašnjim dvorištima.

Istina je da je Tolstojeva jedna mala ulica sa jedva tridesetak kuća i nezavršenim procesom regulacije, ipak ona je ogledalo grada na prekretnici 19. u 20. vek. U njoj su živeli ljudi različitih nacionalnosti, iz različitih slojeva društva, različite veroispovesti, njene kuće su gradili skoro svi značajniji subotički gradski arhitekti i inženjeri tog vremena i u njoj su se preplitala raznovrsna zanimanja. Ona je stolećima bila ono što bismo danas mogli nazvati subotičkim. Iako daleko manja od Ulice braće Radić, na primer, svojom pojavom i svojim razvojem nije manje značajna svedočeći o jednom vremenu uvažavanja zakona, pravilnika, različitosti, uvažavanja drugih, vremenu uzajamnih dopunjavanja i stremljenja nekom boljem sutra. Mi danas znamo kako to sutra izgleda.

Ono što bi ova ulica zasluživala jeste očuvanje njenog karaktera, a to bi podrazumevalo završetak procesa urbanizacije i regulacije u okviru kojih bi se očuvali svi značajni i vredni objekti, a manje vredni zamenili individualnim stambenim, ili eventualno poslovnim jedinicama koje bi se morale prilagoditi objektima predviđenim za čuvanje, ili kraće rečeno pravilima građenja sa kraja 19. veka, gde novi objekti ne bi smeli prelaziti visine P+1. Time bi se očuvala čovekomernost i karakter ulice. Današnje planiranje, međutim, podrazumeva rušenje svih objekata i izgradnju višespratnica, čija je izgradnja već izvršena na uglovima ulice. Ako se ova tendencija nastavi, ulica će postati zagušena saobraćajnica, bez trunke zelenila i odgovarajuće infrastrukture, izgrađena po principu davno prevaziđenih najnekvalitenijih najamnih kuća sa minimalnim stanovima u zagušenim ulicama velikih gradova Evrope, koje su se gradile na prekretnici 19. u 20 vek sa minimalnim uslovima za život.  

Prof. dr Viktorija Aladžić (1959, Subotica, Srbija) je arhitektica, istraživačica i aktivistkinja u oblasti očuvanja i razvoja arhitektonskog i urbanog nasleđa. Zaposlena je kao vanredni profesor na Građevinskom fakultetu u Subotici, Univerziteta u Novom Sadu. Diplomirala je na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i magistrirala iz oblasti Proučavanja, zaštite i revitalizacije graditeljskog nasleđa, a doktorirala na Geografskom fakultetu Univerziteta u Beogradu iz oblasti prostornog planiranja. Učestvovala je na mnogim domaćim i međunarodnim radionicama, seminarima, konferencijama i napisala brojne radove iz oblasti zaštite, valorizacije i razvoja urbanog i graditeljskog nasleđa, koji su objavljeni u brojnim domaćim i međunarodnim časopisima.