VIKTORIJA ALADŽIĆ: OD MANČESTERA DO SUBOTICE – PRIČA O JEDNOM MLINU

Sa počecima industrijske revolucije u Mančesteru povezuje nas i izgradnja prvog industrijskog objekta u Subotici, trospratnog parnog mlina koji se nalazio na mestu nekadašnje robne kuće „Beograd“ (Korzo 13).

[divide icon=”circle” width=”medium”]

U Engleskoj, čija se tekstilna manufaktura zasnivala na obradi vune, u 17. veku postao je popularan pamuk, zahvaljujući kompanijama koje su ga dovozile iz udaljene Indije. Mančester je tada bio grad u kojem je većina ljudi ostvarivala svoje prihode radeći u brojnim tkačkim manufakturama. Bio je smešten na tri reke, što je u predinustrijsko vreme bio osnovni uslov razvoja trgovine i zanatstva. Transport suvozemnim putevima bio je spor i nesiguran, te je život gradova bio usko povezan sa vodotokovima. Jedan od osnovnih razloga zbog kojih Subotica nije imala brži razvoj pre dolaska železnice upravo je taj što nije bila povezana vodenim putevima sa drugim gradovima. Transport vodenim putevima bio je najbrži, najefikasniji i najbezbedniji sve do uvođenja železnice.

Jedan od kanala iskopanih u Engleskoj za potrebe transporta robe i ljudi u predindustrijsko doba

Mančester je tako postao grad specjalizovan za proizvodnju pamučne tkanine. Prve fabrike i predionice koristile su pogon vode za pokretanje svojih skromnih mašina. Da bi se obezbedio transport sirovine iz morskih luka do fabrika i transport robe od fabrika do kupaca, izgrađen je čitav niz kanala. Mančester je rekama bio povezan sa morem, ali je trebalo omogućiti transport drugih sirovina i energenata. Bridžvater (Bridgewater) kanal je iskopan da bi omogućio lak transport uglja u Mančester i Liverpul, Ročdeil (Rochdale) kanal povezivao je Mančester sa Jorkširom. Naredni hidroinžinjerski radovi omogućili su da Mančester dobije luku i postane treća najveća luka u Britaniji, iako je udaljen 40 km od mora. Mančester je postao grad pamuka, srce industrijske revolucije i mesto gde su se susrele dve glavne struje ove revolucije.

S jedne strane, kreativan pristup rešenju problema predenja, namotavanja i tkanja vlakana – koje su ranije hiljade ljudi obavljale ručno, u svojim domovima ili u zanatskim radionicama – rezultirao je velikim brojem izuma, koji su usavršili mašine za obavljanje ovih poslova.

S druge strane, Džejms Vat (James Watt) je u Glazgovu razvio svoju ideju separatnog kondenzatora za parnu mašinu, pri čemu je radikalno poboljšao snagu ranije patentirane Njukomenove (Thomas Newcomen) mašine. No Vat nije mogao da proizvede efikasnu parnu mašinu u Glazgovu, jer nije imao odgovarajuće metalne delove. Udruživanjem sa Metju Boltonom (Mathew Boulton), proizvođačem, inžinjerom i finansijerom, 1776. godine, i uz pomoć tradicije u proizvodnji gvožđa razvijene u Birmingemu, stvorena je parna mašina dovoljno sigurna, čvrsta i efikasna. Povezivanje novih mašina za obradu pamuka sa Vatovom pogonskom mašinom omogućilo je razvoj fabrika i masovnu proizvodnju pamučnih tkanina, koje su se sve više tražile u Evropi.

Industrijska proizvodnja gvožđa bila je uslovljena proizvodnjom uglja, a proizdovnja uglja je unapređena zahvaljujući razvoju tehnologije obrade metala i pronalaskom šina za transport uglja vagonima, kao i primenom parne mašine za lokomotive koje će sledećih sto godina snažno vući Evropu u pravcu industrijskog razvoja. Ne treba zaboraviti ni razvoj građevinske industrije, koji je takođe bio povezan sa velikim brojem pronalazaka i patenata. Prve predionice pamuka građene su tradicionalno sa masivnim zidovima od opeke i drvenom međuspratnom konstrukcijom, koja je bila podložna požarima. Veliki problem predstavljala je činjenica da su mašine za proizvodnju tkanine bile sve veće i teže, te da je za obezbeđenje njihovog rada bio potreban unutrašnji prostor sve većeg raspona, što se nije moglo postići drvenim međuspratnim konstrukcijama i masivnim zidovima od opeke, između kojih je racionalno ostvariti raspon samo do šest metara. Počela je stoga prvo primena stubova od livenog gvožđa u konstrukciji predionica u Engleskoj već od 1780-te, da bi 1801. godine u Salfordu bila izgrađena prva sedmospratna predionica sa skeletnom gvozdenom konstrukcijom i unutrašnjim prostorom koji je omogućavao slobodnije postavljanje mašina.

Sa počecima industrijske revolucije u Mančesteru povezuje nas i izgradnja prvog industrijskog objekta u Subotici, trospratnog parnog mlina koji se nalazio na mestu nekadašnje robne kuće „Beograd“ (Korzo 13). Pošto je Subotica bila grad sa pretežno poljoprivrednom proizvodnjom, morala je da ima veliki broj individualnih mlinova koji su omogućavali mlevenje žitarica. Početkom 19. veka imala je preko sto suvača, nekoliko vodenica još iz 18. veka i nekoliko vetrenjača. Suvače su bile raspoređene po celoj gradskoj teritoriji i 1822. napravljen je plan da se sve suvače izmeste iz grada. Ovaj poduhvat nije realizovan jer za to nije bilo mogućnosti. Ipak suvače su dolaskom parne mašine brzo otišle u istoriju, toliko temeljno da nije sačuvana ni jedna kao podsećanje na način života u prvoj polovini 19. veka.

Projekat fasade parnog mlina Antuna Peina iz 1856. godine

Koncesiju na parni mlin sa mašinom od 30 KS dobio je Antun Pein 1856. godine, a trospratna zgrada mlina je izgrađena pet godina kasnije, prema projektu Johanesa Šustera (IAS, F:273, Magistrat 697/1856.). Mlin je, iako trospratni, imao unutrašnju konstrukciju sa stubovima od drveta, koji su u središtu objekta podupirali drvene grede međuspratnih tavanica. Gvožđe će u konstrukcijama u Suboticu stići tek kasnije. Peinu je uskoro ponestalo kapitala i morao je da osnuje deoničarsko društvo pa je mlin konačno mogao da počne sa radom 1863. godine. Kako to obično biva u malim sredinama sa ambicioznim projektima, mlin nije dugo bio u upotrebi, Antun je uskoro nestao iz grada, a zgradu, bez postrojenja, kupilo je Budimpeštansko d.d. 1867. godine. Iako je ova prva investicija bila neuspešna, mnogi ljudi su se uverili u snagu i velike mogućnosti parnih mašina u Subotici, pa već 1873. godine, prema spisku sačuvanom u Arhivu, vidi se da je bilo 19 parnih mašina u gradu, od kojih su 18 mašina bile u privatnom vlasništvu snage od 6 do 12 KS, većina njih vršalice i ukupno četiri milna, dok je na Željezničkoj stanici bila instalirana parna mašina od 70 KS za punjenje vode (IAS, 1141 polg./1873). Napredak je polako stizao u Suboticu, a konji i mazge su konačno mogli da se odmore.

Kuća u Ulici Štrosmajerova 4, nakon restauracije fasade 2008. godine (Foto: Viktorija Aladžić)

Odjeke ovog ubrzanog razvoja tokom kojeg je Mančester postao grad od 2,4 miliona stanovnika na početku 20. veka, imamo i mi ovde u Subotici. Prve horizontalne gvozdene grede (čelični I profili) u međuspratnoj konstrukciji ugrađene su u kući Luke Aradskog, danas u Štrosmajerovoj 4, prema projektu Titusa Mačkovića 1880. godine (IAS, F:2, ép. eng. I kör 5/1880). To je bilo moguće prvo zahvaljujući železnici koja je u Suboticu stigla 1869. godine, jer se ovako masivni elementi konstrukcije ne bi mogli prevoziti seoskim kolima; a potom zahvaljujući novoj generaciji inženjera i arhitekata kao što je bi Titus Mačković koji su u Suboticu donosili nove ideje sa studija u velikim univerzitetskim centrima. Nakon kuće Aradskog, postepeno se uvodila međuspratna tavanica sa nosačima od gvožđa u nove projekte, da bi u poslednjoj deceniji 19. veka sve spratne kuće, koje su se gradile u gradu, imale ovakvu međuspratnu tavanicu.

Što se tiče stubova od livenog gvožđa, oni su u Suboticu stigli kasnije od greda: gvozdeni liveni stubovi koji podupiru nadstrešnicu železničke stanice postavljeni su 1891. godine (IAS, F:2, ép. eng. VIII kör 17/1891), kada se gradio sadašnji objekat željezničke stanice, liveni stubovi i tavanica od gvozdenih greda izvedeni su u Fekete kupatilu 1898. godine (IAS, F:2, ép. eng. VII kör 20/1898), a gvozdena konstrukcija Manježa, prvobitne štale u Prvoj kasarni, izgrađena je takođe 1898. godine, no na žalost porušena je tokom nedavnog raščišćavanja prostora kasarne.

Autorka je arhitektica i vanredna profesorka na Građevinskom fakultetu u Subotici i istraživačica graditeljskog nasleđa Subotice.

Članak je nastao u okviru serijala tekstova “Skitam, slikam, mislim, pišem” koji se objavljuje na portalu Magločistač.

Povezani članci:

VIKTORIJA ALADŽIĆ: OD MATEMATIKE DO PRIČE O JEDNOJ KUĆI – BRAĆE RADIĆA 39

VIKTORIJA ALADŽIĆ: O SECESIJI I BELI DURANCIJU

VIKTORIJA ALADŽIĆ: OD KAFANE DO PICERIJE

VIKTORIJA ALADŽIĆ: MISTERIJA SECESIJSKE KUĆE U ULICI ZRINJSKOG I FRANKOPANA

VIKTORIJA ALADŽIĆ: ZGRADA NEKADAŠNJE MAĐARSKE DRŽAVNE ŽELEZNICE VRATILA STARI SJAJ

VIKTORIJA ALADŽIĆ: ZELENILO, ZELENILO, SPASI NAS ZELENILO ILI TRČIM ZA SVOJU ULICU

VIKTORIJA ALADŽIĆ: DRVO PO GLAVI STANOVNIKA

VIKTORIJA ALADŽIĆ: GRAD ILI NEGRAD PITANJE JE SAD

VIKTORIJA ALADŽIĆ: POGLEDAJMO SE U NAŠE VELIKO KOLEKTIVNO OGLEDALO

(Magločistač)

[clear]