Viktorija Aladžić o Gradskoj najamnoj palati: Može li se zaustaviti propadanje subotičke lepotice?

Najvrednije subotičko arhitektonsko nasleđe u oblasti svetovne arhitekture datira iz vremena prekretnice 19. u 20. vek. Najznačajniji objekti izgrađeni su u stilu mađarske secesije kao što su Gradska kuća, Sinagoga i Rajhlova palata, ali mi ovde imamo i značajne primere objekata izgrađenih pod uticajem bečke, darmštatske i minhenske secesije. Od ukupno 100 objekata u stilu secesije sačuvanih u Subotici, čiji broj se stalno smanjuje, samo desetak objekata ima značaj koji daleko prevazilazi granice subotičkog atara i može se svrstati u evropsku i svetsku baštinu. Jedan od takvih objekata jeste i Gradska najamna palata koja je pionirsko i izuzetno umetničko delo arhitekte Pavla Vadasa (Vadász Pál).

Ako danas prošetamo pored ove palate čija fasada je devastirana nestručnim adaptacijama za potrebe lokala koji se nalaze u njenom prizemlju i stanara koji u zgradi žive; kao i vandala koji se sprejom potpisuju i škrabaju po objektu izuzetne vrednosti, vandala koji uništavaju originalna vrata, portale i zidove koje sami ne bi bili u stanju da naprave; ne bismo mogli doći do zaključka koliko je vredna ova palata uopšteno, a posebno ni koliko je nama vredna. Prepustili smo je propadanju od prizemlja do krova. Sa njene fasade polako otpadaju dekorativni ukrasi, bez nade da će na nju ikada biti vraćeni i da je iko više u stanju da stvara dekorativne ukrase takve zanatske izvrsnosti. To je bila palata u čijem ulaznom holu su se sa leve i desne strane nalazile keramičke glave lava iz čijih usta je tekla voda. Te dve fontanice su bile demonstracija tadašnje tehnologije. Vodovodne instalacije u kući su bile velika stvar, pokazatelj napretka. U holu još visi dekorativni originalni luster i izuzetna dekorativna obloga zidova napravjena od Žolnai keramičkih pločica još je očuvana. Jedna od glava lavova je već odvaljena, a drugu je neko pokušao da odvali, ali je uspeo samo da ošteti njen deo. U zgradi se još uvek nalazi originalni lift, a bio je to prvi lift u stambenoj palati Subotice. I ovaj izuzetni lift je bio pokazatelj napretka te zaslužuje da bude restauriran i da ponovo prevozi stanare ove kuće.

Zbog čega mi imamo tako prezriv odnos prema predmetima izuzetne lepote koje je neko stvarao pre nas? Tu bi se mogle sprovoditi psihološke i socioločke analize jer ova palata nije izuzetak u nizu izuzetno vrednih objekata širom Subotice koji su prepušteni propadanju. Da li je to možda potreba da se prikrije kakve izvrsne objekte su nekada ljudi gradili i kakve izuzetne zanatske radove su bili u stanju da izvedu, da ne bi bilo toliko očigledno i jasno koliko mi to danas nismo u stanju? Bilo kako bilo, i kakav god da je razlog ovog devijantnog ponašanja, jedno je sigurno, ovu bi palatu trebalo restaurirati, pažljivo i sa posvećenošću, te sa istim stepenom stručnosti kako je to izvedeno u slučaju enterijera subotičke Sinagoge. Restaurirani enterijer Sinagoge pokazuje da ipak možemo ako hoćemo da vratimo stari sjaj zapuštenim i uništenim objektima.

Konkurs za projekat Gradske najamne palate raspisan je 1911. godine u vreme kada je Subotica bila u sastavu Austrougarske monarhije. Ono što iznenađuje jeste da je na konkursu pobedio do tada nepoznati arhitekta Pavle Vadas (Vadász Pál). O njegovom životu i delovanju pre dolaska u Suboticu se vrlo malo zna. Rođen je Sakču (Szakcs – danas Mađarska) 1874. godine. Arhitektonski fakultet završio je u Budimpešti 1900-te godine. Nakon toga radio je u Baji. Kao i mnogi drugi Jevreji u Mađarskoj promenio je svoje izvorno prezime Vajs (Vajsz) u Vadász. U Subotici se pojavio učešćem na konkursu za Gradsku najamnu palatu 1911. godine. Nakon Prvog svetskog rata nastavio je da radi u Subotici kao ovlašteni civilni inženjer, a život mu je okončan 1944. u logoru. Na konkursu za Gradsku najamnu palatu pobedio je 1911. godine renomirane graditelje Marcela Komora, Deže Jakaba i Titusa Mačkovića. Palata je izgrađena 1913. godine samo godinu dana pre izbijanja Prvog svetskog rata.

Glavna fasada orjentisana prema zgradi Narodnog pozorišta u ulici Branislava Nušića je gotovo simetrične kompozicije, sa centralnim rizalitom i erkerom naglašenim visoko izdignutim krovištem u okviru kojeg je veliki zastakljeni mansardni deo. U mansardi se nalazio do tada u Subotici neviđen prostor slikarskog ateljea. Uglovi fasade su naglašeni kružnim erkerima sa tornjevima od kojih je ugao prema trgu imao masivniji toranj. Fasadu krase pravougaoni prozori i portali ukrašeni geometrijskom podelom na rombove i pravougaonike inspirisanom geometrijskom bečkom secesijom. Gradska najamna palata u Subotici predstavlja tipičan primer najamne palate prekretnice 19. i 20. veka sa lokalima u prizemlju i stanovima na spratu.

Višespratne najamne zgrade su bile poznate još u vreme starog Rima. Pojava najamnih stambenih zgrada bila je povezana sa razvojem grada. Od 13. veka naovamo pojavljuju se najamne kuće širom Evrope, ali pre svega u Italiji čiji su gradovi imali društveni razvoj drugačiji od ostalog dela Evrope. Poznate su najamne kuće iz 17. i 18. veka. Razvojem industrije, kapitalističke privrede i preduzetništva, krajem 18., a naročito u 19. veku ojačala je u gradovima klasa preduzetnika, službenika i intelektualaca. Zahvaljujući novim potrebama ovog građanstva, kao i plemstva koje se useljavalo u grad, nastao je novi, kapitalistički tip zgrade – najamna kuća, koja se gradila zbog profita, a ne radi stanovanja čime je kuća postala roba, predmet preduzetništva. Reprezentativniji primer najamne kuće bila je najamna palata, a pored nje pojavila se i mnogo skromnija najamna kasarna.

Na dekoracijama fasade, ulaznog hola i stepeništa Gradske najamne palate uočavaju se raznovrsni uticaju umetnika tog vremena iz Beča: Jozefa Hofmana (Josef Hoffmann), Ota Vagnera (Otto Wagner) i Gustava Klimta. Vadasov izuzetni dar za forme ispoljio se u crtežima za skulpture, koje nevešta ruka majstora nije znala realizovati u potpunosti. Smirenost i jednostavnost geometrijske forme bečke secesije je primenom reljefnih figura dobila punoću i razigranost. Posebno interesantni detalji su skulpture u visokom reljefu simboličnog značenja, kao i maske od kovanog gvožđa na držačima zastava iznad ulaza i na sredini zastakljenog dela mansardnog krova. Na ugaonom erkeru orjentisanom prema Trgu slobode, ispod krovnog venca, nalaze se tri reljefa. Vadasovi crteži ovih reljefa sačuvani su u Istorijskom arhivu Subotice i na njima se vidi da su urađeni pod uticajem radova Gustava Klimta, ali nisu u potpunosti izvedeni prema crtežima. Pozadina sva tri reljefa prekrivena je zlatnim keramičkim pločicama. Dve muške figure reljefa orjentisanog prema ulici Branislava Nušića izgledaju kao da raspravljaju o nekom naučno-tehničkom problemu. Jedna od figura se naslanja na maketu antičkog hrama u čijem podnožju je šestar, dok druga figura u ruci drži smotak papirusa, simbolizujući tehnički napredak i graditeljstvo. Središnji reljef sadrži stojeću žensku figuru sa krunom na glavi pored koje se sa obe strane nalaze klečeće figure dece od kojih jedno dete u rukama drži srp i snop žita, simbolizujući majku, odnosno grad koji brine o svojim građanima čija je osnovna delatnost ekonomskog napretka bila poljoprivreda, te uzgajanje i prerada žita. U trećem polju takođe na zlatnoj pozadini javljaju se dve figure: muškarca koji žanje žito i žene koja ga prikuplja.

Reljefe nalazimo i sa obe strane zastakljenog polja slikarskog ateljea na mansardi. Figura sa leve strane, kada gledamo prema palati, simbolizuje zanatstvo i industriju figurom muškarca koji drži čekić naslonjen na nakovanj u čijem podnožju se nalazi točak. Ženska figura sa desne strane drži slikarsku paletu u rukama, a pored njenih nogu nalaze se lira i poprsje, simbolizujući tako tri oblasti umetnosti: slikarstvo, muziku i vajarstvo. Dekorativni ukrasi od kovanog gvožđa se moraju takođe istaći kada je reč o fasadi ove palate. Pored pomenutih maski izuzetan je rad uložen u izradu ograda terasa i stepeništa primenom geometrijskih formi, voluta i stilizovanih biljnih motiva. Osim toga, na prvi pogled gotovo neprimetna dekoracija nalazi se sa donje strane erkera u vidu medaljona sa stilizovanim prikazima ptica izvedenim u keramici. Bez obzira na raznovrsne uticaje očigledne na ovoj palati, Pal Vadas je stvorio originalno umetničko delo, delo koje u najboljem svetlu predstavlja arhitekturu prekretnice 19. u 20. vek.

Ulaz u palatu je iz ulice Branislava Nušića. Desno od ulaza nalazili su se trgovački lokali, dok su levo od ulaza bili predviđeni četvorosobni i trosobni stan, kao i kolski ulaz u dvorište iz današnje ulice Ive Vojnovića. Prvi i drugi sprat su identične organizacije prostorija, sa četiri stana, jednim petosobnim, jednim četvorosobnim i po dva trosobna stana. U potkrovlju je bio već pomenuti atelje. Stanovi su imali jasno izdvojen reprezentativni deo, mirni odeljak za spavanje i ekonomski deo. Prvi put je u jednoj subotičkoj najamnoj palati svaki stan imao sanitarni čvor (kupatilo i WC), sa posebnim svetlarnikom. Zgrada je imala i neophodne instalacije – električno osvetljenje, etažno grejanje, zvono i gromobran.

Godine 1989. ugaoni lokal pretvoren je u poslastičarnicu nazvanu „Ravel“ sa enterijerom u stilu secesije istog onog autora koji je dizajnirao čuveni subotički kafić „Papillon“ Karolja Đembera (Gyömber Károly). Od tada naovamo fasada kuće je izložena propadanju. Nakon što je veći deo subotičkog Narodnog pozorišta na susednoj parceli srušen 2007. godine, glavna fasada Gradske najamne palate našla se u uskom prolazu iza skela za rekonstrukciju zgrade pozorišta koja još uvek traje. Sada kada se rekonstrukcija zgrade Narodnog pozorišta privodi kraju neophodno je preuzeti mere na restauraciji i očuvanju izuzetnog objekta Gradske najamne palate. Mi možemo graditi nove objekte, ali sigurno ne starije i lepše od onih koje već imamo u gradu.

Dr Viktorija Aladžić je subotička arhitektica i istraživačica.