UVOZNA DEKORACIJA NA RUKOMETNOJ UTAKMICI „SPARTAK“ – „VESZPRÉM“: KRPA S LJUDSKIM LIKOM

U nedostatku preciznijih informacija niko nije mogao znati ko je veselo društvance s mađarskom trobojnicom i natpisom na njoj: „Délvidék“ – Mađari iz „južnih krajeva“ kojima je „Spartak“ na srcu ili je reč o domaćim izrodima koji se, samo zbog druge vere, nacije i jezika, rukovode načelima o „krvi i tlu“

AFP Photo/Andrej Isaković

Gledamo li je čisto materijalistički zastava je, da parafraziramo Viktora Ivančića, obična krpa. Može biti jednobojna ili šarena, ali tkivo joj ostaje isto. Posmatramo li je, međutim, idealistički zastava je za patriotsku ili fanatičnu svest (neretko to ide i zajedno) simbol nečega uzvišenog, nečega za čega se vredi boriti, krv liti, čak i mreti.

Setimo li se reči sociologa sporta Dragana Kokovića da je uvertira za ratne trube na prostorima bivše Jugoslavije bila (od)svirana na fudbalskim stadionima, onda je ovo što se u kontinuitetu i dalje događa na tribinama, što bi rek’o Nenad Čanak, samo nastavak manevara paravojnih formacija, obučenih u uniforme sportskih klubova.

U prilog tome nedvosmisleno govore i transparenti bratske ljubavi poput onog čuvenog s „Marakane“: „Nož, žica – Srebrenica“ ili horsko pevanje većeg dela „Maksimira“: „Ubij, zakolji – da Srbin ne postoji“. I sve to garnirano hvalospevima komentatora državnih televizija o „fantastičnoj atmosferi na stadionu“.

Vratimo li se sada na zastave, lako se da uočiti da na takozvanim sportskim priredbama takozvani navijači na krpe ispisuju ili iscrtavaju simbole koji čine kombinaciju patriotsko-fanatične svesti. Jedna od njih je, recimo, zastava navijača Fudbalskog kluba „Spartak“ na kojoj se u prigodnoj trobojki ocrtavaju granice „Kosova i Metohije“. Ljudi, naravno, pa tako i „marinci“, imaju pravo na krpu iscrtati šta god žele, a da to ne vređa nikog drugog: Paju Patka, braću Dalton, nekog premijera ili deo teritorije koji se izričito izdvaja od, recimo, Republike Srbije. Pri tome ti isti ljudi imaju potpuno pravo na uverenje kako svojom krpom brane nacionalne interese, a ne, recimo, sami propagiraju i valoriziraju secesionizam. Usporedbe radi, zamislimo situaciju u kojoj bi navijači „Vojvodine“ na svoju zastavu stavili kartu Vojvodine u svojim geografskim granicama, sa sve glavnim gradom u epicentru.

E, isto to pravo iskoristilo je proteklog vikenda i neidentifikovano društvance na rukometnoj utakmici „Spartak“ – „Veszprém“ tako što je u subotičkoj Hali sportova izvesilo mađarsku trobojnicu („piros-fehér-zöld, ez a magyar fö..) na kojoj je u srednjem redu bilo ispisano: „Délvidék“ (južni krajevi). S obzirom na to da je adresa prilično neprecizno formulisana, možemo, recimo, zaključiti da se to društvo skupilo iz različitih krajeva Vojvodine, te da se zbog nedostatka prostora na belom polju nije svako od njih mogao identifikovati po mestu prebivališta nego su se zbog toga odlučili na kompromisno rešenje koje glasi „Délvidék“, pa ko šta iz tog zaključi. „Délvidék“, naravno, možemo posmatrati i isključivo kao mađarski istorijski naziv za teritoriju koja se kreće negde od Subotice na jug do Save, baš kao što je i „Felvidék“ istorijski naziv za „Gornju Mađarsku“, odnosno dobar deo današnje Slovačke.

Foto: subotica.info (Dejan Vuković)

Posmatrajući ovu stvar s te tačke gledišta – a uzmemo li u obzir i „širi kontekst“ (onaj s „Marakane“, „Maksimira“ ili bilo kog drugog stadiona, hale ili tribine u ex-YU ili EU) – „Délvidék“ iz subotičke Hale sportova potpuno je benigni događaj na kog, ispravno, nisu reagovali ni gradonačelnik Jenő Maglai, ni gradski ministar za sport i omladinu Vjekoslav Ostrogonac, ni direktor „Stadiona” Róbert Tóth – ni policija. Naime, u nedostatku preciznijih informacija, svi oni, jednostavno, nisu ni mogli znati ko je ovo veselo društvance: Mađari iz „južnih krajeva“ kojima je svima „Spartak“ na srcu ili je reč o – ne daj, Bože, poput onih iz Republike Srpske koji koriste svoja Ustavom zagarantovana ljudska prava da mogu navijati za koga ili protiv koga hoće, pa tako i protiv Bosne i Hercegovine (u kojoj žive) – domaćim izrodima koji se, samo zbog druge vere, nacije i jezika, rukovode načelima o „krvi i tlu“. Naravno, iz ovog dela priče ne treba izbaciti ni mogućnost da su veseljaci izvorni navijači „Veszpréma“, kojima je gostovanje u Subotici zapravo bio putokaz gde su stigli i otkuda se treba vratiti.

Međutim, kako se god gledalo na ovaj barjak i natpis na njemu nikada ne treba smetnuti s uma ni drugu Ivančićevu poslanicu (upućenu Ivanu Zvonimiru Čičku), a koja glasi da su ljudi i zastave u ovakvim situacijama skrojeni od istog materijala – krpe.

Zlatko Romić

[clear]