U SUBOTICI ODRŽAN TRENING O ANTIDISKIRIMINACIJI PREMA IZBEGLICAMA: UPOZNAVANJE SEBE PREKO PRAVA DRUGOG

Prema procenama učesnika skupa Srbija će vrlo brzo biti suočena s prisustvom još većeg broja izbeglica zbog čega će država morati uložiti dodatne napore kako bi ih zbrinula

 
Institucije koje su nadležne za postupanje sa izbeglicama su preopterećene i postoji potreba za angažovanjem dodatnog osoblja i njihovom edukacijom, jedan je od ključnih zaključaka s jučerašnjeg treninga „O antidiskriminatornim standardima prilikom postupanja prema tražiocima azila i deci bez pratnje u migracijama“, održanom u Subotici.

Ovu tvrdnju nisu izneli predstavnici Grupe 484 ili „Praxisa“ kao organizatori nego su je u više navrata ponovili sami učesnici treninga, predstavnici policije i sudstva kao institucija koje su najčešće u kontaktu s izbeglicama. I dok predstavnici pogranične policije tvrde kako je deficit ljudstva sve očitiji u situacijama kada dvoje-troje njihovih pripadnika neretko pod kontrolom mora držati i tridesetak izbeglica, dotle sudije Prekršajnog suda u Subotici tvrde da im je zbog velikog broja predmeta prekovremeni rad, uključujući i noćni (!), donedavno bio svakodnevica. Osim nedovoljnog broja ljudi u ove dve državne institucije u Subotici, policija, ali i druge ustanove koje se pre svega bave pružanjem socijalnih i zdravstvenih usluga suočene su i s drugim problemima, poput nedostatka odgovarajućih vozila, opreme i, naravno, novca.

Državni posao na volonterskoj osnovi

Foto: Magločistač

I sve je to, zapravo, uvod u jedan od zabrinjavajućih scenarija koji ovo društvo, ali i region, vrlo brzo očekuje. Kako je na skupu rečeno, Subotica će, ali i cela Srbija, uskoro biti suočene s problemom ne samo većeg broja izbeglica nego i njihovog ostanka u zemlji zbog nejedinstvene i neodgovarajuće politike Evropske unije u rešavanju ovog pitanja, kao i zbog rigidnih odluka susednih zemalja da ograde svoje teritorije ili zatvore granice što je nedavno dovelo do zategnutih odnosa, posebno s Hrvatskom. U kombinaciji navedenih problema s predstojećom zimom Srbija će – da bi izbegla humanitarnu katastrofu – u rešavanju osnovnih problema izbeglica na svim nivoima ne samo morati pojačati rad državnih institucija nego i angažovati dodatne snage i resurse. U tom smislu nimalo nije nezamisliva opcija da će rešavanje problema izbeglica biti sastavni deo planiranja republičkog budžeta za sledeću godinu. Ukoliko do toga dođe, pitanje je u kolikoj će meri ta sredstva biti dovoljna za troškove adaptacija ili izgradnje prihvatilišta (poput onoga koji se priprema u Subotici), ali i za potrebe u hrani ili pružanja medicinskih usluga, na primer. Na osnovu dosadašnjih iskustava, a prema tvrdnjama učesnika treninga, Srbija je do sada za potrebe izbeglica potrošila oko 50 miliona eura, a zauzvrat je kao pomoć dobila tek trećinu sredstava iz Evropske unije. Nastavi li se ovakva praksa i dalje, već sada se može postaviti pitanje ne toliko da li Srbija ima snage nositi se najvećim delom sama s problemom izbeglica nego koliko ona to može izdržati. Naravno, pitanje (pre)raspodele novca nije samo stvar odnosa Srbija – Evropska unija nego i države i lokalnih samouprava, a dobrm delom i državnih ispostava u njima. Na vrlo konkretnim iznetim primerima – od neisplećenih troškova goriva do nemogućnosti uračunavanja prekovremenog rada – i sada se vidi da same državne institucije na lokalnom nivou neretko funkcionišu na poluvolonterskim principima. Međutim, dugoročno je teško zamisliti ovakav način rada, pa još u situaciji optuživanja države da ne pomaže u dovoljnoj meri institucije „na terenu“. Problema, kao što se vidi, na pretek, a onih koji slede – „i za izvoz“.

Učenje kroz “Priručnik”

Foto: Magločistač

Upravo s tim ciljem istraživačica iz Grupe 484 Gordana Đuričić predstavila je učesnicima treninga “Priručnik” za edukaciju lokalnih aktera u kom se nalaze međunarodni i evropski pravni okviri koji se odnose na prava izbeglica, kao i domaći pravni okviri i mehanizmi zaštite od diskrkiminacije. Kao prateći dokumenti “Priručnika” predstavljene su i brošure o pojmovnim okvirima, primarnom prihvatu izbeglica i adresar nadležnih državnih institucija za ta pitanja.

U izjavi za “Magločistač” Gordana Đuričić kaže kako je “Priručnik” prvenstveno namenjen svim institucijama na lokalnom nivou koje na različite načine prve dolaze u kontakt sa izbeglicama, bez obzira na to da li je reč o policiji ili ljudima iz sistema socijalne zaštite, zaposlenima u zdravstvenim ustanovama ili nevladinom sektoru. Osim neophodne edukacije, Đuričićeva kao veliki problem navodi i mali broj prevodilaca za neki od jezika kojim izbeglice govore. To, kako kaže, u praksi često predstavlja veliki problem čak i za najosnovnije potrebe u komunikaciji kao što je identifikacija određene osobe. Njene reči potvrdili su i predstavnici policije i sudstva koji su svakodnevno suočeni sa ovim problemima. Sagovornica ističe da se ovaj nedostatak, kako-tako, nadomešta angažovanjem volontera ili ljudi zaposlenih u okviru UNHCR-a, kao i studenata (za osnovnu komunikaciju) ili putem telefona. Međutim, ni to, kaže Đuričićeva, nije dovoljno, a dodatni problem čak i u povoljnijim slučajevima čini utvrđivanje istinitosti nečijeg iskaza o identitetu, posebno u slučajevima kada je osoba bez dokumenata.

Poseban deo jučerašnjeg treninga bio je posvećen pitanjima ravnopravnosti i nediskriminaciji, odnosno mehanizmima zaštite migranata od diskriminacije. Pravna analitičarka antidiskriminacionog tima u “Praxisu” Kristina Vujić za naš portal kaže da se izbeglice najčešće ne žale na postupanje ovdašnjih državnih organa prema njima, te da zbog toga i nije bilo pojedinačnih slučajeva za pravnom pomoći. Ona navodi da su razlozi za to najčešće zbog toga što se izbeglice u najvećem broju ne zadržavaju u Srbiji, ali i dodaje da mnogi od njih ističu mnogo bolji tretman u Srbiji u odnosu na zemlje kroz koje su ranije prošli. Ostavljajući otvorenom mogućnost da su izbeglice i u Srbiji bile diskriminisane (o čemu je “Magločistač” u više navrata pisao), Vujićeva kaže da oni to ne žele reći, jer im je cilj što pre napustiti zemlju i nastaviti putovanje do željene destinacije. Kada je reč o slučajevima kolektivne diskriminacije, Vujićeva navodi primer podnošenja prijave odeljenju komunalne inspekcije u Mladenovcu zbog plakata “Stop azilu” u oktobru prošle godine. Međutim, osim što je organ tamošnje opštinske uprave “N. N. licu” naložio uklanjanje plakata, drugih posledica za sada nije bilo, te se “Praxis” zbog toga tužbom obratio i Upravnom sudu. Za sada se, kaže sagovornica, “čeka odluka”. Posebnu težinu i odgovornost, kada je reč o diskriminaciji, čini medijsko izveštavanje o izbeglicama. Upitana da li je bilo slučajeva da se “Praxis” zbog govora mržnje u medijima prema izbeglicama obratio nadležnim institucijama, Vujićeva odgovara da jeste. Ne navodeći o kojim medijima je reč i koliko je takvih slučajeva bilo, sagovornica kaže da poverenica za štampu nakon “Praxisovih” žalbi i pritužbi nije prepoznala govor mržnje prema izbeglicama nego “slobodu izražavanja”.

Plitko razmišljanje o dubokom problemu

Foto: Magločistač

S obzirom na kompleksnost do sada navedenih problema (slabi ekonomski potencijali države, potreba za edukacijom predstavnika državnih institucija, ali i društva u celini, izražena ksenofobija, rasna, verska i nacionalna netrpeljivost dela društva prema Drugome), posebno ukoliko se ostvare predviđanja da će Srbija uskoro udomljavati mnogo veći broj izbeglica, pitanja poput govora mržnje u medijima, segregacije na rasnoj osnovi (poput nedavnog primera s đačkim autobusima u Kanjiži, o čemu je i “Magločistač” više puta pisao), pa čak i potencijalno mogućih sukoba lokalnog stanovništva i izbeglica na nisu pitanja pretpostavki nego preventive. U tom smislu, jučerašnji trening možda je makar malo doprineo razbistravanju problema čak i u onim glavama koje su olako iznosile “šaljive” tvrdnje da krijumčare ne treba kažnjavati, jer oni, zapravo, “pomažu državi” da se “reši” izbeglica kojih – po rečima jednog od učesnika – “hvala Bogu” više nema u tolikom broju u Subotici. Ako takvu misao izgovori predstavnik državne institucije na treningu o antidiskriminaciji, onda nije teško zamisliti s kakvom vrstom predanosti obavlja posao za koji je plaćen novcem poreskih obveznika. O humanosti, na koju se takođe poziva(o), suvišno je trošiti reči. Njegov verbalni tovar, posebno onaj koji se tiče “krijumčara na državnom zadatku”, ispostavlja se kao savršeno pogonsko gorivo za poluratnu reotriku premijera Hrvatske Zorana Milanovića o Srbiji “kao teritoriji u kojoj institucije ne funkcionišu”. To što se ovakvi domaći organi sigurno naslađuju jučerašnjom Milanovićevom izjavom – uzgred, datom za potrebe tamošnje predizbrne kampanje – da Hrvatska nema dovoljan broj policajaca koji bi čuvali granicu i da mu ne pada na pamet potezanje ljudi sa radnih mesta za potrebe angažovanja rezervnog sastava policije, nije samo fotokopija uvodne rečenice iz ovog teksta nego i plitko razmišljanje o dubokom problemu, a koje svoje korene vuče iz već spomenute ksenofobije i pripadajućim osećajima koji iz nje slede. U takvoj atmosferi, svejedno da li s naše severne ili zapadne strane ili i kod nas samih, ljudima koji su zbog rata morali napustiti svoj zavičaj – samo zarad zle radosti dela u netrpeljivost obolelog društva – dodatno pojačavamo patnju.

Zlatko Romić

[clear]