U Međunarodnu klasifikaciju bolesti uvrštena nova dijagnoza – kliktivizam

Ne, Svetska zdravstvena organizacija nije u Međunarodnu klasifikaciju bolesti i srodnih zdravstvenih problema uvrstila novu dijagnozu pod nazivom ‘kliktivizam’, ali ovaj fenomen i te kako jesu prepoznali istraživači u kontekstu sve većeg traćenja vremena na kliktanje, šerovanje, lajkovanje, dislajkovanje, komentarisanje onlajn sadržaja, što je tek jedna od posledica skrolovanja po društvenim mrežama bez kraja i početka. Čemu to vodi, pokušavamo da dokučimo u tekstu koji sledi.

Prema izboru izdavačke kuće „Oksford Juniverziti Pres” (Oxford University Press) koja objavljuje “Oksfordski rečnik”, reč godine za 2024. bila je – ‘truljenje mozga’ (brain rot).

To je, navodi se u objašnjenju, termin koji se koristi da bi se izrazila zabrinutost zbog beskrajnog skrolovanja na društvenim mrežama i trivijalnih sadržaja koji otupljuju um.

S tim u vezi, u užem izboru bila je i reč ‘bućkuriš’ (slop) koja označava niskokvalitetni onlajn sadržaj generisan korišćenjem veštačke inteligencije (artificial intelligence), koja je, opet, bila izabrana za reč godine 2023.

Ovi trendovi jasno oslikavaju svet u kom živimo, pa tako sve češće može da se čuje pitanje ‘kakav je tvoj screen time’, ili ‘kakav ti je algoritam danas’.

Sve duži boravak u virtuelnom svetu, a naročito na društvenim mrežama, ubrzano menja i navike ljudi u informisanju, na šta ukazuje poslednji godišnji izveštaj o digitalnim vestima (Digital News Report 2024) koji objavljuje Rojtersov institut za studije novinarstva.

Taj izveštaj sumira rezultate istraživanja potreba i navika publike u 47 zemalja sveta, na osnovu odgovora više od 95.000 ispitanika, a kao jedan od trendova koji se iskristalisao 2024. godine jeste i taj da ispitanici sve više koriste pristrasne komentare, influensere i mlade kreatore sadržaja, posebno na JuTjubu i TikToku, kao izvore vesti, i to u video-formatu.

Tzv. tradicionalni mediji pokušavaju da uhvate korak s aktuelnim trendovima, a prva stvar s kojom se suočavaju da bi uopšte doprli do svoje publike jesu algoritmi krojeni po svakakvim uzusima, samo ne onim kojima treba da se rukovodi dobar novinarski zanat koji na prvo mesto (treba da) stavlja tačne, pravovremene i istinite informacije.

Algoritamska pristrasnost

Postoje dva glavna principa funkcionisanja algoritama – popularnost i homofilija, kaže za Magločistač profesorka komunikologije na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Jelena Kleut:

„Prvi princip znači da ono što najveći broj korisnika prati, to će biti prikazano i nama. Drugi princip znači da nam se prikazuje ono što nam je bliže – ljudi sa kojima smo češće u interakciji, teme koje nas više privlače i duže zadržavaju”.

Na ovaj način se, međutim, zanemaruju tačnost i šira društvena relevantnost informacija koje se plasiraju na društvenim mrežama.

„Iako mnogi korisnici to i znaju, uhvaćeni u neprestanom protoku sadržaja, lako zaboravimo da izvan njih postoji još nešto“, zaključuje naša sagovornica.

Algoritmi biraju one sadržaje koji će korisnike što duže zadržati na društvenim mrežama, a kako se korisnici društvenih mreža razlikuju po svojim interesovanjima, tako im se plasiraju i različiti sadržaji.

„Način na koji algoritmi prave ove izbore za nas i umesto nas je prediktivna analitika. Dakle, na osnovu prethodnih interakcija sa pojedinim sadržajima i nalozima, klikova, lajkova, deljenja, komentara, trajanja interakcije… I to se ne dešava samo u zatvorenom sistemu jedne društvene mreže, već se koriste i podaci o našoj lokaciji, uređaju, internet pretragama i pregršt drugih.“

A brzinu u adaptiranju interesovanjima korisnika, ističe Kleut, doneo je – TikTok algoritam:

„Taj algoritam se čini boljim i zbog karakteristika poruka i zbog načina pregledanja sadržaja. Samo jedan laki pokret prstom nas vodi napred, i to stvara osećaj da se neka algoritamska magija dešava bez puno naših inputa“.

Preostaje pitanje: gde se u tom vrtlogu sadržaja plasiranih na društvenim mrežama nalazi informisanjekao proces prenošenja, primanja i razumevanja informacija s ciljem da se osobi ili grupi pruže relevantne, tačne i pravovremene činjenice, ideje ili uvidi o određenoj temi ili događaju?

Tako definisano informisanje u spletu algoritamskih pravila na društvenim mrežama postaje – pitanje slučajnosti: tek ako je neka tema dovoljno velika ili ako je, kako se to danas kaže, dospela u balon korisnika, iskočiće i na društvenim mrežama.

A onda se upada u drugu zamku – da “korisnici uglavnom dobijaju one informacije koje podilaze njihovim pređašnjim stavovima, dok neke druge, možda čak i relevantnije, ostaju izvan dometa”, objašnjava dalje Jelena Kleut, te zaključuje:

“To stvara velike probleme za društvo u celini, a u krajnosti može da ga polarizuje“.

Ni istina, ni laž, već post-istina iliti – proseravanje

Individue na društvenim mrežama aktivno tragaju za onim sadržajima koji potvrđuju njihova mišljenja, vrednosti i predubeđenja, a ne za stvarnim informisanjem, činjenicama ili naučnim dokazima o svetu oko nas, ističe i sociolog i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Aleksej Kišjuhas.

„Ovom procesu dodatno doprinose algoritmi koji korisnika društvenih mreža izlažu jednoj te istoj vrsti sadržaja, zatvarajući ga (ili nju) u svojevrsni informacioni mehur. Kako je to neko duhovito primetio: ’Kako ovo može biti lažna vest ako govori sve ono što ja mislim?’“, objašnjava Kišjuhas za Magločistač.

Tako pouzdanost izvora ili utemeljenost na činjenicama u svetu društvenih mreža postaju irelevantni, zaključuje sociolog:

„O tome svedoči i koncept ’post-istine’ koji je bio izabran za reč godine od strane Oksfordskog rečnika engleskog jezika 2016. godine. Američki filozof Hari Frankfurt je tu stvar u popularnom i važnom eseju još 2005. godine nazvao ’proseravanjem’ (bullshit). Naime, ’proseravanje’ ili ’kenjaža’ je nešto izvan istine i laži – u pitanju je narativ koji je indiferentan prema istini, a što je zapravo opasnije od laži. Jer, ako ništa nije istinito ili lažno, tada smo u golemom problem”.

Povlađivanje medija društvenim mrežama vodi ka gubljenju kredibiliteta

Zato što su popularne, nadasve zgodne, i zato što odgovaraju na određene potrebe ljudske prirode, društvene mreže postaju glavni kanal informisanja građana, ističe dalje sociolog Aleksej Kišjuhas.

“Kada je neko poslednji put otvorio internet pretraživač i ’peške’ ukucao nytimes.com, danas.rs ili maglocistac.rs, ili je pak do njihovih vesti, izveštaja i reportaža stigao preko društvenih mreža“, postavlja pitanje Kišjuhas. 

Tzv. tradicionalnih medija – novena, radija, televizije – danas nema ukoliko nisu prisutni na društvenim mrežama, kaže Dinko Gruhonjić, univerzitetski profesor na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

To je naročito evidentno u slučaju mlađe publike do koje ti mediji dopiru samo preko društvenih mreža, pre svega Instagrama ili TikToka.

Gruhonjić smatra da takva situacija nosi sa sobom određene posledice po same medije jer su algoritmi društvenih mreža najbliži onom što zovemo tabloidno novinarstvo.

„Samim tim i tzv. ozbiljni mediji gube kredibilitet, pa se u borbi za opstanak prilagođavaju algoritmima društvenih mreža da bi bili vidljivi. Posledica toga su klikbejt naslovi i storiteling kao način pripovedanja vesti, a kako bi privukli pažnju publike, postigli veći angažman publike kroz skrolovanje, i kako bi privoleli oglašivače“, upozorava Gruhonjić.

I jedna i druga tehnika suštinski, međutim, predstavljaju prevaru čitalaca, smatra on, “jer se često dešava da iza klikbejt naslova ili storiteling načina pripovedanja ne stoji apsolutno – ništa“.

Krajnja rezultanta ovakvog razvoja navika u informisanju, gde društvene mreže preuzimaju primat nad tzv. tradicionalnim medijima, jeste pad poverenja u medije, ali i u nauku, obrazovanje, zdravstvo… jednom rečju – u sve institucije, saglasni su sagovornici Magločistača.

Od instant zadovoljstva preko anksioznosti i depresije do euforičnog kliktivizma

Pad poverenja u sve institucije tek je jedna od pogubnih posledica sveprisutnosti društvenih mreža u svakodnevnom životu ljudi.

Još jedan problem koji one postavljaju na dnevni red jeste – pažnja, koja u svetu društvenih mreža predstavlja najskuplju valutu. Zato se kreatori sadržaja za nju bore ne birajući sredstva i svesno pribegavajući manipulaciji.

„Kraći video-snimci, poput onih na TikToku, pružaju brz i stalan izvor stimulacije izazivajući trenutni osećaj zadovoljstva. Takođe, lajkovi i komentari pokreću dopaminske reakcije u mozgu, podstičući nas da se vraćamo i tražimo nove izvore zadovoljstva. Istovremeno, društvene mreže mnogima postaju beg od svakodnevnog stresa i problema, što dodatno jača njihovu ulogu u našim životima“, objašnjava psihološkinja Nina Davidović iz Centra za nestalu i zlostavljanu decu. 

Takođe, društvene mreže, dodaje ona, omogućavaju i „zavirivanje“ u tuđe živote, zadovoljavajući na taj način radoznalost i potrebu za poređenjem:

„Ljudi nesvesno upoređuju svoje živote s idealizovanim prikazima drugih na društvenim mrežama. Ovakvo poređenje može izazvati osećaj manje vrednosti, što vodi ka povećanoj anksioznosti i depresiji“.

Zavisnost od društvenih mreža kao nova patologija

Iako je svest o negativnim posledicama prekomernog korišćenja društvenih mreža prisutna, smatra psihološkinja Nina Davidović, većina ljudi i dalje ne razume u potpunosti kako funkcionišu algoritmi koji manipulišu njihovom pažnjom:

„Zabrinjavajuće je što ljudi, čak i kada prepoznaju simptome poput anksioznosti ili lošeg raspoloženja, često ne preduzimaju konkretne korake kako bi smanjili vreme provedeno na mrežama“.

A kao i kod drugih oblika zavisnosti, ističe psihološkinja, proces odvikavanja od društvenih mreža najefikasniji je uz pomoć psihoterapije koja pomaže ljudima da prepoznaju štetne obrasce ponašanja i razviju zdravije navike.

„Postavljanje granica u korišćenju tehnologije i razvijanje samodiscipline ključni su faktori u tom procesu”, zaključuje Nina Davidović.

Na interpersonalnom nivou, prekomerna upotreba društvenih mreža, ističe dalje Nina Davidović, često dovodi do otuđenja u stvarnim odnosima, smanjujući kvalitet međuljudskih interakcija:

„Ljudi postaju manje prisutni u stvarnim razgovorima i odnosima jer su zaokupljeni onlajn sadržajem. Ovo može rezultirati osećajem usamljenosti iako, paradoksalno, postoji osećaj povezanosti sa širim krugom ljudi”.

Jedna od manifestacija ove nuspojave korišćenja društvenih mreža, jeste i fenomen koji su istraživači nazvali ‘kliktivizam’, navodi sociolog Aleksej Kišjuhas:

“Tako lajkovi, šerovi i komentari kod pojedinca proizvode osećaj aktivizma koji to nije, ili je bar irelevantan u nedigitalnoj tj. oflajn sferi”.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.