Tavankut, selo iz kog mladi ne žele da odlaze: „Kod nas nema negativne energije“

U potrazi za primerima dobre prakse kada je reč o nastojanjima da se stvore uslovi za život mladih i omogući zadovoljavanje njihovih potreba, nakon Sremskih Karlovaca, završili smo, s namerom, u Tavankutu, naselju koje se nalazi pod granicom s Mađarskom, u subotičkom ataru. Jer, sasvim slučajno, saznali smo za podatak da se radi o jednom od dva sela u Srbiji iz kog mladi – ne žele da odlaze.

To je, naime, pokazalo istraživanje o mobilnosti mladih sa Zapadnog Balkana koje je u okviru regionalnog projekta „Balkanska regionalna platforma za učešće mladih i dijalog“ sproveo Centar lokalne demokratije (LDA) iz Subotice još 2016. Ni posle šest godina, međutim, stav mladih u Tavankutu se po tom pitanju nije promenio, a u to smo se i lično uverili.

„Nema negativne energije ovde kod nas“, kaže osamnaestogodišnja Marijana Gadžur, učenica Gimnazije „Svetozar Marković“, odgovarajući na pitanje šta je zadržava da ostane u Tavankutu, pa dodaje:

„Saradnja između mladih i starih je odlična. Mladi su baš za to da se ovde kod nas radi u poljoprivredi, stočarstvu, u svemu. Tu su da pomognu, šta god da treba, roditeljima. Mi takođe radimo sve što treba, i namirivanje muža, to nije nikakav problem jer su nas tako naučili naši“.

Dve godine mlađa Marijanina sestra, Melisa Gadžur, isto učenica subotičke Gimnazije, ističe da se Tavankut od drugih mesta razlikuje jer ima tradiciju koja se neguje i prenosi s generacije na generaciju.

A da u Tavankutu, zbog mnoštva aktivnosti, nikad nije dosadno, smatra sedamnaestogodišnji Nikola Vujić. I on pohađa Gimnaziju „Svetozar Marković“. Svoj život vidi u ovom mestu, ali pošto nije poljoprivrednik, njegovi planovi su vezani za bavljenje muzikom tj. sviranje tambure.

Mnoštvo projekata daje dinamiku svakodnevnom životu

Da u Tavankutu nikad nije dosadno, utisak je koji smo i mi stekli. Tu se, naime, uvek paralelno realizuje nekoliko projekata, od kojih je ne mali broj međunarodnog karaktera, na čemu aktivistima iz ovog mesta mogu da pozavide i veći urbani centri.

Ne čudi otud što smo na dan posete tamo zatekli Damira Hauptmana iz slovenačkih Rimskih Toplica, direktora Zavoda „Burja“, koji se bavi opunomoćenjem doseljenika sa prostora bivše Jugoslavije koji žive u Sloveniji.

Njega je u Tavankut doveo jedan Erasmus plus projekat koji Zavod “Burja” realizuje u saradnji sa Hrvatskim kulturno-prosvjetnim društvom “Matija Gubec”.

“Moramo reći da smo se mi u potrazi za nekim partnerima iz Srbije i Hrvatske, jer nam je to ciljna grupa, obratili Uredu za Hrvate izvan Republike Hrvatske i oni su nam poslali mejling listu nekih 100 udruženja koja rade na tom prostoru. Mi smo svima njima poslali mejl. Znači, kontakt i predlog za saradnju u Erasmus plus projektima, a jedino su nam se javili iz HKPD ‘Matija Gubec’ iz Tavankuta. Eto, to je bilo početkom 2018. godine, a od tada već četiri godine puno sarađujemo na manjim, a i na većim projektima unutar različitih evropskih programa – da li je to Evropski socijalni fond, Erasmus plus, ili Evropa za građane”, kaže Damir Hauptman, odgovarajući na pitanje kako je uopšte uspostavljena saradnja sa Tavankućanima.

Višegodišnje partnerstvo između ove dve organizacije danas se neguje na prepoznavanju sličnosti koje ih povezuju, pa tako i sličnih problema, a potom i iznalaženju raznih alata kojima se oni nastoje rešiti, objašnjava on dalje:

“U okviru Erasmus plus projekata se bavimo ranjivim tačkama mladih. Jedna od njih su kulturne razlike tj. etničke manjine u pogledu kojih Srbija i Slovenija imaju sličnosti, a takođe i sličan problem. Kod nas, naime, sve te etničke manjine s prostora bivše Jugoslavije nisu zvanično priznate manjine, iako predstavljaju dobar deo šireg društva, nekih sedam, osam odsto. S druge strane, ovde, posle raspada Jugoslavije, hrvatska manjina nije imala status priznate manjine u odnosu na ostale manjinske grupe koje deluju na prostoru Vojvodine ili šire, Srbije. To je jedna osa na koju se naslanjamo. Druga stvar je socijalno uključivanje, jer Erasmus teži ka tome da mladi imaju istu šansu, da svi imaju mogućnost da putuju, da upoznaju svoje vršnjake preko granice i da vide da u suštini imaju mnogo više sličnosti nego kulturnih razlika, koje su toliko popularne u nekim regijama, pa se na konto toga razdvajaju ljudi”.

Treća dodirna tačka je, nastavlja Damir Hauptman, odnos urbano – ruralno:

“Svi znamo da je veliki problem odliv mladih sa sela jer jednostavno nemaju dovoljno mogućnosti da bi, na primer, mogli pronaći svoju emancipaciju na selima, pa teže da idu u veće, urbanije sredine gde pronađu posao, i tako sva ta sela, sva ta lepota, sve to što nas okružuje i daje dodir s prirodom, izumiru zbog toga”.

Projektne aktivnosti – koje se realizuju s ciljem da se svi ti identifikovani problemi ako ne reše, ono bar doprinese njihovom rešavanju – osmišljavaju se tako da podstaknu mlade da utiču na lokalne aktere da kreiraju takve politike koje će im omogućiti da na selu opstanu i tu pronađu svoju sreću, zaključuje gost iz Slovenije.

HKPD “Matija Gubec” kao tačka okupljanja i međugeneracijske solidarnosti

Ništa od svega ovog ne bi bilo da, međutim, nema ljudi koji su voljni i spremni da ulože mnogo energije, svog slobodnog vremena, znanja i iskustva, pa da priča koja se gradi od 1946. godine (!) – i dalje traje.

Zapravo, Tavankut je primer da – bez obzira koliko god da su nepovoljne šire društvene okolnosti, a okruženje na svim nivoima nepodsticajno za aktivizam – sve, na kraju krajeva, zavisi od ljudi i njihovog entuzijazma.

Mesto njihovog okupljanja u ovom selu je HKPD „Matija Gubec“, društvo koje postoji od 1946, koje je osnovano s ciljem očuvanja kulturne baštine i tradicije, ali koje se uspešno prilagođava novim trendovima, stavljajući na prvo mesto – potrebe zajednice.

„Mi smo razmišljali o tome da treba da pratimo potrebe lokalnog stanovništva, koje nisu više zasnovane samo na očuvanju kulturne baštine i tradicije, već su tu i drugi vidovi svakodnevnog života: poljoprivreda, ekologija, turizam, ekonomsko osnaživanje seoskih žena, socijalne i humanitarne aktivnosti… Tako smo izgradili jednu novu viziju razvoja naše ukupne lokalne priče”, kaže Ladislav Suknović, predsednik HKPD “Matija Gubec”.

Dodatnu vrednost celoj priči, ističe on, daje to što na istom zadatku rade različite generacije: stariji su tu da unose svoje iskustvo i znanje, a mladi energiju i ideje, što se kao motivacioni bumerang vraća onima koji, možda, posustaju zbog „zamora materijala“, neprekidne borbe s nedostatkom sredstava, uopšte, problemima koje svakodnevno život sa sobom nosi.

Budućnost, ipak, zavisi od privrede, zato hajde da je razvijamo

U HKPD “Matija Gubec” su svesni i, zapravo, najbitnije pretpostavke opstanka sela, a to je privreda u najširem smislu te reči. Bez nje, kažu, nema života, a tamo gde nema života, nema ko ni da čuva kulturnu baštinu.

“Kulturna baština i tradicija ne može opstati ako nema razvijene privrede u bilo kojoj zajednici i mi se zato trudimo da razvijamo i taj segment, da bi ljudima osigurali jedan kvalitetan, zdrav život u seoskoj sredini kao što je Tavankut”, kaže Suknović.

Zato dobar deo svojih aktivnosti usmeravaju u pravcu organizovanja edukacija za poljoprivrednike, dovodeći stručnjake koji govore o savremenim trendovima u ovoj oblasti, prisutni su na svim mogućim sajmovima i događajima kako bi prezentovali sve ono što se u Tavankutu događa i radi, a s ciljem dolaženja do novih tržišnih niša.

“Ono što smo mi kroz sve ove godine rada u Tavankutu uočili jeste da poljoprivreda sama za sebe nema perspektivu tj. da nije samoodrživa. Zato smo počeli s razvojem seoskog turizma, prateći trendove u drugim državama, jer smo uvideli da zapravo aktivni seoski turizam može doprineti razvoju poljoprivrednih gazdinstava kroz plasman proizvoda posredstvom tog tržišnog kanala”, objašnjava Suknović.

Tako je, dodaje on, pre pandemije u Tavankutu bilo evidentirano do 5.000 turističkih poseta, ne računajući partnere sa kojima sarađuju na kulturnom planu:

“I to su uglavnom bili turisti iz regiona. Dakle, najčešće iz Slovenije, Hrvatske, nešto malo manje Mađarske, a bilo je i pojedinačnih turista koji su dolazili u Suboticu, pa usput negde čuli i za Tavankut da bi ga onda i posetili. Pored svih prospekata koje pravimo, svih sajmova turizma na kojima smo prisutni, ja bih, međutim, rekao da je preporuka ono što je najvažnije“.

A kao nagrada za celokupan rad i trud broje se, na kraju dana, mladi koji ostaju tu da žive jer u Tavankutu prepoznaju sredinu u kojoj mogu da ostvare prosperitet.

“Naravno da je zadovoljstvo kad vidimo naše mlade članove koji se odvaže da se bave voćarstvom, vinogradarstvom ili bilo kojim drugim vidom rada na selu, a poseban je užitak kad čujete da su neki kupili kuću na selu jer žele tu da žive iako, recimo, rade u Subotici i bave se nekim drugim poslovima, kad znate da će tu ostati i kad znate da će oni biti jedna veoma snažna podrška sutra kroz neke projekte i druge aktivnosti kojima se mi bavimo”, ističe Ladislav Suknović na kraju.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.