Taksistkinja Dušanka Đurović iz Subotice: Hvala, ali nemojte mi pomagati – samo me pustite da radim

Direktorka, vozačica, i spremačica – sve te funkcije u jednom malom preduzeću na severu Vojvodine obavlja Dušanka Đurović. Ona je pre tri godine, uz pomoć ćerke, registrovala firmu i trenutno je jedna od retkih žena koje se bave taksiranjem na teritoriji Subotice. Dušanka se u početku ovim poslom bavila kao član raznih udruženja, ali je na kraju odlučila da radi potpuno sama.

Uobičajno je da njen telefon konstanto zvoni, ali sa dolaskom epidemije, pozivi su se znatno smanjili, pa je u ovom periodu svaki dragocen. Njena svakidašnjica je nepredvidljiva, jer ima dana koje čitave provodi u automobilu i žurbi, vozeći od mesta do mesta, i drugih, koji su mahom provedeni u čekanju kod kuće, kakvi su prethodni uglavnom i bili. “Ne očekujte od mene da se ja nešto sređujem sada, šta vidite, to i dobijate!” Pozdravila nas je nasmejana žena kratke kose, koja se upravo vratila sa vožnje koja je potrajala oko sat vremena. Vožnja je bila duža i neplanirana, pa je malo i zakasnila, ali kako ona kaže: “to ti je takav posao, nikad ne znaš”. 

Upravo ova situacija ilustruje kako se radni dan taksistkinje ne može tačno isplanirati. Završili ste sada jednu vožnju, izašli iz automobila, a sada smo u Vašoj bašti, gde odmarate pre naredne vožnje. Kako izgleda radni dan taksistkinje u Subotici?  

Uobičajno, pošto je Subotica mali grad, normalno je da tokom radnih dana u Subotici ima manje posla za taksiste. Pošto ljudi koriste taksi samo onda kada im je potreban. Najčešće, to su odlasci lekaru, odlazak u školu, na posao, s posla i u tom nekom kontekstu, vikendi su dani kada mi radimo, kada ova vrsta posla najbolje funkcioniše. Tada mladi izlaze, tada su žurke, tada se živi i tada ima puno da se radi. Posla ima dovoljno da se živi nekim prosečnim životom, da se zaradi neka prosečna plata na ovaj način. Tako je to bilo do vremena korone. Sad je ovaj nastavak malo drugačiji, jer je posao prepolovljen. Obim posla je smanjen, čak možda i više od polovine, jer je prosto mnogo toga prestalo da radi kao takvo: škole ne rade kao ranije, mnoga radna mesta su zatvorena bez obzira šta se pričalo o zadržavanju radnih mesta i ne davanju otkaza. Barem na našem prostoru je tako, u Subotici je mnogo ljudi ostalo bez posla, a zdravstvene ustanove ne postoje, jer rade sa kovid pacijentima. Da li njih ima ili nema, brojevi govore jedno, naše iskustvo govori sa terena nešto sasvim drugo, nisam sigurna da li je to tako, ali znam da je desetkovan broj poziva za odlazak u bolnice, iz bolnice ka dečijim dispanzerima, iz njih i tako dalje.

Vanredno stanje je uvedeno u nedelju uveče, a ubrzo su usledele i ostale mere. Pored svega toga, u ponedeljak se ipak moralo na posao. Niko nije mogao da zna koliko će ta situacija potrajati. Kako je sve Vama izgledalo na početku krize? 

Realno iz mog ugla, nije trebalo ovoliko da traje, ali nisam ja neko ko se razume u zdravstvo i slično. Ono što vidiš, što pročitaš i čuješ, ono šta nam se servira da tako kažeš, pokazuje da će sve ovo da potraje mnogo duže. Bila sam zabrinuta na početku jer je krenulo prenaglašeno. Zabrinuta, ali samo i jedino za deo priče gde je posao u pitanju. Bila sam zabrinuta i sigurna da ću imati problem ekonomske prirode i da će prosto to negde napraviti problem, a koliko će trajati, bojim se najmanje još godinu ili godinu i po dana, iz onoga što se nekako vidi danas. Sa druge strane, pa i da krene sve da radi kako treba, treba nam najmanje, ali najmanje godinu dana da se mi, mali preduzetnici, oporavimo. 

Razne mere su se konstantno smenjivale na početku, a puno mera je i dalje na snazi. Koja mera je bila najpogubnija po Vaš posao i zbog čega? 

Koliko god delovalo da je policijski čas bio najgora mera po nas obične smrtnike, jer ne možeš da izlaziš, ne možeš da radiš, ne možeš ništa, već moraš da sediš kod kuće – toliko je meni lično mnogo gora mera bila kada su mere popustile i kada više nije bilo vanrednog stanja. Tada nije bilo policijskog časa, ali je uvedeno da kafići ne rade duže od devet sati, a ljudi više nije bilo ni po danu, a ni uveče, bez obzira na sve. Što je podrazumevalo znatno manje posla za mene. Dok je trajao policijski čas, makar sam znala da to neće moći da potraje previše dugo, pa sam računala na to da će se završiti i da će posle toga biti bolje. Kada je ova, nova mera počela, nisam znala na šta da računam. 

Samim tim što je grad utihnuo, a pomenute mere su dodatno otežavale i ono vreme u kom je moglo da se zaradi, koliko je, realno, bilo uslova za pristojan život od Vašeg posla u ovom periodu? 

Realno? Nikakvih uslova za pristojan život. Radeći posao od osam sati koliko bi bilo pristojno i normalno da se radi, nije bilo uslova. S obzirom da može u normalnim okolnostima da se zaradi jedna prosečna plata na teritoriji Srbije radeći ovo, sada kada je to smanjeno i više od 50 posto na bruto nivou, podrazumeva da nije bilo prihoda čak ni za osnovnu egzistenciju.

Pored mera koje su nepogodno uticale na finansije i poslovanje, kako ste se Vi lično snosili sa promenama? 

Lično i privatno, mnogo toga me blago iritira. Pre svega, jer dobijamo poluinformacije. Ja to tako vidim, ja ne znam da li su tačni brojevi, da li zaraženih ima više ili manje, a ono što moje iskustvo kaže, a imam više godina iskustva u životu, jeste da kada neki virus i neka bolest postoji onda poznaješ ljude koji su bolesni. Od kad je sve to stupilo na snagu, ja ne poznajem ni jednog čoveka koji je bolestan, hvala Bogu. Sa druge strane, odgovorno tvrdim, jer su moji putnici u suštini srednoškolci, koji mene zovu i koje ja vozim, svi su bili bolesni u februaru. Imali su sve simptome: i temperature i glavobolje i kašalj koji traje – jedva su stajali na nogama. Razočarana sam kojekakvim informacijama koje mi prosto nisu govorile ono što viđam oko sebe. A najteže mi pada nošenje maski, vozim se po ceo dan, teško je nositi je. 

Zbog neizvesnosti koja je obeležila ovo doba, koliko finansijske, toliko i zdravstvene – koji su bili vaši strahovi, ukoliko ih je bilo? 

Nisam se plašila. Nisam imala strahove, posebno ne od virusa, nisam se bojala ničega. Mislim da iznenada neće biti baš ništa kao što se do sada dešavalo. Ipak, ako već pričamo o nekoj zabrinutosti, imam tu brigu da se ovo neće tako brzo završiti, da tu u zavisnosti od toga kakvi će se potezi povlačiti može biti svačega na terenu. Videćemo šta će biti, ne bojim se bolesti i pikova, biće kako bude.  

Pandemija je pored raznih teškoća finansijske prirode, donela i velike promene u svakidašnjici. Kako je sve ovo psihički uticalo na Vas? 

Policijski čas je najgore psihički uticao na mene. Svakom čoveku, kada ga zatvoriš, oduzmeš mu osnovna prava, da li nešto može biti gore od toga? Pa teško. Imala sam eto, tu sreću, da ne živim sama u kući, da sa mnom žive deca, da smo u dobrim odnosima, da smo svi dobro i da smo imali da pojedemo, popijemo, imali smo struje, telefone i internet, sve što je neophodno, pa smo uspeli da preguramo. Mogli smo da izađemo u dvorište, da se družimo, kopamo baštu. Ali opet, to je bio najteži period, bez obzira zbog svega ovoga što sam rekla, bilo je jako teško. Meni lično, kao čoveku, teško je kada me neko zatvori, jer nije istina da ako ćemo se zaraziti od pet, da pre pet nećemo. 

Država je u toku pandemije donela razne mere pomoći po pitanju novčanih olakšica. Koliko je Vama taj paket pomoći zaista bio koristan u čitavoj ovoj situaciji?

Svaka pomoć je dobrodošla. Divno je od države što je htela da potpomogne privredi, u ovoj situaciji kakva jeste. Moj lični stav i za ono šta je meni bilo kao pomoć, ja ću uvek izgovoriti rečenicu: hvala, ali nemojte mi pomagati – samo me pustite da radim. 

Šta bi država trebala da uradi, ili šta je trebala da poduzme, kako bi Vam zaista pomogla?

Sama država meni ne može pomoći. Ipak, mislim da, mada je sve ovo globalno i neko zbog nečega mora da uradi kako je urađeno, jedina pomoć bi bila da radimo i da nastavimo da živimo, ali da se država fokusira na zdravstvo i da uradi sve šta treba da uradi kako bi ljudi bili zdraviji. Nema druge pomoći. 

Samim tim što ste taksistkinja, svakog dana ste u kontaktu sa različitim ljudima, a kao što ste ranije pomenuli, nekada te vožnje, a time i sami razgovori, traju duže. O čemu najčešće govore stranke od početka pandemije, kakvo je raspoloženje?

Mišljenja stranaka su vrlo podeljena. Ono što ja moram da kažem je da su i izbori pali u ovom periodu, a ja sam vrlo iznenađena da veliki broj građana u suštini misli onako kako su se izbori i završili. Neprijatno sam iznenađena, ali je tako – i što se mlađih i što se starijih tiče. Drugo, u prvi mah su ljudi bili zbunjeni, a kasnije su počeli da se boje. Svi se boje, muka i frka, “svi ćemo pomreti”. Ipak, jedan mali broj, možda 25 odsto ljudi koje vozim, realno je i svesno situacije, prosto živi svoj život onako kako živi. Sada se sve to već menja, hvala Bogu u poslednje dve nedelje osetan je pomak ka pozitivnom, ljudi  se prilagođavaju novoj stvarnosti.

Tekst je objavljen početkom pojave epidemije korona virusa u Srbiji.