Svenka Savić, profesorka emeritus: Uvek se iznad žena domisle neki novi kišobrani koji ih onda zaklanjaju

Lingvistkinja Svenka Savić, profesorka emeritus Univerziteta u Novom Sadu, iza sebe ima nebrojene naučne radove o upotrebi jezika u grupama koje u društvu imaju manju moć, ali i nebrojeno godina aktivizma da se položaj takvih grupa popravi.

Svoj profesionalni put započela je davne 1964, kada je na novosadskom Filozofskom fakultetu diplomirala na Katedri za južnoslovenske jezike, a na istom fakultetu je odbranila i magistarsku tezu na Studijskoj grupi za lingvistika. Doktorat je stekla 1977. na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odseku za psihologiju. 

Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu predavala je Psiholingvistiku, Uvod u lingvistiku, Analizu diskursa, Rod i jezik, Uvod u romologiju, Uvod u rodne studije, Feminističku teologiju.

Studijski je boravila na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji (SAD), Institutu za psiholingvistiku u Nijmegenu (Holandija), Univerzitetu Bafalo (SAD) i Univerzitetu Novi Meksiko (Meksiko), a kao gostujuća profesorka predavala je u Oslu, Berlinu, Gracu, Beču, Kopenhagenu, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju, Ljubljani, Nikšiću, Podgorici i Nišu.

Senat Univerziteta u Novom Sadu izabrao ju je u zvanje profesorke emerite 2010, koje se dodeljuje redovnim profesorima u penziji koji su se posebno istakli svojim naučnim radom, stekli međunarodnu reputaciju, i postigli rezultate u obezbeđivanju podmlatka u oblasti za koju su izabrani.

Dobitnica je nagrade “Laza Kostić” (1994), nagrade Izvršnog veća AP Vojvodine za razvoj rodne ravnopravnosti (2003), zlatbe medalje “Jovan Đorđević” Srpskog narodnog pozorišta (2010), i medalje za kulturu za ukupno stvaralaštvo Zavoda za kulturu Vojvodine (2011).

Tokom svoje aktivne karijere, Svenka Savić se naročito zalagala za multidisciplinarnost studija, pa je tako osnivačica Ženskih studija i istraživanja “Mileva Marić Ajnštajn” u Novom Sadu, kao i Centra za rodne studije u Beogradu.

 Od 2007. godine je u penziji, ali i danas, sa svoje 83 godine, veoma aktivna na polju borbe za bolji društveni položaj svih onih čiji glas se nedovoljno čuje, među kojima su na prvom mestu – žene.

Iza sebe imate mnogo godina borbe za bolji položaj žena u društvu i povećanje njihove vidljivosti u javnom prostoru. Kada se osvrnete, kako je bilo na početku, a kakvo je danas stanje na tom polju?

Kada posmatramo problematiku vezanu za ženska i rodna pitanja, imamo zamisao da taj razvoj ide uzlaznom linijom, a u stvari idemo gore-dole, gore-dole.

Sada smo u padajućoj fazi. Imamo, s jedne strane, Zakon o rodnoj ravnopravnosti, kao i neke druge zakone, na primer, o porodici, koji bi trebalo da nam pomognu da se cela ta problematika vezana za pitanje žena u društvu i kulturi nekako popravi. S druge strane, mi i dalje imamo iste probleme i ista pitanja, a to je da nikako ne može ta žena da se umesti u društveni kontekst kao jednako vredna i jednako važna sa drugima, najčešće muškarcima.

Mi stalno nanovo i nanovo imamo te teme, od kojih sam se ja već i umorila i zasitila, a još imamo i stereotipe o ženama koji su se nekako uvrežili i sada ih je teško iskoreniti. Na primer, jedan za žene u profesijama je da one giljaju da bi se ostvarile u profesiji, da bi dobile moć, što je u stvari netačno. Žene poseduju nova, kreativna znanja iz nauke, iz kulture, umetnosti, sporta i zato ih treba slaviti, otkrivati ih i davati im šansu. Dakle, ne zato što mislimo da su žene nikakve, pa treba da im dajemo šansu, nego su žene nekakve i mi hoćemo da pokažemo te kvalitete.

Otkud toliki otpor da se žene koje su vredne pažnje javnosti, koje imaju šta da kažu i pokažu, ne nalaze u javnom diskursu, niti su prisutne u medijima?

Ima puno razloga. Jedan mehanizam vidimo danas u parlamentu. Pa, jel’ vi vidite šta tamo rade sa pametnim političarkama? Sve ono što žene iznose kao istinu, na primer političarka Tepić o korupciji, nije danas dobro došlo u društvu koje ne želi tu istinu.

Uvek se, da kažem metaforično, domisle neki novi kišobrani iznad žena koji ih onda zaklanjaju u njihovoj dobroj nameri, znanju. To potiče, naravno, iz nekih centara moći koji mogu biti na raznim mestima.

Kažete da borba za ženska prava nije pravolinijska, nego tu ima uspona i padova. Koji su to činioci – društveni, politički, istorijski – koji dovode do oscilacija?

Ja već 30 godina radim na afirmaciji rodno osetljivog srpskog jezika kako bi se kroz jezičku materiju pokazao doprinos žena, i 30 godina imam oponente koji kažu da ne treba rodno osetljiv jezik, da je to koješta. Taj drugi glas dobija sredstva od ministarstva, ima predstavnike u Matici srpskoj, u Odboru za standardizaciju srpskog jezika, dakle, u telima moći.

I sad imate jednu neverovatnu situaciju da je Zakon o rodnoj ravnopravnosti donela Vlada Republike Srbije, a da veliki zbornik u kojem se taj zakon, pa onda i rodno osetljiv jezik, kritikuje dobija sredstva od Ministarstva za nauku, dakle, od iste te Vlade.

Da li se to radi planski i namerno, ili je tek posledica jednog ideološkog javašluka, gde se ne zna šta radi leva a šta desna?

I jedno i drugo.

Ko je ili šta Vama lično inspiracija da istrajete u ovoj borbi?

Ne, nemam ličnost, nego imam potrebu da se što više žena opredeli za istraživanje svog sopstvenog položaja – to je moja motivacija. Nije, dakle, ništa naročito veliko. I sada, nakon toliko godina, a imam 83 i ovo radim od 1972, što je veliki period, vidim da to jako sporo ide.