Subotički student Vedran Peić za Magločistač: Ovo je lokomotiva koju niko ne može da zaustavi

Kada smo pomislili da nove generacije mladih nemaju nikakva društvena interesovanja šira od tač-skrinova njihovih mobilnih telefona ili tableta, desili su se studentski protesti u kojima učestvuju i studenti iz našeg grada koji su izbacili na površinu neke nove-stare ideje i parole posvećene ne samo odgovornosti za nadstrešnicu, nego za bolje društvo u celini.

Među njima je i student srpskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Vedran Peić. „Subotičanin jedan kroz jedan“ – kaže za sebe, dok pored njega, dok razgovaram sa njim, prolazi kolona studenata koja je prepešačila 35 kilometara od Subotice preko Male Bosne, Tavankuta, Mišićeva do Bajmoka na kraju.

„Najmanje što možemo je da šetamo od mesta do mesta, gde su meštani počeli i međusobno da razgovaraju, da ih oslobodimo, da širimo pozitivnu energiju, ljubav, i tugu i bol. Dešava se neka vrsta oslobađanja, kada se sretnemo sa ljudima… zato nam ljudi toliko veruju i otvaraju nam vrata“, kaže on.

Na hladnoću se ne žale, iako su krenuli na put na minus šest. Na svakoj stanici su ih dočekali domaćinski. Sva ta interakcija između studenata, srednjoškolaca, profesora i lokalnog stanovništva Vedrana čini ponosnim.

„Mi biramo način na koji ćemo živeti i probijamo sve moguće granice. Mi dolazimo prosto da podržimo ideju o slobodi, o ljubavi, o solidarnosti, o nama samima, o mladosti, i ne odustajemo od toga – jako smo ujedinjeni. Svi se vodimo istim idealima i ciljevima – ovo je lokomotiva koju niko ne može da zaustavi“, kaže Vedran.

Siguran je da mnoge stvari u zemlji više nisu iste, i kako god i kada god da se ovo završi, više nikad neće biti iste.

„Mi se borimo za stvari koje bi trebalo da budu podrazumevane – pravna država, institucije koje su nezavisne, koje rade svoj posao. Ne možemo mi ovaj sistem da promenimo ili srušimo za nekoliko dana ili meseci. Gde je kraj i kada je kraj – ne znamo. Studenti insistiraju na promenama u kojima se vraćamo i starim bontonima ponašanja i ljudi postaju polako svesni da možemo i moramo zajedno i stvaraju se mostovi između svih nas“, uveren je Vedran.

Njihov način informisanja se u mnogome razlikuje od načina informisanja starijih generacija, zahvaljujući društvenim mrežama.

„Medijske navike su se danas drastično promenile, i sada su društvene mreže mnogo objektivniji i realniji način informisanja, jer mi prosto živimo u medijskom mraku. Jedna od najvažnijih stvari jeste da se oslobode mediji. To mora da se desi da bi se bilo šta u državi promenilo. Mislim na javne servise, pre svega, a onda i na sve ostale medije. Poverenje nam daju građani koji nisu izlazili na ulice, koji nisu ni za vlast ni za opoziciju“, kaže Vedran.

Pored odgovornosti za pogibiju 15 ljudi izazvanu padom nadstrešnice, kaže da ne odustaju ni od promena u pravosuđu, sudstvu, obrazovanju, zdravstvu, policiji…

„Mi ovaj rat vodimo protiv mašina jer mašine nemaju dušu. Sa njima je borba totalno drugačija. Studenti smatraju da svako od nas mora da se promeni iznutra, jer ovo što imamo smo zaslužili, a da bismo zaslužili bolje, prosto i mi moramo da budemo bolji. I nije loše što toliko dugo traje, jer se toliko lepih stvari dešava među nama. Dok traje, i dok se dešava, mi ćemo insistirati na promenama i društva i nas samih. Stare korene moramo da povadimo i da posejemo novo žito“, kaže Vedran.

On ističe da studenti ne žele da idu iz Srbije, žele ovde da rade i da stvaraju svoje porodice.

„Ako stanemo i pomirimo se s tim, to je onda druga krajnost – to je onda film koji nikada ne bih voleo da pogledam – mladi bi sigurno otišli odavde, to bi bilo najcrnje doba za nas kao narod i društvo. Kada ljudi dolaze kod nas na fakultete, kažu – ‘Molimo vas, samo nemojte odustati, šta god da je cena, samo istrajte jer je ovo poslednji voz, i više stanica nema’“, uveren je Vedran.

Moguća radikalizacija protesta

Mnogi od nas se pitaju, ne samo dokle će studenti i građani da šetaju, nego i kakve oni planove imaju da bi postigli svoje ciljeve, a to je, između ostalog, poštovanje zakona i odgovornost.

„Apsolutno postoji ideja o radikalizaciji studentskih protesta i to će se desiti u nekom skorijem vremenu, što će podrazumevati i konkretnije mere, blokade i nekih drugih puteva, i druge akcije. Da će nešto morati da se desi – desiće se. Ovo više nije samo studentska potreba, ovo je borba koja je dobila mnogo šire horizonte. U štrajk pokušavaju da uđu i drugi, ne samo prosvetari i poljoprivrednici, nego i medicinari, zaposleni u gradskom javnom prevozu…“, Vedranovo je mišljenje.

A što se tiče osnivanja nekog fronta koji bi bio sastavljen od studenata i profesora (govoreći o nekim mogućim budućim načinima ako se steknu uslovi za to), Vedran kaže da postoji ideja za to. Kao što postoji i ideja da se jedan od sledećih velikih protesta studenata u blokadi desi upravo u Subotici.

„Potrebno je mnogo vremena da se svi fakulteti umreže, potrebno je vreme da se napravi veliki plenum na kom će biti delegati, predstavnici sa svih fakulteta koji bi mogli o tome razgovarati. Sve velike akcije kao što je bio Novi Sad, Kragujevac, pa Niš – a ima naznaka da će i Subotica možda biti mesto u kom će se skupiti studenti – zahteva mnogo vremena i logistiku, jer celo studentsko telo treba da razgovara o tim koracima“, dodaje on.

Studenti za početak žele da se ispune svi njihovi zahtevi, što je primaran cilj, podseća Vedran, a isto tako razgovaraju i o drugim mogućnostima poput izbora, ali u jednoj “fer utakmici”.

„Mi ne mislimo da će se poraz desiti. Ali da bismo mi uopšte do izbora došli, moramo da se postaramo za to da to budu fer izbori. Nisu ispunjeni studentski zahtevi, sami sebe hvataju u laži, kao što ih mi hvatamo godinama unazad, ovo je sada vreme njihovog pucanja“, smatra Vedran.

Pritisci su razni

Prošla su dva meseca od početka blokada u Subotici. Studentima je tada, svedoči Vedran, poručeno – nije vreme, sa čim su se složili uz opasku da se “debelo kasni”.

„Studenti s jedne strane razbijaju strah, ali je on i dalje prisutan kod ljudi jer su izmanipulisani na mnoge načine, plaše se da izgube poslove. Da bi strah nestao, mora da nas bude svaki dan sve više i više“, poručuje Vedran.

A sa pokušajima obeshrabrivanja, kaže, bili su suočeni od starta.

„Ono što je problematično, širio se taj neki defetizam i velika sumnja u narodu koji je toliko bio na ulicama, toliko protesta doživeo u vremenu iza nas, i taj defetizam koji su pokušali da šire među nama, bio je prvi od pritisaka na tom duhovno-mentalnom nivou, pa ubacivanjem raznih ljudi u naše grupe“, kaže on.

Vedran odaje priznanje srednjoškolcima čije objave na društvenim mrežama su, na primer, bile skrinšotovane i slate njihovim roditeljima. Kao i prosvetnim radnicima, koji su nakon obustave nastave i zakonskih štrajkova, po njegovom viđenju, imali najviše pritisaka.

„Razne političke prilepke su pokušavali da nam kače i dalje to rade, da li kroz zastave, da li kroz neke ljude koji se pojavljuju na protestima. Zaboravlja se da se studenti ograđuju od svega toga. A pojavili su se i ljudi koji su agresijom pokušali da spreče sve ovo, što smo i sami doživeli u drugim mestima kada su nas gazili, i tako dalje. A bilo je i nekih tuča po Novom Sadu i Beogradu. Mi se ne plašimo ni batina, ni političkih pritisaka. Kada pogledam oko sebe, koliko toga se ujedinilo zbog studenata“, dodaje Vedran.

Na svakom koraku testirani različitim spinovima, pričama, idejama koje se vuku iz prošlosti, shvatili su da to nije njihova priča. Ali i to da, kada su zajedno, potpuno su samouvereni da će se izboriti za svoje ideje.

„Ove generacije definitivno nisu opterećene tom prošlošću jer u njoj nisu ni učestvovale. Ove generacije su opterećene pričom o toj prošlosti, forsiranjem tih agendi, političkih i stranačkih koje sadrže toliko netrepeljivosti bez ikakve potrebe. Ovo su generacije savremenog doba i generacije koje su internacionalno umrežene jedne sa drugima. Kada vidimo koliko su ljudi koji su stariji od nas preopterećeni tim vremenom, mi kažemo, okej – dosta. Mi ne želimo ovo ostavljati budućim generacijama, kako su nama ostavljali, bez da u bilo koga sada upiremo prst“, zaključuje Vedran na kraju.