SUBOTIČANKA NINA ĆUJIĆ ZA MAGLOČISTAČ IZ AMERIKE: AZIZ ZAIDI I ORKESTAR U KUHINJI

Ne želi ni novac ni slavu, niti mu je neophodno da živi preterano dugo. Cilj mu je da ima skladan život, da na spavanje ide zadovoljan svojim postignućima. Vrednost života želi da meri smislom, a ne dužinom

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Aziz u radnoj uniformi, Nju Jork (Azizova privatna arhiva)

Nakon 13 sati leta, konačno sam 19. maja stigla u Park Siti, gradić u državi Juti. Iako je ovo moj treći dolazak u Ameriku, uzbuđenje i strah od novog su me preplavili. Sa aerodroma sam se taksijem nekih 40-tak minuta vozila do poslodavca, a nakon toga me je novi kolega odvezao do mog smeštaja, udaljenog 15 minuta. Employee housing, odnosno smeštaj za zaposlene, nalazi se u centru grada i u njoj borave sezonski radnici ugostiteljskog kompleksa Stein Eriksen Lodža (Stein Erkisen Lodge). Zgrada je nova i lepa, apartmani su komforni, ali je prvi utisak bio da je jako pusta i tiha, uopšte nije ličila na studentski smeštaj kakav sam ja zamišljala. Znala sam da sezona još nije počela i da će većina studenata tek pristizati, ali i dalje mi je bilo previše mirno da bih se osećala prijatno.

Prva tri dana su mi bila najteža – bila sam pod “džet legom”, sudarala sam se sa hiljadu novina u poslu i okruženju, bez Interneta, bez telefona i, sto je najgore, bez društva. Sve ovo treba uramiti hladnim, tmurnim i kišovitim danima. Silno mi je nedostajalo moje znano okruženje i osećaj sigurnosti i podrške koje mi oni pružaju. Međutim, četvrtog dana primećujem da nisam sama u zgradi, da je oko mene nekolicina mladih ljudi. Od tada su utisci krenuli da se menjaju. Na bolje! Mnogo bolje. Postalo je sunčanije.

Aziz u na pijaci u japanskom gradu Otaru na ostrvu Hokaido
(Azizova privatna arhiva)

Aziz ima 23 godine i jedna je od prvih osoba s kojom sam se ovde sprijateljila. On je iz Bruneja, državice u jugoistočnoj Aziji, koja ima svega 420.000 stanovnika. Osnovnu i srednju školu završio je u Bruneju, a zatim se sa 18 godina upustio u svoju prvu veliku avanturu – u Singapuru je upisao dvogodišnju kulinarsku školu. Potom, odlazi u Njujork na koledž gde je diplomirao menadžment u kulinarstvu. Za Stein Erksen Lodge saznaje na sajmu zapošljavanja i odlučuje se da ovde odradi svoju stručnu praksu.

Tu se naši putevi ukrštaju i ja imam zadovoljstvo da upoznam ovu dragu osobu. Pre no što svetlo usmerim na njegovu priču, bitno je da napomenem da restoran u kom oboje radimo ima pet zvezdica i da se od svakog zaposlenog očekuje maksimalna organizovanost, efikasnost i predanost. Aziz radi u kuhinji. Učestvuje u pripremanju svake narudžbine koja, poput nastupa orkestra, mora biti vrsno izvedena. Dok radi, u glavi mu se vrti jedna ista kompozicija – Bizeova uvertira za operu “Karmen”.

Prvi deo uvertire predstavlja momenat prispeća porudžbine. Kuhinja spoznaje novi zadatak i svi kreću ka instrumenitma. Muzika u njegovoj glavi stimuliše sinhronizovani rad, pomaže koncentraciji, sve mora biti usklađeno i predano. Šefa kuhinje doživljava kao maestra dirigenta. Nakon snažnog ritma Bizeove uvertire u delu koji nalikuje na koračnicu, kako se priprema hrane bliži kraju, muzika usporava – hrana se servira na tanjir. Muzika prestaje u momentu kada konobar uzima tanjir i odnosi ga gostu. To je tren kada nastaje zatišje u Azizovoj glavi. On traje samo toliko da se jednom udahne duboko ali, evo, muzika opet počinje – stiže nova porudžbina…

Priprema hrane možda deluje banalno, prozaično, ali način na koji ju je Aziz opisao, čini je poetičnom. Oduševilo me ovo poređenje rada osoblja u kuhinji sa orkestrom i definitivno je ova pričica bila jedan od okidača da snažno poželim da podelim ove obične priče sa svetom.

Još o Azizu. Veliku inspiraciju je pronašao u animiranom filmu Vetar se uspinje (The Wind Rises) japanskog režisera Hajao Mijazakia koji svima preporučuje. Film se bavi tematikom Drugog svetskog rata, a ono sto je Aziza fasciniralo jeste posvećenost i strast prema poslu protagoniste. Film poručuje da bez obzira na teške okolnosti u kojima se čovek nađe, on mora da da sve od sebe i da nastavi da živi najbolje što ume. Ovo je postalo Azizovo životno uverenje i pomaže mu u prevazilaženju prepreka na koje nailazi dok radi posao koji voli, njime je u stanju da porazi poraze.

https://www.youtube.com/watch?v=imtdgdGOB6Q

Pitala sam Aziza kakve planove i ciljeve ima u životu. Odgovorio mi je da ne želi ni novac ni slavu, niti mu je neophodno da živi preterano dugo. Cilj mu je da ima skladan život, da na spavanje ide zadovoljan svojim postignućima. Vrednost života želi da meri smislom, a ne dužinom.

Hvala Azize što si podelio komadić svog sveta s nama!

[quote color=”#000000″ bgcolor=”#f2f2f2″ bcolor=”#aa3816″]”Volim da slušam. Mnogo sam naučio jer sam pažljivo slušao. Većina ljudi nikada ne sluša.” (Ernest Hemingvej)[/quote]

Ninine priče iz Amerike, o ljudima, o njihovim životima, iskustvima, pogledu na svet i o svemu onom što ona smatra važnim… pratite svakog petka na portalu Magločistač.

Tekstove na engleski prevodi profesor engleskog jezika u Subotici Miloš Budinčević.

[clear]

Engleska verzija teksta: SUBOTICA’S OWN NINA ĆUJIĆ FOR THE MAGLOČISTAČ PORTAL FROM THE USA: AZIZ ZAIDI AND A KITCHEN ORCHESTRA

Povezani članci: SUBOTIČANKA NINA ĆUJIĆ ZA MAGLOČISTAČ IZ AMERIKE: SVAKO IMA PRIČU DA PODELI

Engleska verzija teksta: SUBOTICA’S OWN NINA ĆUJIĆ FOR THE MAGLOČISTAČ PORTAL FROM THE USA: EVERYONE’S GOT A STORY TO SHARE

(Magločistač)

[clear]