Subotičanka Jovana Katrinka, doktorantkinja na Oksfordu: Volela bih da pomognem ljudima da se izleče od raka

Dream big. Sjajna kovanica engleskog jezika koja dokazuje da se do velikih dostignuća kreće od velikih snova. U Engleskoj se nalazi jedan od najprestižnijih svetskih univerziteta, a na njemu studira „subotičko dete“ u potrazi za lekom protiv raka. Dete iz radničke porodice koje je svojom snagom volje, upornošću, odricanjem i znanjem, ali i podrškom onih koji takođe sanjaju veliko, od Ekonomske srednje škole, preko Biološkog fakulteta, Nemačke i Španije dosegla do doktorskih studija na tom slavnom Oksfordu, čiji su studenti menjali i oblikovali svet. Ona je Jovana Katrinka. I dalje sanja veliko: da kroz praksu i sama menja svet, da pomogne u lečenju kancera. I da se možda jednog dana vrati u Suboticu, čiji mir vidi kao savršenu polaznu tačku.

Jovana ima 26 godina. Završila je Ekonomsku srednju školu “Bosa Milićević” u Subotici, a osnovne studije u Beogradu na smeru molekularna biologija, na Biološkom fakultetu. Od 2016. školovanje je nastavila u inostranstvu – master studije je završila u Nemačkoj i delom u Švedskoj, dok je praksu, osim u Oksfordu, imala i u Španiji.

Znanje, upornost i rad ne mogu doneti rezultate bez podrške. Kao dete iz radničke porodice, po ostvarenje svojih snova krenula je „kucajući na vrata“. Na mnoga vrata. Jer studiranje i usavršavanje košta. Svoje želje i vizije iznosila je u vidu mejl molbi poslatih na oko stotinu adresa. Nije odustajala nakon gotovo isto toliko negativnih odgovora. Konačno, podršku je dobila od kompanije koju su osnovali ljudi koji su, kao i ona, sanjali veliko. I svoje snove ostvarili. A nalaze se u „komšiluku“. Reč je o „Infostudu“, današnjoj „Inspira grupi“.

Jovana je uskršnje praznike provela u Subotici, što je bila prilika da za Magločistač govori o razlozima zbog kojih je izabrala molekularnu biologiju, o životu u inostranstvu, a nisu izostali ni korisni saveti za mlade koji planiraju da studiraju u inostranstvu. Najkorisniji među njima svakako je – upornost.

Kako si od Ekonomske srednje škole u Subotici „dogurala“ da studiraš molekularnu biologiju?

Još sam u toku srednje škole pohađala jedan seminar na Istraživačkoj stanici “Petnica”, koja se nalazi u blizini Valjeva. Ta odluka da odem u Petnicu bila je jako spontana. Videla sam neke poznanike koji su išli tamo i to mi je bilo zanimljivo. Slušala sam seminare iz biologije i zapravo sam se tamo generalno i upoznala sa biologijom i tim svetom koji mi se mnogo dopao, i tako sam odlučila da ću da studiram kasnije biologiju u Beogradu.

Kako je studirati i živeti u Oksfordu i kako se mladi iz Srbije generalno snalaze u inostranstvu? Kakve su sličnosti među ovim zemljama?

Super je. Ja sam se navikla na inostranstvo jer sam master studije radila delom u Nemačkoj, u Španiji, pa i u Engleskoj, i meni inostranstvo nije tolika nepoznanica. Evropa je veoma slična, gde god da se ode, bar meni. Ima mnogo sličnosti. London i Beograd su veliki gradovi, dok su Subotica i Oksford slični po broju stanovnika i po veličini. Mene zapravo Oksford i podseća na moj dom. To je manji grad, što mi trenutno više odgovara, ali ima i mnogo sličnosti kada je u pitanju kultura. Zapravo, svuda ima naših ljudi… Družim se sa raznim ljudima, ima mnogo naših studenata koji su tamo studirali, pa imam i veliko srpsko društvo što je mnogo lepo, ali imam naravno u laboratoriji gde radim i sa strane prijatelja koji su iz raznih delova sveta. Ja sam se svuda snalazila odlično. Mi smo vrlo komunikativni, kao narod vrlo otvoreni, mislim da nemamo neki veliki problem da se uklopimo u sredine, bar ja nisam imala.

Rekla si da se baviš istraživanjima u oblasti onkologije. Kakve rezultate je moguće ostvariti u ovoj oblasti, i da li možemo očekivati da će u budućnosti postojati lek protiv raka?

Onkologija je mnogo specifično područje, najviše zbog toga što je svaki rak veoma različit od osobe do osobe. Na primer, rak pluća je mnogo drugačiji, ono što mi vidimo i ono što doktori vide je takođe različito od pacijenta do pacijenta, ali i kako će različiti pacijenti da reaguju na različite lekove je dosta nepredvidivo. Smatram da mi trenutno imamo dobre terapije za rak, ali je problem sistemski. Terapije se prave i odobravaju, ali se one mahom nigde ne koriste, ni u inostranstvu, ni ovde, zato što su često veoma skupe. I te skupe terapije ni osiguravajuće kuće ne mogu da pokriju, a ni većina ljudi to sebi ne može da priušti. Mi zapravo imamo dobre terapije i dobar način borbe sa rakom ali je, na žalost, za mnoge ljude to nedostižno. Zato smatram da je taj problem sistemski, a ne problem da li mi možemo naći lek za rak. Ako bi se našlo jednog dana neko rešenje, to mora da bude i na sistemskom nivou, ne samo na nivou laboratorije. A sa druge strane, većina tumora, ako se na vreme otkrije, potpuno je izlečiva u današnje vreme. Preventiva je u stvari najbitnija i ukoliko se otkrije na vreme može normalno da se živi. Problem su kasni stadijumi, često se dešavaju i fatalni ishodi, i to je nešto na čemu i mi radimo, na poodmaklim stadijumima kancera.

Šta te je dodatnog motivisalo da se zainteresuješ baš za onkologiju?

Meni je to kao biološka pojava jako interesantno – da imamo ćeliju koja je jedan dan normalna ćelija našeg tela, a sledeći dan se nešto desi i ona prosto odluči da se deli i da stvori neku nekontrolisanu masu. Ta pojava sama, taj fenomen je dosta unikatan. Svakom naučniku je mnogo interesantan da ganja taj neki cilj, to je naš „mobi dik“. Meni je to bilo jako zanimljivo, šta se sve tu dešava i koliko je različito od čoveka do čoveka.

Koji su tvoji profesionalni planovi, kako vidiš svoj život u budućnosti?

Svakako bih želela da ostanem pri nauci, u svakom smislu. Volela bih da, šta god da radim, moj rad doprinosi tome da jednog dana pomognemo ljudima da se izleče od različitih bolesti, ne samo vezano za rak, nego mislim i na mnoge druge bolesti. To je moj neki cilj, šta god da radim, da li će to biti u nekim regulatornim agencijama, ili pri nekoj laboratoriji, da to bude nešto što će nekome moći jednog dana da pomogne.

Rekla si da ti je Subotica bolna tačka i da ne voliš rado da govoriš o tome, ali ipak: da li planiraš da se nekada vratiš u ovaj grad? Gde vidiš Suboticu u budućnosti?

Ja obožavam Suboticu. Tu sam odrasla i definitivno me tu vezuje porodica, prijatelji, mnogi ljudi koji žive ovde, kao i uspomene. I smatram da nije nemoguće da se vratim. Danas postoje mnogi poslovi koji i u mojoj karijeri mogu da se rade preko interneta, neke konsultantske pozicije, na primer. Nikada ne isključujem tu opciju zato što bih volela da se vratim, da živim tu i da budem blizu svoje porodice. Ali, da li će se to desiti u skorijoj budućnosti, na žalost, ne znam. Kada je posao u pitanju, mi u Srbiji i sada imamo dobre institute. Svakako bi bilo super tu raditi. Na žalost, verovatno ne u Subotici, ali u drugim gradovima postoji dobra perspektiva za to. Rad sa nekim našim agencijama bio bi interesantan i koristan, da se uvode i neki lekovi koji su dostupni van Srbije, a koji bi mogli i nama da budu lako dostupni. Prosto treba pronaći nekakvu sponu između nauke u svetu i nauke u Srbiji.

Kako si videla Suboticu kada si otišla, i kako je doživljavaš sada, sedam godina kasnije? Da li postoje neki primeri dobre prakse koji bi mogli iz inostranstva da se uspešno implementiraju i ovde, nešto što bi mlade moglo da zadrži da ostanu ovde?

Mislim da se Subotica dosta promenila. Kada dolazim kući, meni je Subotica nekako simbol mira. Ovaj grad je miran – zato volim Suboticu. Grad je idealan da se u njemu odrasta i provodi deo mladosti. Kada sam bila mala, Subotica mi je tada bila dosadna, kao i mnogima, međutim, sada nije uopšte. Mnogo je interesantna. Nadam se da će grad u budućnosti da uvodi i neke sadržaje koji bi mogli da zadrže mlade, poput kulturnih sadržaja koji bi možda doprineli tome da imamo punoću života, ne samo nekakav posao. Smatram da će se to sigurno desiti i promeniti i da će to mlade dodatno privući. Mnogi moji poznanici su živeli svuda u svetu, pa su se na kraju ipak vratili u Suboticu jer je to naš grad, tu postoji neki mir koji je posebno bitan kada se dođe u određene godine, a to je nešto što i mene vuče. Što se tiče izbora poslova, mislim da se nakon korone toliko sve okrenulo u svetu sa onlajn poslovima da je trenutno moguće raditi bilo gde u svetu, i mnogi biraju da žive tamo gde su i odrasli.

Koji je tvoj savet mladima koji žele da studiraju u inostranstvu?

Svakako je jako strašno i jako teško. Da li smo se mi plašili ili smo uzbuđeni zbog ovakve odluke, u jednom trenutku svakoga stigne osećaj da je zapravo veoma strašno biti negde sam, gde nemaš nikoga, gde nemaš blisku osobu blizu sebe. Meni je to bio veliki problem kada sam shvatila u momentu da sam sama, a sa druge strane je mnogo dobro iskustvo – jer brzo odrasteš. Imaš priliku da upoznaš različite ljude iz celog sveta. Jako je bitno kada se odlučimo na to da odemo, da se ne zatvorimo u sebe, da se otvorimo ka novim iskustvima, nekim novim ljudima jer upravo ta razmena između nas i nekoga ko je živeo u potpuno drugom svetu može biti veoma interesantna za upoređivanje i za ostvarivanje socijalnih kontakata. Ali je mnogo bitno i ostati u kontaktu sa ljudima sa kojima smo bliski, odakle god da smo otišli, jer ti odnosi nam mogu puno pomoći kasnije kada upadnemo u neke teške životne epizode. Meni su uvek pomogli moji prijatelji i porodica. To je taj neki savez koji je dobar.