Subotica – grad interkulturalnosti: Titula koju treba aktivno čuvati da ne izbledi

„Subotica ostaje (?) u dobrom društvu“ – tako je u lokalnom nedeljniku glasio naslov izveštaja objavljenog 22. februara 2008. o poseti tročlane delegacije Saveta Evrope povodom kandidature Subotice za titulu interkulturalnog grada.

Pre 14 godina je, naime, ova međunarodna organizacija, koja danas broji 46 evropskih zemalja, bila pokrenula pilot program pod nazivom „Interkulturalni gradovi“, želeći da podrži i pojača napore lokalnih zajednica za bolju iskorišćenost kulturnog diverziteta.

Na poziv za kandidaturu, u prvom krugu bilo se odazvalo više od 40 gradova, pa tako i Subotica kao jedina iz Srbije.

Ubrzo je stigla vest da je ušla u uži izbor, a potom i da se nalazi među 11 gradova-osnivača prve mreže evropskih interkulturalnih gradova, rame uz rame sa nemačkim Berlin Nojkelnom, francuskim Lionom,  poljskim Lublinom, ruskim gradom Iževsk, grčkim Patrasom, italijanskim gradom Ređo Emilia, švajcarskim Nešatelom, norveškim Oslom, ukrajinskim Melitopoljem, i holandskim Tilburgom.

Danas ta mreža broji 57 gradova, a stvaranje takvih asocijacija je kao dobra praksa preneto i na nivo nacionalnih država koje mogu da razvijaju vlastite mreže interkulturalnih gradova kao platforme za povezivanje i razmenu inspirativnih inicijativa.

Ceo koncept počiva na jednostavnoj premisi – različitost je prednost za celo društvo.

Polazeći od takvog načelnog stava, Savet Evrope definiše interkulturalni grad kao mesto gde:

• postoji stvarna jednakost, u smislu da se sprečava svaki vid diskriminacije, a gradska uprava, institucije i usluge prilagođavaju potrebama raznolikog stanovništva
• politički lideri i većina građana različitost doživljavaju pozitivno tj. kao resurs, svesni da se sve kulture menjaju kako se susreću u javnoj areni, te se zalažu za pluralistički identitet grada koji se gradi oko zajedničkih vrednosti i zajedničke vizije
• javne politike promovišu poverenje i stvaraju javne prostore koji umnožavaju prilike za interakciju, susret, razmenu i dijalog različitih pojedinaca i grupa
• aktivno građanstvo i učešće omogućavaju da niko ne bude ostavljen po strani, pa čak ni oni koji nemaju formalno regulisan status rezidenta, ali koji takođe treba da imaju svoj glas u oblikovanju lokalnog društva.

Drugim rečima, „jednakost, različitost, interakcija i aktivno građanstvo i učešće su četiri međusobno povezane vrednosti koje podupiru razvoj i održavanje interkulturalnog grada“, navodi Stanka Parać Damjanović, predsednica Centra lokalne demokratije (LDA), civilne organizacije koja je 2007. inicirala, a potom i učestvovala u podnošenju kandidature Subotice za dobijanje statusa interkulturalnog grada.

Multi versus Inter

Dok multikulturalnost označava postojanje više kultura na istom prostoru, interkulturalnost naglašava odnos među kulturama i neophodnost međusobne interakcije.

Interkulturalnost podrazumeva suočavanje s problemima koji se javljaju u odnosima između nosilaca različitih kultura, njihovo prihvatanje i poštovanje.

Interkulturalnost, sledi dalje, nije datost koja samu sebe generiše, već koncept koji treba aktivno čuvati, negovati i dalje razvijati, prilagođavajući ga novim okolnostima i savremenom kontekstu.

U tom smilu, naglašava Parać Damjanović, od krucijalne je važnosti da se interkulturalnost uvrsti u Plan razvoja grada za period 2023 – 2030, čija izrada je u toku, a „kako bi koncept interkulturalnosti našao svoje mesto i bio prepoznat kao jedan od razvojnih resursa Subotice“.

Kao, pak, skorašnje primere dobre prakse u domenu kreiranja javnih politika koje imaju interkulturalni potencijal, ona navodi sve aktivnosti vezane za integraciju Roma u lokalnu zajednicu, zaključno sa usvajanjem novog Akcionog plana za unapređenje njihovog položaja početkom novembra ove godine.

Takođe, izdvaja i projekat „Interkulturalizam i antidiskriminacija u Subotici“ koji je Gradska uprava realizovala u partnerstvu sa Edukativnim centrom Roma.

Ovo udruženje građana, dodaje Stanka Parać Damjanović, godinama unazad radi na promociji Subotice kao interkulturalnog grada i kroz objavljivanje časopisa „Mozaik“ u kom 10 različitih nacionalnih zajednica na sedam jezika i tri pisma, uključujući i kinesko, predstavljaju svoje aktivnosti.  

Kao poslednji skorašnji primer, ona navodi inicijativu „Svi naši tornjevi“ koju je pokrenuo njen Centar lokalne demokratije, koja, između ostalog, ima za cilj (re)aktiviranje Saveta za međunacionalne odnose kao tela Skupštine grada Subotice koji bi mogao imati značajniju ulogu u promociji interkulturanog dijaloga i saradnje, ocenjuje Stanka Parać Damjanović.

Vujinović: Interkulturalnost je dostupnost različitih kulturnih izraza

Kulturni delatnik Dejan Vujinović jedan je od onih koji, međutim, godinama unazad upozorava da Subotica možda baš i nije toliko interkulturalna koliko time voli da se diči.

„Multikulturalnost tumačim kao pluralitet različitosti za koji se i donosioci političkih odluka i igrači na političkoj sceni više hvataju, a to interpretiraju kao interkulturalnost“, kaže on za Magločistač, dodajući:

„Interkulturalnost je prožetost i protkanost jedno sa drugim. Mislim da smo mi svi jedno i isto u jednom gradu koji je Subotica, i da smo svi trebali da prihvatimo Suboticu kao ’majku’ u kojoj nam neće biti bitno da li je neko jedno, drugo, treće ili četvrto, jedno kroz drugo ili treće kroz četvrto, jer i ja u sebi nosim i jedno i drugo, kao i većina nas“.

Na polju kulture, interkulturalnost se, smatra on, manifestuje kao prisutnost različitih kulturnih izraza koji treba da budu dostupni svima, bez obzira koliko mala bila grupa ljudi kojima su ti kulturni izrazi namenjeni:

 „Nemam ništa protiv toga da se u jednom trenutku dešava manifestacija koja je u domenu tradicionalne kulture ili u domenu savremene kulture, pa onda u okviru savremene kulture – na polju likovnih umetnosti ili na polju muzike, koja se kreće u rasponu od savremene komponovane muzike, bluza, džeza, roka, savremene improvizovane muzike, pa do neke patuljaste muzičke forme. Mislim da treba da bude dostupno – sve“.

Vukov Ciganjik: Programi da budu građanski – otvoreni za sve

„Možda je najbolji savet za promociju multikulturalnosti i interkulturalnosti – nikada o tome nemojte govoriti, ali sve što radite, radite u skladu sa tim vrednostima“, kaže za Magločistač Gordana Vukov Ciganjik, aktivistkinja iz civilnog sektora.

Ona je sedam godina radila u gradskoj Fondaciji za omladinsku kulturu i stvaralaštvo „Danilo Kiš“, koja je svojevremeno bila pokretač brojnih interkulturalnih programa čija vrednost je tim bila veća jer su za ciljnu grupu imali – mlade.

U početku su, priča ona, mnogo i sami učili, putovali, povezujući se na taj način sa različitim partnerskim organizacijama van Subotice, sa kojima su uspostavljali saradnju.

„Radili smo projekat koji je uključivao mlade iz 20 sela iz Mađarske i Srbije, organizovali kampove na kojima su se mladi iz okoline Subotice i Segedina družili tokom umetničkih radionica i radionica starih zanata. To je za neke od učesnika bila jedinstvena prilika da po prvi put odu na nekoliko dana iz svog sela, da upoznaju nekog ko nije iz njihovog mesta, ali i da u rukama drže profesionalnu kameru ili foto-aparat, da nauče kako da snime i montiraju video-materijal“, navodi primer ona.

Kao poseban slučaj, izdvaja, pak, dvoje mladih volontera iz Poljske i Holandije koji su kroz program Evropskog volonterskog servisa boravili u Subotici kao gosti Fondacije, da bi danas živeli zajedno.

„Izuzev toga što im je volontiranje i putovanje promenilo život, njihov boravak u gradu predstavljao je upliv nove energije i međukulturno učenje“, kaže Gordana Vukov Ciganjik.

Programi u Fondaciji odvijali su se na tri jezika – srpskom, mađarskom i hrvatskom,  a na sva tri jezika, uz engleski kao četvrti, bili su objavljivani i sadržaji mladih u časopisu „kARTton“.

„I tada smo imali problem sa okupljanjem mladih na mađarskom jeziku jer ’Skladište’ nije bilo prvenstveno percipirano kao mesto gde se okupljaju isključivo mladi čiji je maternji jezik mađarski. Ali, trudili smo se da to promenimo i ponekad smo uspevali u tome“, iznosi iskustva Gordana, dodajući da je akcenat bio stavljan na to da programi budu građanski tj. otvoreni za sve, a na prvom mestu savremeni, drugačiji i zanimljivi mladima.

„Želeli smo da mladi stvaraju, da se povežu i pokrenu. Nisam sigurna da se mladi bave time da li je neko Mađar, Srbin, Rom, Hrvat, Bunjevac… Time se bave stariji. Mladima je to nametnuto. Oni traže mogućnosti, biraju od onoga što im je ponuđeno. Ako im ponudite konstruktivan narativ i programe koji ne uključuju podele, tradiciju, nacionalnost i istoriju, oni će se rado priključiti. I uopšte, kakav je to program koji nije prijemčiv za sve nacionalne zajednice“, pita Vukov Ciganjik.

Sa promenom društveno-političkih okolnosti u gradu, promenila su se, međutim, i stremljenja Fondacije „Danilo Kiš“, koja je, ocenjuje Gordana, „postala neka druga Fondacija“.

Ona i Daniela Mamužić, sa kojom je radila u ovoj gradskoj ustanovi, nastavile su dalje svoj put zajedno kroz Udruženje građana „Klara i Rosa“, sa istim ciljevima – da okupljaju zajednicu, unapređuju kvalitet života, osnažuju pojedince, i grade pozitivan stav da je promena moguća.

Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Mladi i mediji za demokratski razvoj“ koji Magločistač realizuje u partnerstvu sa Beogradskom otvorenom školom i uz podršku Švedske. Stavovi i mišljenja izneti u ovom tekstu ne predstavljaju nužno i mišljenje partnera i donatora.