Staša Zajović za Magločistač: Osuđeni ratni zločinci su postali moralni autoriteti u Srbiji, koja i dalje ne priznaje odgovornost za zločine nad civilima

Silovanja žena tokom ratova 90-tih u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, na Kosovu, a koja su činila sve strane u sukobima, tema su o kojoj se, u kontekstu tranzicione pravde, najmanje govori.

Pouzdana statistika o broju žena i muškaraca koji su bili izloženi raznim oblicima seksualnog nasilja, uključujući i silovanja, ne postoji. Procena Parlamentarne skupština Saveta Evrope govori da se radi oko 20.000 silovanih žena, dok se broj žrtava u Hrvatskoj kreće između 1.500 i 2.200 osoba, a oko 10.000 žrtava silovanja i grupnih silovanja je zabeleženo tokom ratnih sukoba na Kosovu.

Tako se u tekstovima Marijane Senjak, psihoterapeutkinje za žrtve seksualnog nasilja na području bivše Jugoslavije, navodi da su srpske snage organizovale „logore za silovanja“ u kojima su žene bile podvrgnute višestrukim silovanjima, da bi bile puštane tek kada bi zatrudnele.

Civilna aktivistkinja Žena u crnom, Staša Zajović, govori za portal Magločistač ne samo o žrtvama seksualnog nasilja, nego i o procesu pomirenja vezano za ratova 90-tih, o tome da li postoji saradnja među tužilaštvima u regionu, o instituciji Ženskog suda, ali i o napadima na Žene u crnom i pretnjama smrću kojima su aktivistkinje konstantno izložene.

Staša Zajović je rođena 1953. godine u Nikšiću, u Crnoj Gori. Diplomirala je filozofiju u Beogradu 1977. godine, a od 80-ih je aktivna u feminističkom pokretu. Jedna je od osnivačica grupe „Žene u crnom“ u Beogradu, a danas je koordinatorka ove organizacije i istoimene međunarodne mreže. Objavila je veliki broj aktivističkih i stručnih članaka na različitim domaćim i međunarodnim forumima, kao i dve knjige. Uređivala je mnoge magazine na temu feminizma-pacifizma i antimilitarizma. Bila je nominovana za Nobelovu nagradu, dobitnica je Milenijumske nagrade koju dodeljuje UNIFEM. Tečno govori španski, italijanski i engleski.

Kako ocenjujete situaciju u regionu kada je reč o procesu pomirenja po pitanju ratova 90-tih? Da li taj proces stagnira, nazaduje ili ima određenih pomaka?

Mnogo je važnije da se govori o procesu poverenja i stabilnosti. Pomirenje je problematičan pojam zato što su ga lideri u ovom regionu uveliko zloupotrebili. To je jedan komercijalni aranžman, a ne neki vid pomirenja, recimo u vidu izvinjenja. Veoma jasno je pokazano da to njima samo služi za to da dobiju određene političke poene ili to rade kada međunarodna zajednica izvrši pritisak, a zapravo ništa ne znači, nego devalvira i sam pojam tranzicione pravde, obesmišljava ga i ponižava žrtve. Mnogo je bitnije da se poverenje stvara tako što se države obavezuju da sporazume koje su potpisale međusobno poštuju. Mnogi sporazumi koje je Srbija potpisala sa drugim državama su mrtvo slovo na papiru, a bili su deo aranžmana u pristupanju Srbije Evropskoj uniji.

Da li izvršioci i nalogodavci zločina nad civilima odgovaraju za sve ono što je rađeno u ime države?

Kada bi se ti sporazumi poštovali, tužilaštva bi sarađivala jako dobro. Po izvorima Fonda za humanitarno pravo, u novembru, kada se obeležavala 31 godina od zločina u Vukovaru, ustanovljeno je da je oko 7.000 ljudi hrvatske nacionalnosti, civila, prošlo kroz šest logora u Srbiji u kojima su proveli od nekoliko dana do nekoliko meseci. Utvrđena su imena više od 50 zapovednika tih logora, od kojih je 14 preminulo. Mnoge žene su bile silovane, a za sve te zločine je optužena samo jedna osoba najnižeg ranga – pripadnik teritorijalne odbrane koji je u Sremskoj Mitrovici kažnjen. Oni ne služe zato da se zadovolji pravda. Zašto patnje žrtava iz Petrovačke ceste u Srbiji nisu bile vredne pomena, nego tek sada i kojoj političkoj potrebi sadašnjeg režima to odgovara?

Da li ima bilo kakve saradnje među tužilaštvima u regionu?

Bez obzira što postoji obaveza, nema saradnje među tužilaštvima. Najteža je situacija između Srbije i Hrvatske, dok je između Bosne i Hercegovine i Srbije nešto povoljnija. Sva suđenja traju oko 10 godina, pri čemu se vrši njihova neprekidna opstrukcija i sve je usmereno na to da se obesmisli čitav taj institucionalni mehanizam, a posebno da se ponize žrtve, da se njihovo dostojanstvo izbriše. U svim tim slučajevima je problematično da se na institucionalnom nivou, u regiji uopšte, taj veoma veliki problem, taj proces i konflikt stalno održava. Stabilnost se narušava na razne načine, govorim o Srbiji, jer je koncept „velike Srbije“ zamenjen konceptom „srpskog sveta“, a to podrazumeva nepriznavanje genocida u Srebrenici, ne priznaje se odgovornost ni za kakve zločine.

Da li mislite da će nekada postojati politička volja da se o svim ratnim dešavanjima otvoreno govori u Srbiji?

Ako analiziramo iskaze političara u Srbiji, onih koji su bili na vlasti, nijedan nikada nije izgovorio reč ‘genocid’. Kao da je to najstrašnija strana reč. Još 2010. su rekli da će Srbija poštovati sudski utvrđene činjenice na osnovu međunarodnih presuda, a suđenja za ratne zločine su stopirana. Nova faza je da se sada, umesto negiranja i poricanja, kako je rekao Vulin i drugi, govori o vremenu „tihog ponosa“, a vidimo da je reč o gromoglasnom slavljenju tih zločinaca. Osuđeni ratni zločinci su tako postali moralni autoriteti u društvu – što je i Evropska komisija u svojim izveštajima nekoliko puta ponovila – jer oni nakon odsluženja zatvorske kazne odmah ulaze u Glavni odbor SNS-a, odmah dobiju odlikovanje od Srpske pravoslavne crkve (Lazarović, Šešelj, Šljivančanin), njima se ustupa totalni institucionalni prostor, njima se publikuju knjige iz javnih sredstava. Dozvoljava im se da revidiraju ne samo sudski utvrđene činjenice, nego i sudske presude, što je jako opasno. To je ta nova politička religija ovog režima, to je ideologija ovog režima.

Kako zajednica žrtava u regionu gleda na ovakva odugovlačenja po pitanju dostizanja pravde za one koje su izgubili tokom ratova? Kako obični ljudi u regionu gledaju na te procese?

Zajednicama žrtava je, bez obzira na političko uverenje i nacionalnost, najvažnije da pronađu kosti svojih najmilijih i da ih sahrane. To je jedna od najvećih drama i trauma koja se prenosi. I to da je oko 9.200 ljudi nestalo u regiji, to je tragično posle 30 godina. To je meni najveća patnja, a bila sam u Srebrenici, Vukovaru, Zvorniku, Prijedoru, i sad na Kosovu, u Đakovici. Sarađujem puno i sa civilnim organizacijama koje se ponašaju odgovorno. Političke elite svuda imaju način da nacionalizam koriste kao jednu snažnu političku alatku, da patnje žrtava koriste za raspirivanje nacionalističke i šovinističke mržnje. Ljudi, civili, mnogo više bi se otvorili kada bi bilo više signala sa institucionalnog nivoa i od strane intelektualne kulturne elite, što se u praksi ne dešava.

Šta je institucija Ženskog suda?

Institucija Ženskog suda je nastala u okviru alternativnih modela pravde koji nemaju nikakvu krivičnu funkciju, ali imaju veliku moralnu odgovornost, presuđuju i izriču presude državama, institucijama, religijskim zajednicama, multinacionalnim kompanijama. To je jedan način na koji se stvara prostor da se prećutane i potisnute, nepriznate i nepoznate traume žena iznesu na videlo. Te traume su rodne, etničke, kulturne, socijalne… Naš Ženski sud u Srbiji je prvi takve vrste koji je osnovan na ovom prostoru, jedini Ženski sud u Evropi koji je jedinstven po tome što uključuje žene iz sedam država uključujući i Kosovo. Koordinatorke su Žene u crnom, koje su pokrenule taj sud zajedno sa još 10 nevladinih organizacija.

Kako ti procesi utiču na žrtve?

Izvanredno. Ti procesi su najvažniji za njih. Te žene se međusobno druže, one su drugarice, preskočile su barijere i svoju veliku tragediju pretvorile u borbu za mir. Zahvaljujući Ženskom sudu, izdejstvovane su ratne reparacije mnogim ženama u Bosni i Hrvatskoj, vraćene su neke od imovina restitucijom. U Srbiji nismo, na žalost, još uvek uspeli da izdejstvujemo da se silovanje u ratu proglasi ratnim zločinom. Oni koji se diče srpskim imenom i patriotizmom, zašto ne podstaknu žene koje su žrtve seksualnog nasilja na Kosovu da govore o tome, sigurno ima žene koje su silovali Albanci, zašto svoj patriotizam tako ne pokažu? Pred Specijalnim sudom je do sada tek dva slučaja rešeno, a oni su samo kolateralna šteta, ljudi nižeg ranga.

Kako komentarišete da su Žene u crnom često mete pretnji i napada u javnosti?

Mi smo jedna demonizovana organizacija. Za 31 godinu postojanja, najviše smo bili mete napada, o čemu smo izdali i knjigu. Najveći broj tih napada je vezan prvenstveno za naše zahteve za odgovornost za ratne zločine. Nijedan od slučajeva nikada nije bio gonjen po službenoj dužnosti, a radi se o stotinama slučajeva. Niko od počinilaca nije bio osuđen. To su sve državni ili paradržavni akteri. Ti svi napadi nisu nikakvi incidenti i izolovani slučajevi. Oni su smišljeni, planirani, opravdani sa stanovišta režima, i oni su jedan sastavni deo mašinerije ratnog poretka koja se nastavlja. Mi smo sve uredno prijavljivali nadležnim institucijama, imamo bogatu arhivu, zato što se borimo za pravnu državu, a nakon svega, morali smo da plaćamo i sudske troškove. Neprocesuiranje ovakvih slučajeva apsolutno podstiče nove napade, pa su napadi na nas poželjni, opravdani, očekivani, normalizovani i to, u stvari, pokazuje društvo permanentnog nasilja. Cilj je finansijsko iznurivanje, zastrašivanje, odvraćanje od naših aktivnosti, a totalitarni karakter ovog režima se takođe u tome vidi, jer oni ne žele ni milimetar slobodne misli.

U okviru edukativnog visokoškolskog obrazovnog programa „Ženske studije u Subotici“, krajem novembra, predavanje su održale predstavnice Žena u crnom i Autonomnog ženskog centra, dve organizacije koje u saradnji sa Inicijativom mladih za ljudska prava sprovode projekat „Jačanje glasova žena pogođenih ratnim seksualnim i rodno zasnovanim nasiljem na Zapadnom Balkanu – Za kulturu priznavanja i pomirenja“, a uz podršku nemačke fondacije Medica Mondiale.

U sklopu tog projekta, realizovan je i edukativni program „Feministički pristup problemu seksualnog nasilja u ratovima u Jugoslaviji: Za kulturu sećanja i odgovornosti“, koji je nastao iz potrebe feministkinja regiona da zapišu informacije i znanje o ovom problemu i učine ih dostupnim širokoj javnosti.