Foto: Google maps screenshot
Ako za to nisu imali interes i to nisu hteli zaposleni niti bilo ko drugi, teško je naći valjano obrazloženje zašto bismo mi ostali bili zainteresovani za “spašavanje” Tanjuga njegovim finansiranjem na teret poreskih obveznika
“Ako nisi činio za sebe, što bi to drugi činili”.
Unazad godinama se govorilo, objašnjavalo, prigovaralo, protestovalo, plebiscitarno zahtevajući da “država izađe iz medija”. Nema slobodnog i nezavisnog novinarstva, informisanja bez cenzure i autocenzure dok je država prisutna u medijima.
Konačno treba da privatizujemo medije da bi se oslobodili pritiska i uticaja “onih” iz vlasti.
Kad mediji dobiju “nedržavne” gazde podići će se magla, nestaće smutnje i najzad će se stvoriti uslovi za nezavisno i istinito i pošteno novinarstvo i medijsko izveštavanje.
Zakon o javnom informisanju i medijima iz avgusta 2014. “uslišio” je sveopšte zahteve javnosti. Prema istom, svi mediji u kojima je prisutan i “državni” kapital, izuzev Javnog servisa, biće privatizovani.
Javnost i sva novinska udruženja pozdravila su, u ovom smislu, usvojene medijske zakone iz avgusta 2014 god.
Međutim, privatizacija Tanjuga nije sprovedena jer niko nije pokazao interes za kupovinu ove medijske kuće u zakonskom roku.
Prema zakonu, ako nije bilo zahteva za privatizaciju, radnici Tanjuga su mogli da podnesu zahtev za dodelu besplatnih akcija i tako postanu vlasnici.
To nisu učinili.
Sada zaposleni i neka od novinarskih udruženja, a i mnogi drugi traže da se ne dozvoli gašenje Tanjuga.
Treba naći modus da država stane iza finansiranja, a da se ne meša u upravljanje i vođenje novinarskog izveštavanja navode pristalice “spašavanja” Tanjuga.
Finansijski rizik rada i vođenja Tanjuga treba da snosi država, odnosno svi građani kao poreski obveznici, a šta i kako će raditi je isključivo stvar zaposlenih i njihovog poimanja rada “bez cenzure i autocenzure”.
Nažalost, to je suprotno ne samo zakonu već i logici tržišnog poslovanja.
Obrazloženja sveopštih zahteva za privatizaciju sa početka ove priče sada deluju licemerno.
Da li je trebalo sačuvati Tanjug?
Ako za to nisu imali interes i to nisu hteli zaposleni niti bilo ko drugi, teško je naći valjano obrazloženje zašto bismo mi ostali bili zainteresovani za “spašavanje” Tanjuga njegovim finansiranjem na teret svih poreskih obveznika.
Ovo nam ipak pokazuje, a što je odavno znano, da za neslobodno, cenzurisano i autocenzuri-sano novinarstvo jeste kriva “vlast”, ali su za to prevashodno odgovorni neslobodni novinari.
Ogromna većina građana, ili bolje rečeno državnih podanika, takođe snosi deo odgovornosti.
Teško je i pretpostaviti da društvo neslobodnih podanika može da ima slobodne medije.
“Conditio sine qua non” slobodnog društva, pa time i slobodnih medija, su građani koji hoće da budu slobodni sa svešću da sloboda ne pada sa neba niti da će nam je vlast poklanjati već da se za nju stalno i uvek mora boriti.
A to, na žalost, sa nama i kod nas nije slučaj.
(Magločistač)
[clear]
Komentari odražavaju stavove njihovih autora, ne nužno i stavove redakcije portala Magločistač. Na našem sajtu biće objavljeni svi pristigli komentari, osim komentara koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede ili nisu u vezi sa temom članka koji se komentariše. Govor mržnje je definisan Zakonom o javnom informisanju i medijima, koji u članu 75. kaže: „Idejama, mišljenjem, odnosno informacijama, koje se objavljuju u medijima ne sme se podsticati diskriminacija, mržnja ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja nekoj rasi, veri, naciji, polu, zbog njihove seksualne opredeljenosti ili drugog ličnog svojstva, bez obzira na to da li je objavljivanjem učinjeno krivično delo”. Pre nego što budu objavljeni, komentari moraju biti odobreni od strane naših moderatora, pa vas molimo za malo strpljenja.