SLAVKO TOMASOVIĆ: PRAVDA SPORA, A ZA MNOGE NEDOSTIŽNA

Tri godine je Sudu za ljudska prava u Strazburu trebalo da odluči da neće da zaštiti moja ljudska prava, da na tu odluku nemam pravo žalbe i da čak nemam pravo ni da znam razloge takve odluke

[divide icon=”circle” width=”medium”]

Kad kažemo Evropska unija i iskazujemo stremljenja za evropskom integracijom, onda nedvosmisleno ukazujemo na koncept i sistem društvenih vrednosti koji želimo da izgradimo i koji hoćemo da živimo.

Ljudska prava, funkcionisanje institucija i sistema pod “diktaturom zakona”, socijalna država, privatna svojina i tržište su ključni elementi temelja u genezi vrednosti i demokratije, društva za koje kažemo da streme demokratskim društvima.

Izvor: belconlawblog.com

Osnovna obeležja pravnog sistema demokratskih društava prožimaju pravila koja stavljaju svakog pojedinca, državnu i društvenu organizaciju u međusobnim odnosima ostvarivanja prava i obaveza u unapred poznat jednakopravni položaj. Funkcionisanje društva i države prema unapred datim pravilima je bitan uslov postojanja države za koju kažemo da je zasnovana na vladavini prava. Da bi za društvo koje je zasnovano na vladavini prava mogli da kažemo da je i pravedno društvo, primena pravnih pravila, zakona, mora biti jednaka i ista prema svima.

Institucije koje tumače i sprovode zakone u interesu zaštite prava i obaveza članova društva i teže ostvarivanju pravde su sudovi. Pravo na žalbu odnosno, dvostepenost postupka u ostvarivanju prava pred sudovima je civilizacijsko dostignuće i “condicio sine qua non” demokratskih društava.

Sud za ljudska prava u Strazburu

Sud za ljudska prava u Strazburu je sudski organ Saveta Evrope.

Savet Evrope je regionalna organizacija evropskih država osnovana u cilju ostvarenja osnovnih ličnih i demokratskih prava i sloboda njenih članica prema Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima. Sud je postao stalna institucija zaštite ljudskih prava u Evropi 1. novembra 1999. godine.

Ljudsko pravo na neometano korišćenje imovine

Prema Protokolu 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima:

Svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine.

Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.

Iz prethodnog proizilazi da se neometano korišćeneje imovine može ograničiti samo unapred zakonom i to pod uslovom da je to ograničenje u javnom interesu. (to su uglavnom slučajevi sa eksproprijacijom imovine) To znači da niko ne može, pa ni država, uzurpirati pravo vlasnika imovine na upotrebu, korišćenje i raspolaganje istom. Svako uzrpiranje prava vlasništva pretstavlja eklatantan primer grubog kršenja ljudskog prava na nesmetano korišćenje svojine.

Naša praksa

(Priča mnogih koju prenosim u prvom licu)

Početkom devedesetih godina, kada sam video da nailaze tmurna vremena, odem ja u moju banku da podignem svu deviznu ušteđevinu, cirka 15.000 DEM.

Čuđenje i podsmeh onih koji su čuli za moju nameru ukazivali su na problem. Međutim, ja se nisam brinuo. Moja banka je bila poznata po poštenju i profesionalnom odnosu prema svojim klijentima.

Kad sam u banci zatražio svoje novce, oni iznenađeni meni pravo u lice  “otkud pa sad vi, pa zar ne znate da nema novaca?”.

“Kako nema mojih novaca, vi se šalite”, promucah ja.

“Molim Vas, druže” (onda smo još bili drugovi) “sklonite se sa šaltera, već vam je lepo i ljubazno rečeno da nema vaših novaca.”

Pazi sad, rečeno mi je da mi ne daju moju ušteđevinu, i to “lepo i ljubazno”.

Dobro sam prošao, mogli su to i da mi se saopšte grubo i bezobrazno.

Ma super, nema šta.

Kasnije se ispostavilo da je za neke bilo novaca. Radilo se o onima koji su bili “ugledni” članovi društva, koji su vodili društvo i državu u tim mutnim vremenima. Naravno, novaca je bilo i za njihove rođake, drugare, sekretarice i ostale članove partije.

Presuda

Protiv tog “lepog i ljubaznog” postupka sam podneo tužbu sudu sa zahtevom da mi banka vrati moju ušteđevinu u celosti.

Prvostepeni sud je prihvatio moj zahtev u celosti.

Drugostepeni sud je odbio žalbu moje banke 1995. godine i potvrdio prvostepenu presudu.

Vrhovni sud Srbije je takođe odbio njihovu reviziju 1997. godine i takođe potvrdio prvostepenu presudu.

U žalbi i u reviziji naše poštene banke tvrdili su da je potrošena moja devizna ušteđevina i da nemaju šta da vraćaju!

Pošto je presuda kojom je banka bila obavezana da mi da moje novce postala pravosnažna, uputim ja njima zahtev da mi isplate presudom dosuđeni iznos. Jeste da su se prepali, plus prestravili, pa se nisu setili da reaguju. U međuvremenu, ona naša lepa država donese zakon kojim zabrani sprovođenje prinudne naplate po pravosnažnim presudama za deviznu štednju građana.

To je značilo da nam je naša lepa i poštena država stavila do znanja: za džabe vam vaša svojina, vaši novci, vaša prava, vaše presude, ništa vam to ne vredi. Mi koji znamo šta je za vas najbolje i koji smo država u vašem interesu vam ne damo vaše pare, koje smo mi proćerdali & profućkali.

Vidim ja da je odneo vrag šalu.

Ne samo da propadoše moji novci nego propade i naša poštena država.

Jedina šansa da spasim moje novce, a i da se potvrdi da država nije otišla u nepovrat je bilo da se obratim Ustavnom sudu sa zahtevom da zakon kojim zabranjuje izvršenja pravosnažnih presuda proglasi neustavnim.

Ustavni sud Srbije

Uputim zahtev Ustavnom sudu u kojem sam sve lepo objasnio od početka do kraja.

Suština je bila u tome da ne može niko od građana otimati novce i donositi zakon kojim se onemogućava izvršenje pravosnažnih presuda i time sprečavati povrat otimačine.

Ne može se od građana, štediša, otimati njihova štednja!

To ne samo da je ružno već je i protivzakonito!

Izvor: abovethelaw.com

Lepo sam izneo da je i bezobrazluk puštati građane da vode sporove pred sudovima, pa kad ishoduju presudu, država donese zakone kojima se presude i ceo sudski postupak obesmišljavaju ukidanjem mogućnosti naplate dosuđenog iznosa po tim presudama.

Pet godina je Ustavni sud razmatrao i razmišljao i razmišljao…

Napokon je doneo odluku kojom je odbio zahtev i potvrdio stav da ja nemam pravo na ono što je moje, pa čak ni onda kada je sud to meni dosudio!

Ustavni sud je odlučio da nije protivustavno da država donosi lopovske zakone, kako i kad joj se ćefne i kojima će ukidati izvršnost pravosnažnih presuda i time povrat svojine građanima.

Obrazloženje odluke Ustavnog suda se zasniva ne samo na neznanju prava već i na aroganciji, nevaspitanju i bezobrazluku.

Ne treba biti poznavalac zakona, dovoljno je minimum kućnog vaspitanja da se zna da se ne može otimati tuđe!

Sud za ljudska prava u Strazburu

Potpuno zbunjen nepravdom i nemoralom koji proizilaze iz odluke Ustavnog suda, odlučim da svoja ljudska prava pokušam ostvariti pred Sudom za ljudska prava u Strazburu.

Lepo sastavim zahtev, obrazložim ga jasno i precizno i zatražim da mi Sud za ljudska prava u Strazburu zaštiti moja ljudska svojinska prava i pravo na pravično suđenje, sve to u skladu s konvencijom o ljudskim pravima.

Odgovor

Izvor: cdm.me

Nakon tri godine Sud za ljudska prava iz Strazbura mi pošalje ne odluku nego običan dopis u kojem mi saopštava:

– da je sudija pojedinac odlučio da “uslovi prihvatljivosti nisu ispunjeni”,

– da je odluka konačna i da protiv te odluke ne postoji mogućnost žalbe,

– da mi se “ne može omogućiti uvid u detaljne razloge odluke”

– da od Suda “više nećete dobijati bilo kakve dokumente koji se tiču ovog predmeta”,

– te da će “vaši spisi, u skaldu sa uputstvom Suda, biti uništeni godinu dana nakon donošenja odluke”.

Epilog bajke o ljudskim pravima!

Tri godine je Sudu za ljudska prava u Strazburu trebalo da odluči da neće da zaštiti moja ljudska prava, da na tu odluku nemam pravo žalbe i da čak nemam pravo ni da znam razloge takve odluke.

Jedan od najboljih načina dokazivanja onima koji traže ostvarenje svojih ljudskih prava “da nisu u pravu” je uništavanje i spaljivanje svih spisa zahteva.

Čest postupak koji nam je poznat iz istorije.

Inkvizicija?

Rezime

Izvor: thisismoney.co.uk

Približno 20 godina je trajala moja borba za ostvarenje mojih ljudskih svojinskih prava i prava na pravično suđenje.

I pored toga što sam uspeo pred redovnim sudom u našoj bivšoj zemlji da pravosnažnom presudom ostvarim potvrdu mog svojinskog prava, Ustavni sud naše sadašnje zemlje je odlučio da država ima ustavno pravo da zabranom izvršenja pravosnažne presude spreči povrat moje imovine.

Posle svega, Sud za ljudska prava u Strazburu odlučuje da otimačina moje devizne ušteđevine i sprečavanje povrata iste ukidanjem izvršenja pravosnažne presude ne pretstavlja povredu mojih ljudskih prava.

Ovakva odlučivanja Suda za ljudska prava u Strazburu, postupak i procedure i zaključci koje mi je u svom dopisu saopštio, predstavljaju anticivilizacijski doprinos urušavanju zaštite ljudskih prava i povrat u mračni inkvizicijski srednji vek.

Ovome samo još treba dodati da su mnogi dobro prošli, ko zna šta je sve još moglo da im se desi zbog njihove upornosti da povrate svoje novce. Srećni ljudi, u bivšoj i sadašnjoj zemlji i u Evropi.

(Magločistač)

[clear]