Seksualnost i mentalno zdravlje osoba sa invaliditetom: Tabu na život

Seksualnost se u Srbiji smatra tabu temom i o njoj se nerado ili u veoma retkim slučajevima govori, a kada je reč o seksualnosti osoba sa invaliditetom situacija je još zatvorenija. U društvu postoji mnoštvo stereotipa i predrasuda o osobama sa invaliditetom, njihovim potrebama, pa tako i seksualnosti, dok je istovremeno slabo razvijena svest o tome koliko takvi pogrešni stavovi mogu uticati na stvaranje identiteta jedne osobe, njen život i mentalno zdravlje.

Danas postoji mnoštvo inicijativa usmerenih u pravcu iskorenjavanja određenih loših društvenih konstrukata iz zajednice i težnji da se promeni svest o različitostima, ali se čini da napretka u pogledu prihvatanja osoba sa invaliditetom kao sebi jednakim, pa tako i seksualno aktivnim osobama još uvek manjka.

Tema seksualnosti je generalno osetljivo područje, jer je ljudima neugodno da razgovaraju o svojim potrebama i osećanjima, a kada se u kontekst doda i invaliditet, na sve se nadovezuju i različiti stereotipi kao neutemeljene generalizacije o određenoj grupi ljudi.

Tako neretko u društvu nailazimo na pogrešne stavove da su osobe sa invaliditetom nezainteresovane za seksualne odnose ili da za njega nisu sposobne, te se etiketiraju kao neseksualne, dok sa druge strane postoji i mišljenje kako su preterano zainteresovane za seks, preseksualne, te nesposobne da kontrolišu svoje seksualno ponašanje.

Teoretičarka feminističke teorije invalidnosti, aktivistkinja i direktorka međunarodnog Filmskog festivala „Uhvati film“, Milesa Milinković, kaže za Magločistač da prisutnost ovako ukorenjenih stavova u društvu proizilazi iz verovanja ljudi da je pojedinac vredan onoliko koliko može doprineti zajednici:

„Bez obzira na napredak civilizacije, mi i dalje posmatramo članove zajednice spram toga koliko fizički mogu da doprinesu zajednici. Tako se odvajkada ženska tela, a još više tela sa invaliditetom, poimaju kao manje vredna, odnosno kao bezvredna“.

Kako Milesa ističe, tela osoba sa invaliditetom, budući da su poimana kao bezvredna i nefunkcionalna, smatrana su i kao takva koja ne mogu da doprinesu u produženju vrste, što znači da – ako roditeljstvo nije nešto gde osobe sa invaliditetom mogu da se ostvare – onda to važi i za seksualnost.

Ona sama se vrlo često susretala sa stavovima ljudi koji odbijaju da poveruju da osobe sa invaliditetom mogu imati partnera ili partnerku, ali i s mišljenjima da seksualnost ne treba da bude nešto o čemu će da se priča i promoviše jer postoje mnogo važniji problemi u društvu:

„Kada sam jednom prilikom studentima doktorskih rodnih studija emitovala kratki film ’Između redova’, koji sam režirala i koji je za cilj imao da preispita upravo te predrasude o ženama sa invaliditetom, a rađen je na osnovu života i iskustava moje drugarice, jedan od komentara je bio da je film nerealan i da postoji gomila drugih, važnijih problema“.

Slična iskustva po pitanju stereotipa o partnerskim odnosima osoba sa invaliditetom, doživela je i Milica Knežević, mlada aktivistkinja koja je deo inicijative mladih sa invaliditetom „IM-PACT 21“ i autorka bloga „Izaberi da živiš“.

Naime, kad god bi se našla u društvu svog verenika, ljudi bi prvo pomislili da je on njen asistent, rođak ili prijatelj, pre nego partner. Takođe, nisu je mimoišla ni mišljenja da u vezi gde jedan od partnera ima invaliditet, a drugi ne, onaj bez invaliditeta predstavlja sveca i dobročinitelja, jer pristaje na „žrtvu“ da ostvari vezu sa nekim ko ima invaliditet.

„Moram da spomenem fenomen u kome se takve veze gotovo uvek idealizuju kao primeri kako izgleda prava ljubav ili kao pokazatelji toga da, citiram, ’kada oni, takvi, mogu da budu u vezi/braku onda ima nade i za tebe’“, priča svoje lično iskustvo za Magločistač Milica, naglašavajući da su takvi stavovi ljudi u potpunosti pogrešni.

Osobe sa invaliditetom, naročito žene, svakodnevno se susreću sa različitim izazovima

„Osobe sa invaliditetom usvajaju društvene konstrukte i na osnovu njih grade sliku o sebi, seksualnosti, telu, različitosti. One usvajaju stavove roditelja, zajednice, obrazovnog i drugih sistema, koji su neretko puni predrasuda i stereotipa. Ovome treba pridodati da osobe sa invaliditetom ne čine homogenu grupu, već su različite i žive različite živote u odnosu na vrstu invaliditeta koju imaju, a sistem ih uniformiše i popravlja. Takav odnos prema osobama sa invaliditetom ima dugu istoriju i to je nasleđe koje se i danas prenosi“, ističe za Magločistač Ivana Nikolić Zelić, koordinatorka SOS službe organizacije „Iz kruga – Vojvodina“ i ekspertkinja za rodno zasnovano nasilje.

Izazovi sa kojima se susreću osobe sa invaliditetom drugačiji su za muškarce i žene, dodaje, te smatra da se žene sa invaliditetom suočavaju sa više izazova, pre svega zato što su žene, a potom i zato što imaju invaliditet.

S jedne strane, nameću im se brojna očekivanja – da treba da budu majke, supruge, poželjne partnerke, a pošto imaju neku vrstu invaliditeta, veruje se da one ne mogu da ispune te uloge. S druge, pak, činjenica je da žene sa invaliditetom imaju iste zdravstvene, reproduktivne i seksualne potrebe i probleme kao i sve druge žene.

Socijalna izolacija, isključivanje iz redovnih škola, kao i komunikacijske barijere, odnosno nedostupnost informacija u audio-formatu, na Brajevom pismu ili drugim pristupačnim formatima osobama sa invaliditetom uskraćuju mogućnost informisanja i edukacije.

Nekim ženama, naročito onim sa mentalnim invaliditetom, uskraćeno je i pravo na rađanje, te često dobijaju kontracepciju bez informisanog pristanka ili im se u potpunosti osporava pravo na roditeljstvo.

Zdravstvene usluge su nepristupačne, kako zbog arhitektonskih barijera, tako i zbog neadekvatne medicinske opreme tj. nedostatka hidrauličnih stolova, ali i nedovoljno obučenih zdravstvenih radnika.

Sve ovo i te kako utiče na sam kvalitet života žena sa invaliditetom, njihovo prihvatanje sebe kao prvenstveno samostalne osobe, a potom i seksualne osobe i one koja ima pravo na partnera i seksualni život.

Aktivistkinja Milica Knežević smatra da se o ovoj temi nedovoljno govori čak i krugu porodice:

„Često se u porodici uopšte ne razgovara na temu seksualnosti sa svojim detetom, ukoliko on ili ona imaju invaliditet. Slična je situacija i kada želite da zatražite stručnu pomoć i razgovor ili pregled, recimo kod ginekologa, gde oni budu zaprepašćeni time da se vi kao žena sa invaliditetom raspitujete o rađanju deteta ili kontracepciji“.

Formiranje identiteta uprkos predrasudama zajednice i medijskim idealima može biti izuzetno stresno

„Kada odrastate u zajednici koja vas ne poima kao seksualno biće, vrlo je verovatno da ćete to mišljenje usvojiti kao svoje i da ćete imati teškoće da izgradite jasan identitet, koji je višestruk. Kad se tome pridoda nemogućnost interakcija koje bi mogle da vode do veze ili seksualnog odnosa, pa predrasude, odnosno kada se nema prakse u tom polju, onda se može desiti da osoba sa invaliditetom prosto zatrpa taj deo svojih potreba i da sebe ubedi da ga/je to ne zanima“, ističe Milesa Milinković.

Izuzetno je stresno susretati se sa ovakvim problemima na dnevnom nivou, dodaje ona, ali dosta osoba sa invaliditetom razvija mehanizme kako da se nosi sa tim, a da se ne raspadne psihički, ili, ukoliko se to desi, da se sastavi i nastavi dalje.

Prema njenom mišljenju, u celom tom procesu od izuzetnog je značaja ukoliko postoji podrška i osvešćenost porodice i prijatelja, da taj momenat sastavljanja bude brži i lakši.

Osobe sa invaliditetom, a naročito mladi, podložne su i uticajima medija, komercijalnih i društvenih normi jednako kao i svi drugi. Mediji i društvene mreže naglašavaju posebne ideale savršenstva i predstave kako žensko i muško telo treba da izgleda.

Osobe sa invaliditetom, dobijajući poruke kako je njihovo telo manje vredno, nepodesno, nefunkcionalno, ružno, vrlo često mogu razviti negativan odnos prema svom telu, ličnosti, pa i seksualnosti, osećajući da im je taj ideal savršenstva nedostižan, što može negativno uticati i na mentalno zdravlje osobe.

„Stavovi ljudi koji nas okružuju utiču mnogo na mentalno zdravlje, naročito kada ste jako mladi i kada još uvek nemate izgrađen neki lični stav i sliku o sebi. Tim više što ti pogrešni stavovi znaju da dolaze i od nama bliskih ljudi, a i da budu jako učestali kako na internetu, tako i u svakodnevnom životu. Tinejdžerski period i pubertet su izazovni sami po sebi, a s obzirom na to da sam invaliditet stekla baš u tom periodu, definitivno je bilo dodatno izazovno prihvatiti svoje telo koje izgleda i funkcioniše potpuno drugačije od onoga na šta sam navikla, ali i od onoga što društvo smatra kao normalno. Uz to, pogrešna uverenja ljudi oko mene ni malo nisu pomagala u celom tom procesu“, prenosi svoje iskustvo Milica.

Razgovor i deljenje iskustva i razmišljanja sa drugim ženama sa invaliditetom bile su joj od velike pomoći da izgradi sliku o sebi koju danas ima, zaključuje ona.

Najveća podrška su bliske osobe

Ivana Nikolić Zelić ističe da osobe sa invaliditetom vrlo retko razgovaraju sa stručnim licem o svojoj seksualnosti, te da najveći doprinos tome da se osoba oseća samouvereno po ovom pitanju daju njima bliske osobe:

„Iskustvo iz naše prakse pokazuje da osobe sa invaliditetom govore o svojoj seksualnosti sa psihološkinjama i psihoterapeutkinjama samo kada se pojavi problem. Mlade devojke i žene se najčešće informišu putem interneta ili iz razgovora sa bliskim prijateljicama, sestrom ili nekom drugom bliskom osobom“.

Ovu informaciju potvrđuje i jedno od istraživanja koje je organizacija „Iz kruga – Vojvodina“ radila u saradnji sa Populacionim fondom Ujedinjenih nacija UNFPA, a koje ukazuje na to da se osobe sa invaliditetom najviše osećaju lagodno da o svojoj seksualnosti razgovaraju sa bliskim drugaricama, prijateljicama i ženama sa invaliditetom koja imaju slična iskustva.

Ono što je problematično jeste mali broj teorijske literature na ovu temu, a koja bi poslužila osobama sa invaliditetom, ali i generalno svima, da se o ovoj temi više informišu.

U najvećem broju slučajeva doprinos daju istraživanja koja mogu biti izuzetno korisna i od značaja za edukaciju.

Temom invalidnosti se u Srbiji bave isključivo usko profilisane organizacije, kakve su udruženje građanki „FemPlatz“ i organizacija „Iz Kruga – Vojvodina“, koja je izdala publikaciju „Seksualnost žena sa motornim invaliditetom“, a takođe i Portal o invalidnosti, koji sadrži izuzetno korisne tekstove iz oblasti invalidnosti, pa tako i seksualnosti.

Ključna je svest zajednice, a potom i konkretne promene

Aktivistkinja Milesa Milinković smatra da sama zajednica osoba sa invaliditetom, odnosno udruženja koja ih okupljaju ne pridaju mnogo pažnje seksualnosti kao temi o kojoj bi bilo važno govoriti:

„Možda grešim, ali mislim da ni ne postoji podrška u toj oblasti. Nekoliko organizacija poput naše, Kreativno-afirmativna organizacija ’Parnas’, jeste radila tribine na tu temu, i ja se lično odazivam na pozive medija da govorim o tome, kao i nekoliko kolega i koleginica aktivista i aktivistkinja, ali to je i dalje nedovoljno“.

Takođe ističe i to da smo kao društvo generalno okruženi seksualizacijom, ali se o temi seksualnosti nedovoljno priča i edukuje, te bi, kako kaže, volela da živi u društvu u kom ne mora da se skreće posebna pažnja javnosti na seksualnosti osoba sa invaliditetom, već da se podrazumeva da osobe sa invaliditetom žele i upražnjavaju seks jednako kao i ljudi bez invaliditeta:

„Ja na žalost nisam baš svedokinja promena ka boljem društvu, naprotiv. Mislim da su nam ljudska prava generalno ugrožena, a i kada je položaj osoba sa invaliditetom u pitanju. Kad promenimo perspektivu o invalidnosti kao o različitosti umesto kao o tragediji, onda će i pitanje seksualnosti i praksa seksa biti podrazumevajuća. Kad osobe sa invaliditetom prestanu da budu onemogućavane da se ostvare kao ljudska bića, pa samim tim i kao seksualna bića, počećemo sve više da viđamo ljude u svim, pa i tim ulogama, i navići ćemo se da je i seksualnost nešto najnormalnije.“

Da bi se podigla svest društva o ovoj temi i tako stvorila jedna zdrava sredina za razumevanje potreba osoba sa invaliditetom, koje mogu biti i seksualne prirode, neophodna je pre svega informisanost i edukacija.

„Informisanje mladih devojaka i žena sa invaliditetom o seksualnosti, kontracepciji, sigurnim odnosima i prevenciji nasilja. Potom, jačanje kapaciteta nastavnika, pedagoga, medicinskih i drugih stručnih radnika za rad sa ženama sa invaliditetom i obezbeđivanje inkluzivnih i pristupačnih servisa podrške koji štite žene sa invaliditetom od nasilja, posebno seksualnog. Uklanjanje komunikacijskih, informacijskih i arhitektonskih prepreka, kao i prevazilaženje stereotipa i predrasuda o seksualnosti i nasilju nad ženama sa invaliditetom“, navodi Ivana Nikolić Zelić kao ključne korake za ostvarivanje tog cilja.

Tekst “Seksualnost i mentalno zdravlje osoba sa invaliditetom: Tabu na život” je nastao u sklopu projekta Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID, a sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine.