Saša Milanković: “Zbog mladih kuvara, jahte u inostranstvu zamenio sam Suboticom”

Saša Milanković je rođen u Subotici i ima 44 godine. Svoju kulinarsku karijeru je započeo u rodnom gradu, nakon čega je neko vreme radio na sezonskim poslovima u inostranstvu, da bi konačno, nakon deset godina, ipak bacio sidro u Subotici gde je počeo da predaje u Ekonomskoj srednjoj školi „Bosa Milićević“ u Subotici, što je bila jedna od njegovih želja i ciljeva, kaže u intervjuu za portal Magločistač.

Saša radi već decenijama u restoranu “Hedera” u Hajdukovu, ali sa prekidima, jer je jedan deo svog profesionalnog razvoja i iskustva sticao radeći na brodovima i jahtama širom sveta. Kako kaže, vratio se u Suboticu jer „voli svoju varoš“ i zato što ima još mnogo planova koje ovde želi da ostvari.

Koliko dugo si proveo u inostranstvu, gde si sve radio i na kakvim poslovima?

Poslednjih deset godina sam u inostranstvu radio sezonske poslove kao kuvar, uglavnom od Uskrsa pa do rane jeseni. Radio sam na manjim brodovima, uglavnom jahtama kao samostalni i uglavnom jedini kuvar pripremajući svakodnevno hranu za posadu i goste. To je bilo prelepo iskustvo i pomoglo mi je dosta u profesionalnom razvoju.

Koji su bili razlozi za tvoj odlazak, a koji su bili razlozi za tvoj povratak u Suboticu?

Odlazak, s obzirom na to da je bio samo sezonski, bio je pre svega materijalno motivisan u tom momentu, ali se pokazao kao ispravan. Danas bih drugačije razmišljao jer bih imao dosta razloga da se i dalje oprobavam u inostranstvu. Uglavnom profesionalno, a razmišljao sam i o preseljenju sa porodicom, međutim, za to je potrebno daleko više analize i planiranja. Za sada je to bila samo ideja. Povratak je bio svake godine, ali odluka da trajno ostanem u Subotici se dogodila kada sam bio pozvan u školu da počnem da radim na edukaciji mladih, budućih kolega kuvara. Tome sam pristupio ozbiljnije, tako da uz posao koji radim u restoranu, ovo je još jedan važan razlog koji je uticao na moju odluku da ipak ostanem u Subotici.

Koja su najdragocenija iskustva koja si poneo kući iz inostranstva?

Ima ih mnogo! Najdragocenija su svakako iskustva i izazovi. Jednostavno, posao koji treba da se uradi nema alternativu. Bilo je mnogo nepoznanica vezano za materijale koje sam nekada po prvi put imao u rukama, a neke veoma retko. Tada sam se obraćao kolegama koje sam uvek mogao da pozovem za savet, zatim je tu bio i internet sa idejama, da bih na kraju nastupao sa dobro realizovanim poslom. Događali su se i padovi, no nikada primetni ili katastrofalni. Uglavnom su se obroci završavali sa bakšišom ili aplauzom jer gosti vole da znaju ko im priprema hranu. Znači, iskustva sa materijalima, sa ljudima, kolegama sa svih strana sveta, potom putovanja i upoznavanje gradova, regija i kultura. Sa nekolicinom kolega sam i dalje u kontaktu. Mislim da su ljudi jedno od najvrednih bogatstava.

Na koji način prenosiš svoje znanje mladima koji žele da se oprobaju u kulinarskim veštinama?

Do sada je bilo praktično, jer su deca dolazila na praksu u restorane. Sa njima treba ponaosob videti kakvi su, pratiti ih kako rade i tako im prići kao neko ko će da im pokaže šta i kako je najbolje raditi jer nisu svi isti. Veliki broj njih upisuje zanat, struku kao tranziciju do više škole ili fakulteta. Ja bih rekao da „zauzimaju“ mesta onima koje uistinu zanima ovaj posao i koji će jednog dana posvetiti svoj život ovom pozivu. No, to je samo moje mišljenje, jer prateći učenike tokom školovanja vidim da posle srednje škole samo jedan broj njih nastavi da radi i da se razvija u svojoj struci dok drugi nastavljaju nekim potpuno drugim putevima. Pored praktičnog rada, od prošle godine radim i kao predavač u srednjoj školi tako da sada nastupaju i teorijski delovi obrazovanja. Zanimljivo je i intersantno, pogotovo što sada imam zadatak da taj posao obavljam i na „ne maternjem“ jeziku – mađarskom.

Kakvu hranu pripremaš najčešće, šta su favoriti?

Hmm… Svakodnevno pripremam raznovrsnu hranu u restoranu. Uvek neki dodatak neke svetske kuhinje. Od naše domaće vojvođanske, mađarske kuhinje, koje su usko povezane, pa sve do osnovne francuske i italijanske kuhinje, a nekada se „pravimo pametni“ i sa malo azijske koja, eto, postaje sve popularnija kod nas, ne samo u restoranima, nego i kod kuće vrlo često. Favoriti su mi, stara ljubav – francuska i talijanska kuhinja. Obe su bogate raznovrsnošću, materijalima i tehnikama. Danas su sve dostuniji materijali, pa je sve lakše realizovati ova jela, onako, autentičnije.

Kako ti je Subotica izgledala dok si bio van i u kojoj meri se ona menjala u međuvremenu?

Subotica mi je, bio ja kući ili ne, izgledala uvek kao „moja“, moj dom i tako sam je uvek video i doživljavao. No, kao i svaki grad, hteli mi to ili ne, ona se menjala. Tu je gde se nalazi, na raskršću, na granici i uvek je nešto ili neko prelazio i prolazio kroz nju. Mnogi su otišli iz nje, o čemu svako od nas može da svedoči… Međutim, dosta njih se i doselilo u naš grad, posebno razvojem Industrijske zone u Malom Bajmoku. Taj deo grada i dalje radi, poslodavci se menjaju, ali tamo postoji i dalje mogućnost zapošljavanja, pa ljudi dolaze iz svih krajeva Srbije i ovde traže posao. Tu su IT firme čije vreme tek dolazi. Tako se grad ipak razvija i dobija polako brend svojevrsne „lokalne“ prestonice. Da se vratim u svoju struku: nekada se kuvarski posao tražio iz potrebe, pa se radilo bilo šta i razni ljudi su dolazili i tražili svoje mesto ovde, a danas su poslodavci srećni ako mogu da zadrže stare radnike da ne odu u inostranstvo. U suprotnom dolaze u situaciju da konstantno menjaju osoblje jer su radnici nedovoljno iskusni, često nečasni i nevaspitani, i to je razlog čestog menjanja radne snage. Veliki broj mojih kolega radi u inostranstvu i, kako kažu, jako je teško doći do kvalitetnog stručnog osoblja.

Šta ti iz perspektive građanina najviše smeta u Subotici, šta bi menjao? A šta je ono što je dobro u ovom gradu?

Generalno mi smetaju ista stara lica. Pustite mlađe na odlučujuće pozicije, pustite nove ideje i posvetite se razvoju grada u svakom smislu. Iako je nedostatak novca u gradskoj kasi često izgovor, ne treba zaboraviti da nam se Narodno pozorište obnavlja duže nego sto mu je trebalo da se izgradi, stoje mnogi veliki projekti, poput akva parka na Paliću i drugih, a grad nam je u poplavama svaki put kada padne kiša. I tako u krug. A pored svega, nedovoljno se ulaže sredstava u kulturu, ostalo i da ne pominjem… Ništa me pozitivno, nažalost, nije iznenadilo u poslednje vreme. Iskreno, ja nisam nikad negativan i ne volim da mračim, ali postoji ogroman prostor za promene. Na bolje, naravno.

Koji su tvoji dalji planovi?

Planova ima mnogo, kao i ideja. Plan je da nastavim ovo šta sada radim i da pokušam da se razvijam i da usavršavam neke nove mogućnosti u ovom poslu, jer ideje su nepresušan izvor i treba ih maksimalno iskoristiti. I dalje želim da radim sa klincima i da slušam neki dobar rok, naravno.