SANJALICA: BEBA U INTONACIJI

Ona ima 9 godina i peva npr.“Još pamtim dodir tvojih ruku na mom telu“ ili “Generale moj, pucaš u civila“

Znate ono kad se žene, a sve više i muškarci, foliraju pa pričaju kako oni ne gledaju nekad španske a sad turske i indijske serije a onda iznenada znaju i ko je Hurem i ko je Ica, o Ezelu da i ne pričam, zakucali se ispred televizora!
Meni neki bliski ljudi stvarno ne gledaju našu televiziju a ja, eto, gledam. Gledam i setim se kako je to bilo nekad, setim se nekih nedeljnih popodneva, interesantnih kvizova, muzičkih emisija kao što je bio “Hit meseca”, ali to je bilo nekad. Muzičke emisije? Neverovatno je koliko smo ustvari muzikalna nacija ako je meriti po tome koliko njih želi da zna da li uopšte zna da peva. I u toj njihovoj želji oni pokušavaju da postanu pevači, dobri pevači. Nekima čak niko nije rekao da i ne pokušavaju! Tako da trenutno imamo na našoj televiziji razne pokušaje od sasvim malih zvezdica do zvezda i imanja talenta i imanja ili neimanja X faktora.

Meni iskreno bude nekako baš žao te male dece, devojčica i dečaka. Ona ima 9 godina i peva npr.“Još pamtim dodir tvojih ruku na mom telu“ ili “Generale moj, pucaš u civila“, pa ljudi moji zar nije strašno?Meni jeste. E, ali nekima nije. Nekima je to skroz okej i oni jedva čekaju da gledaju, oni navijaju, tapšu, glasaju, oni idu da budu podrška… Imam predlog za njih. Kad budu pravili svoju decu, da odmah odluče da li će biti pevač ili pevačica da bi im kasnije bilo lakše u smislu da ne lutaju i troše novac na sport, muzičku školu, balet, engleski jezik, nego da se odmah zna u kom pravcu kreće usmeravanje i da se to lepo reši odmah. Kako? Lako.

Uz spisak osnovnih troškova oko dolaska prinove koji glasi na primer ovako: doktoru-toliko eura, babici-toliko eura, sestrama-onoliko kafe i bombonjera, oprema za bebu-toliko, itd… Dodati još za žiri-toliko.

U praksi to izgleda ovako: dovesti troje do četvoro ljudi (mešano muškarci i žene) koji znaju da pevaju ili su nekad znali ili misle da još znaju i plati im se koliko kažu. U bolnici se reši da dobiju zelene mantile, maske, i lepo stanu uz babicu i prisustvuju porođaju. U neko doba, opa, evo bebe, sad, pljas po guzi, prvi plač i ništa lakše! Oni lepo čuju da li je beba ostala u intonaciji, kakvi su joj trileri, ima li drugih ukrasa itd., pa se lepo zna odmah da li će biti nešto od nje ili njega.

Novopečenim roditeljima preostaje da liju suze radosnice ili da veruju i da se nadaju da će jednog dana ipak biti talenat, jer kažu: “s tim se rodiš”.

Uz ocenu od 1 do 10 po rođenju, što usput da se i ne zna hoće li biti nečija zvezdica ili zvezda.

E tako se danas ocenjuje i pravi talenat.

[clear]