Psihoterapeut Mladen Ilić za Magločistač: Da li ste dovoljno dobar roditelji i gde najviše grešite tokom vaspitanja dece?

Svaki roditelj se bar jednom u životu zapita da li je dovoljno dobar roditelj svom detetu, ili kako da se postavi u određenim situacijama, da li greši tokom vaspitanja dece, kako da prevaziđe probleme koji se javljaju u uzrastu mladih od 15-30 godina. Malo njih, međutim, zna da većina problema sa kojima se suočavaju potiče upravo iz porodice, te da je neretko stručna pomoć potrebna prvenstveno roditeljima, pa tek onda i deci, kaže u intervjuu za Magločistač subotički psihoterapeut Mladen Ilić.

Da li dovoljno razgovaramo sa svojom decom o njihovim problemima ili razgovore zamenjujemo odsustvom, zabranama i kažnjavanjima? Koliko se bavimo emocionalnim svetom svoje dece i na koji način reagujemo i prevazilazimo određene poteškoće? Ovo su samo neka od pitanja u koja smo dublje zašli u želji da saznamo šta se krije iza njih i kako da u datim situacijama kao roditelji reagujemo proaktivno, a da ne napravimo štetu koja će trajno da utiče na odnos deteta i roditelja u budućnosti.

Mladen Ilić je psihoterapeut geštalt psihoterapijskog pravca. Niz godina je aktivan u civilnom sektoru u Novom Sadu, angažovan je u radu sa mladima i volonterizmu. Pokretač je i koordinator Festivala mentalnog zdravlja u Subotici. Trenutno je aktivan u procesima koji se odnose na unapređenje sistema mentalnog zdravlja u Subotici, i podizanju svesnosti o značaju mentalnog zdravlja u lokalnoj zajednici.

„Roditelj ne treba da bude savršen jer na taj način dete nema prostora za rast i razvoj, za greške i za ispravku tih grešaka“, smatra naš sagovornik i dodaje da je jedan od njegovih najdragocenijih saveta da – ako želimo promene u našim životima, promene u odnosima sa svojim detetom, partnerom, porodicom, prijateljima – pođimo od sebe.

Kroz praksu radite mnogo sa mladima uzrasta od 15-30 godina, a reč je o „parentingu“, kako ste naveli, jer je takvo vreme došlo da porodica često ne obavlja svoju ulogu, pa je mladima potrebna podrška za prevazilaženje određenim problema. Kako to izgleda u praksi i koje su to sve poteškoće sa kojima se danas suočavaju mladi, ali i roditelji?

Profesor Josip Berger je još 1980. godina objavio jednu knjigu čiji je naslov „Treći roditelj“. Vrlo često mi kao terapeuti imamo ulogu tog trećeg roditelja, koji malo koriguje, a u današnje vreme sve češće i drugog roditelja kada on nije prisutan u porodici, a nekada budemo i jedini roditelj što dosta govori o tome u kakvom društvu živimo. Reč je o takozvanom „re-parentingu“, a to je ideja da jedno vreme budemo ti koji će edukovati dete, mladu osobu, naučiti ga stvarima i veštinama koje nije moglo da nauči u porodici, i isto tako omogućiti da se neke potrebe, pre svega emocionalne, iskažu i zadovolje. Mi kao terapeuti, kada vidimo da neke stvari nisu postavljene kako treba, preuzimamo ulogu tog roditelja, ponovo edukujemo mlade, poput postavljanja granica, rešavanja konflikata, kako izraziti i prepoznati emocije, sve ono što je primarna porodica trebalo, ali iz raznoraznih razloga nije bila u stanju da nauči dete.

Ispričao bih jednu anegdotu koju često čujemo na našim edukacijama za psihoterapute. Pitali su jednog svetski poznatog psihoterapeuta šta misli kako je najbolje odgajati dete. On se duboko zamislio, pa odgovorio: „Posle mnogo truda i svih znanja i edukacija koje imam, a pokušavajući da izvedem svoje dete koje sada ima 15 godina na pravi put, shvatio sam da je najbolje što mogu da uradim za njega i njegov razvoj da mu nađem dobrog terapeuta“. Ovo je zapravo priča o limitima nas kao roditelja. Roditelj ne treba da bude savršen jer na taj način dete nema prostora za rast i razvoj, za greške i za ispravku tih grešaka. Roditelj treba nekada i da zabrani, da nešto uradi ili ne uradi, ali iz ljubavi, i na taj način se ono prosto uči životnim veštinama. Dobar roditelj je upravo taj koji može da uoči svoja ograničenja i da ih prepozna, jer mnogi od njih nisu spremni da pogledaju u sebe, ne bave se svojim roditeljstvom i greškama, nego ih uporno ponavljaju. Dobar roditelj je svestan svojih ograničenja i spreman je da nekada sam ode na terapiju ili da nekada uputi svoje dete, jer je svestan da nema dovoljno kapaciteta i veština sam da uradi. Problem je u onim roditeljima koji nisu svesni svojih grešaka, koji uporno ponavalju greške, nisu spremni da uče, da se koriguju, a pritom neće ni da čuju da se obrate nekome za podršku.

Kroz Vašu praksu, koji su to najdrastičniji oblici psiholoških problema sa kojima se suočavaju mladi do 30 godina? Kakva je uloga interneta, društva, porodice, obrazovnog sistema u njihovom stvaranju i podsticanju?

Ono što znamo iz prakse jeste da je sve veći broj disfunkcionalnih porodica, samohranih roditelja, roditelja i dece koji trpe psihičko ili fizičko nasilje. Ta disfunkcionalnost veoma utiče na razvoj deteta jer ne može da dobije pravu negu i pravi odgoj. Era digitalnih tehnoligija i društvenih mreža je, naravno, dodatno otežala ovaj proces, gde se sve više ljudi, i roditelji i deca, okreću tim napravama, a sve manje vremena se provodi u kontaktu sa decom, boravkom u prirodi, parkovima. Znate, često viđam majke i očeve kako guraju kolica i dok to rade kuckaju poruke ili razgovaraju telefonom, dakle, fizički je prisutan, ali psihički nije. Takođe, sve češće se poseže za telefonima, tabletima kako bi se umirilo ili utešilo dete, umesto da ga uzme, da mu nešto lepo kaže, jer je detetu potrebno da ga roditelj umiri kroz kontakt. To je nešto što zovemo koregulacija, a ona nastaje od rođenja. Ako roditelj nema strpljenja, znanja, volje da se bavi detetom na taj način, valjalo bi da to osvesti, i da razume na koji način to utiče na razvoj deteta – ta njegova nedostupnost, izbegavanje emocija i doživljaj da nije kompetentan da umiri dete. To se vežba, i stpljenje je ključno. Tu se ne podrazumeva da se roditelj izdere na dete ili da ga kazni i da misli da je time rešio problem. Ne možemo dete naterati da promeni ponašanje tako što činimo da se oseća još gore nego pre kazne. Deca će se ponašati bolje kada se bolje osećaju, a za to je ključan odnos roditelja – koregulacija koju obavlja roditelj. I tada dolazi do samoregulacije, pa ćemo vremenom imati decu koja su samostalna i sami sebe mogu da umire, da nemaju napad panike ili besa, ili da ne odu u neku izolaciju. Važno je da se roditelji edukuju i da su angažovani. Najgore je ako roditelj odustane, da detetu telefone, igračke, da se samo smiri. Verovatno i hoće, ali će ostati jedna povreda koja, ako se stalno ponavlja, onda dolazimo na polje koje nazivamo relaciono-razvojne traume. To je niz kontinuiranih događaja koji traju jedno duže vreme, praktično u periodu od 1-5 godine a često i sve do adolescencije, gde dete pre ili kasnije doživi da je napušteno i odbačeno. Pod ove traume potpadaju: zanemarivanje, stalno kritikovanje, preplavljivanje, kontrola, pretnja, fizičko i psihičko napuštanje, ucena, udovoljavanje roditelju, emocinalna hladnoća, ignorisanje deteta. Greške su sastavni deo roditeljstva i to je normalno, ne treba da se plaše da će da pogreše ali je važno da su spremni da poprave svoje greške.

Jedan od problema je što su mladi danas vrlo usmereni na sebe i onda kada dođe do intimnih odnosa, to znači da oni moraju da vide i drugog, da uvažavaju njegove potrebe, da se bave njime, ko je on, šta želi, šta mu prija, da li ja nekim svojim ponašanjem izazivam neke njegove traume, da li on izaziva neke moje, da li se neodgovaranjem na poruke aktiviraju neke granice, što je sve češće danas kod mladih jer imaju taj strah od odbacivanja, jer obično neodgovaranje na poruke (seen-ovanje) može da bude okidač za mladu devojku ili momka. Često čujem ljude da kažu, „samo kada bi se on promenio…“, „kada ne bi pio“, „kada ne bi išao u kladionice“, ali je to jedna velika iluzija. Ne možemo da menjamo nekoga, važno je da od toga odustanemo u startu. A šta možemo onda da menjamo? Možemo da menjamo sebe. Svi oni koji se ne osećaju voljeno, ne uspevaju u svojim vezama, prijateljstvima, treba da krenu od sebe.

Da li svi problemi koje imamo kao mladi i kasnije, tokom života, dolaze iz tog ranog perioda, od 1-5 godina starosti, i zašto je to tako, zašto mnogi od nas tokom odrastanja ne prevaziđu deo svojih problema?

Nekako je period od 1. do 5. godine suštinski koji kroz praksu vidim da kod 80 odsto klijenata pre ili kasnije dođemo do toga. Međutim, ne dolaze svi problemi iz najranijeg perioda zato što i tokom kasnijih perioda mi imamo razne razvojne zadatke, nove uloge – škola, fakultet, partnerski odnosi, poslovna sfera, prijateljstva… ali će se i u ovim sferama i kasnije izraziti sve te relaciono-razvojne traume koje smo doživeli u tom ranom uzrastu. I onda zapravo kreću problemi, postaju očigledni – jer nekada ti problemi ostanu van radara dok smo mlađi, dete nekakao prikrije, povuče se, potisne… niko ne zna šta se dešava, gde je ta povreda. Negde u adolescenciji to ispliva na površinu, kada se imaju prve ljubavi, kada se sklapaju neka značajna prijateljstva. Način na koji je dete naučilo da se veže za roditelja i kasnije dobrim delom utiče na afektivnu vezanost u drugim važnim odnosima. Često se kod adolescenata vrati ta povreda iz detinjstva i često bude prikrivena. Imamo decu koja ćute, uče u školi, puno se ne ističu, ali opet imaju neki vid traume, ali to niko nije prepoznao, pa onda dođe sa 16 godina, upozna devojku ili momka i onda prilikom prvih nekih komentara, odbacivanja, svađe, krene simptom. Sve ono što je nekada bilo potisnuto se odjednom pojavi. Mladić koji je bio nasilan pretuče devojku jer mu je rekla ‘ne’, a u porodici nije razgovarano o tome da je granica zdrava i da moramo da imamo granice, ne može sve da se dobije, pa to onda izaziva bes. Sada kada imamo puno nasilja u školama, i to se samo površinski sanira raznim pretnjama tipa, „ne smeš to više, dobićeš ukor“, pa dete privremeno prestane da tuče nekog ili da ispoljava nasilje, ali ono i dalje iznutra kipti od besa. Ti doživljaji napuštanja, ignorisanja, zanemarivanja ostaju i možda će se ponovo ispoljiti kada uđu u brak. Kada takvo dete dođe, treba pogledati prvo u roditelje, da vidimo šta je istorija roditelja. Često bude da je neki roditelj u zatvoru ili ima istoriju nasilja ili da majka ima neku bolest, depresiju. Dete nije krivo jer taj negativan odnos doživi na svojoj koži.

Da li mladi rado dolaze na razgovore ili dolaze zato što su ih roditelji doveli? Da li mladi i roditelji razumeju i prihvataju da problem postoji i da se njime moraju baviti kroz posredovanje stručnjaka?

Često roditelji dovedu dete da ga mi „popravimo“. Promena ne može na silu, ako dete nije spremno i motivisano. Imao sam iskustvo da roditelj dovede dete, i mi krenemo da radimo i onda brže bolje, čim može, prestane sa terapijom. Ja uvek razgovaram sa roditeljom i sa detetom zajedno pa odvojeno. Roditelji koji su dovoljno dobri i dovoljno im je stalo do deteta, oni prihvataju da je zapravo bolje da prvo oni krenu na terapiju jer je često upravo ponašanje roditelja okida krizu u detetu. Dete u tom trenutku nije spremno da ide na terapiju, previše mu je to, uplašen je, ali roditelj radom na sebi i promeni svojih šema bi zapravo mogao da pomogne svom detetu da se ta kriza prevaziđe ili umanji. Kada sa detetom obavim razgovor i kada mi dete kaže da je ovde zato što mama ili tata hoće, ja uvek kažem da razmisli i da nekada ako bude osećao potrebu da mi se ponovo obrati. Meni je važno da i dete to želi. Na osnovu mog iskustva, mladima prija psihoterapija. Takođe, mnogima je veoma interesantan grupni rad. Naravno uvek je pitanje koji je motiv dolaska na terapiju, jer kada mladu osobu dovede roditelj, često se ispostavi da je roditelj taj koji želi da se dete promeni – što je već pogrešno u startu – jer se promena ne dešava na silu.

Takozvana generacija Z (rođena 2000. pa na ovamo) je veoma dobro informisana u vezi sa temama mentalnog zdravlja. Oni ne znaju da postoji život bez telefona i neta. Zahvaljujući internetu i društvenim mrežama dosta čitaju o tome. Oni koji se odluče da krenu na terapiju, su dobri klijenti, vole da uče o sebi, svom telu i emocijama. Karakteristika ove generacije jeste da je odrastala u doba pojave interneta i pametnih telefona. Nemaju duboke odnose sa drugim ljudima, odsečeni su od tela i emocija, jer većinu odnosa uspostavljaju putem društvenih mreža. Izraziti su indvidualci, i sanjaju da rade za sebe, da imaju neki svoj biznis u koji veruju i koji im donosi pored profita i radost dok rade. Ovo je nekako problematika doba u kome živimo. Zadatak psihoterapije u širem smislu jeste da povrati kapacitet za kontakt, tj. za povezivanje među ljudima. Mnogi mladi imaju uverenje da su sami sebi dovoljni, i plaše se bliskih, intimnih konekcija, jer imaju strah da će time izgubiti svoju slobodu i identitet.

Gde roditelji najviše greše tokom vaspitanja svoje dece i kako se te greške najčešće manifestuju?

Važno je da kažem da je sasvim normalno da roditelji greše u odgajanju dece, to je sasvim normalno. Nema tog roditelja koji nije pogrešio, i koji neće pogrešiti. Možda je najbolji izraz –  dovoljno dobar roditelj. Potrebna je nesavršena majka da dobro podigne dete. Vidite, deci je potrebno da nauče o životu kroz realna iskustva, ali uz podršku. Kasnije su se na to nadodale savremene teorije sa pojmom mentalizacije, i neuronauke koje zasnovane na brojnim istraživanjima govore o tome koliko je važna ta usklađnost majka-dete (otac) ta koregulacija, gde majka prati, oseća, brine i zadovoljava potrebe bebe, pa onda deteta kako ide dalje kroz razvoj. I roditelji su pozvani da rastu sa svojoj decom, u smislu kako se dete razvija – potrebe deteta postaju sve kompleksnije, i važno je da roditelj radi na sebi, kako bi mogao da odgovori na te potrebe. Druga opcija jeste da roditelj ne prati dete i da ga sve više promašuje – da ga ne sluša, ne razume šta dete traži – i ako se to neugledavanje deteta ponavlja iz dana u dan i traje duži period, a roditelj to ne uviđa, onda imamo nastanak tih ranih razvojno-relacionih trauma – i nastanak toksičnog stida, krivica, anksioznosti, izolacije, promena raspoloženja i u težim slučajevima to je put ka nastanku poremećaja ličnosti.

Pozivam roditelje da budu angažvani oko svoje dece, i neka greše, to je u redu, i što je mnogo važno, kada pogreše da su spremni da se koriguju. Kada ste poslednji put rekli svom detetu – žao mi je, pogrešio sam, izvini zbog onoga, to nije bilo u redu, svestan sam da je to bila moja potreba, a ne tvoja. Hajde da popričamo o tome šta ti želiš, kako da te mama/tata bolje razume?

Kakav odnos graditi sa decom koja su u pubertetu? Šta raditi kada počnu da nas lažu?

Svako ponašanje ima svoj uzrok. Kako je došlo do toga da dete laže? Da li je kada je rekao istinu, da li nije bila podržana iskrenost, uradio je nešto loše, ali je rekao. Ili hoće da ode negde, hoće da popije alkohol, to kaže roditelju i roditelj umesto da proba da razume, da o tome razgovaraju, roditelj ga kazni, „to ne smeš“, „sram te bilo“, i to jednom, dva puta, tri puta, šta ostaje detetu kao opcija, a i dalje želi tu svoju potrebu da zadovolji? Sa njim nije porazgovarano i na silu mu se oduzima, jer što više branimo nešto, u detetu sve više raste želja. Dete polako počinje da manipuliše već od 10 godina pa nadalje. Zašto? Zato što roditelj nije dovoljno prisutan i spreman da čuje. Ako to nešto što dete želi stvarno nije u redu, onda roditelj mora da razgovara sa njim, da da argument zašto to nije dobro, a ne da kaže odmah da to ne može. Čini mi se da smo kao roditelji izgubili to strpljenje i spremnost da rastemo zajedno sa našom decom, da im ispričamo kako smo se mi poneli u sličnim situacijama i kakva smo imali iskustva – „ja se ne slažem da ti to radiš, ali ako si već željan da probaš, hajde da to uradimo zajedno“, to je jedan od načina, jer će on to da uradi svakako, samo će ti lagati, manipulisati i na kraju ćete imati loš odnos. Mi moramo pustiti deci neke stvari na njihovu odgovornost, pogotovo kada napune 16, 17, 18 godina. Mi tada više ne možemo kontrolisati njihov život, a svaki pokušaj da to radimo vodi ili nasilju, konfliktu ili razilaženju.

Da li deci treba ograničavati korišćenje telefona i interneta?

A šta će da zameni to vreme i ko će da ispuni to vreme? Roditelj verovatno ne bi ni dao detetu te naprave da ima vremena da se bavi njime. Svesni smo da roditelji u današnje vreme nemaju dovoljno vremena, kada dođu sa posla, jako su umorni jer neki rade i dva posla. Danas imamo decu koja odrastaju u izolaciji jer odrastaju na mrežama i sve manje su skloni da grade realne odnose i da imaju kontakte, a kontakt je ono što je čoveku potrebno, to nas hrani, utiče na razvijanje imunog sistema, rad creva, strujanje energije. Mislim da korišćenje telefona i interneta treba ograničiti razvojno, ali deca moraju imati odgovarajuću zamenu za to vreme.

Da li mladi i roditelji na kraju prihvataju ili odbacuju psihoterapiju i kako zapravo izgledaju te terapije, razgovori, koliko dugo traju i kakvi su povratni rezultati?

Terapija obično traje 50-60 minuta. Odvija se najčešće jednom nedeljno, a nekada traje i do godinu dana. Često se u poodmaklim fazama terapije smanjuje broj viđenja na jednom mesečno ili prema potrebi klijenta. To je dobrim delom razgovor, ali ima dosta i pokreta, vežbi sa telom, glasom, kao i ispoljavanja raznih emocija, prilično je dinamično. Pošto je moj osnovni pravac geštalt terapija, mi smo edukovani da dosta radimo sa telom, gde radimo onda razne telesne pokrete tokom sesije. Mnoga iskustva i osećanja se ne mogu verbalizovati, ostanu duboko utkana u telo. Naše telo pamti na razne načine ono što je zbog prevelikog intenziteta ostalo van svesti. Pristup je negujući, važno je da se oseti podrška od strane terapeuta, ali je i frustracija sastavni deo terapijskog procesa. Jer, bez pomeranja granica u klijentovom iskustvu, nema ni promene. Naravno, ta frustracija se radi pažljivo, uz podršku i sa tolikom dozom da klijent to može da podnese u datom trenutku i da izađe iz neke svoje zone.

Obično oni koji istrajavaju na terapijama, posle nekog vremena osećaju benefite, osećaju se bolje, ispunjenije, da su manje anksiozni, da bolje upravljaju sobom i svojim odnosima, bolje funkcionišu u partnerskim odnosima, kao roditelji, a često se smanjuju i neke somatske tegobe. Neke bolesti, poput želuca, štitne žlezde, pluća, srca, visokog pritiska povezane su upravo sa psihom. Kada rešimo problem psihe, mi rešimo i mnoge druge probleme. Jedna opšta rečenica bi bila – veća kontrola nad svojim životom, osećaj blagostanja, osećaj da smo više uključeni u svoj život i u svet generalno.