Psihoterapeut Mladen Ilić o odsustvu empatije: Nekada nam je potrebno samo da nas neko sasluša

Koliko puta ste se u životu susretali sa porukama „Reši to sam“, „To je samo u tvojoj glavi“, „Šta ja imam sa tim“…? A koliko puta vas je neko samo pitao – „Kako si?“. Čini se kao da smo kao društvo izgubili svest o tome koliko je važno imati empatiju, ne samo zbog drugih, nego i zbog nas samih. Promovisati ličnu odgovornost je, međutim, teško ako društvo u praksi šalje suprotne poruke, poput onih koje su se mogle čuti nakon tragičnih dešavanja u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, u raznim rijaliti programima, putem društvenih mreža…

Tako nekako izgleda prostor u kome danas živimo, prostor u kome ima manjka empatije, jer nemamo vremena, takmičimo se sami sa sobom, sa drugima, a vrednosti koje se neguju i plasiraju sve manje vremena predviđaju za humanost i empatiju, a sve više za uspeh, dominaciju, prevlast.

To je negde glavni zaključak koji sam kao novinarka izvukla iz razgovora sa subotičkim psihoterapeutom Mladenom Ilićem koji je za Magločistač govorio o fokusu ovogodišnjeg Festivala mentalnog zdravlja koji se u Subotici i u drugim gradovima održava od 10. do 20. oktobra.

„Empatija je upravo ono što svima nama nedostaje u današnje vreme“, kaže naš sagovornik, ističući da su ovu temu prepoznali nakon tragičnih dešavanja koja su se dogodila u maju u beogradskoj osnovnoj u školi, jer je to bio „alarm da u društvu imamo odsustvo empatije“.

„To ne znači da empatija ne postoji u ljudima, nego je moj utisak da prosto vreme u kojem živimo stavlja akcenat na druge stvari, pogotovo naše društvo koje je tranziciono, usmereno na preživljavanje, jer većina ljudi ima egzistencijalne probleme, živimo u potrošačkom društvu, nemamo dovoljno vremena da se bavimo možda nekim stvarima, ljudima i vrednostima kao ranije. Celo društvo je usmereno na vrednosti kao što su uspeh, postignuće, dominacija, prevlast jer – da bi uspeo – moraš da budeš bolji od drugih“, objašnjava Ilić.

To je, naravno, povezano sa sistemom kao što je kapitalizam, ocenjuje on dalje i dodaje da tu nema puno prostora za empatiju kao takvu „zato što smo sa tim vrednostima rano suočeni, kao deca, pa se naši roditelji takođe bore za egzistenciju i negde prenose te poruke nama“.

„Empatija jeste u nama, ali nije dovoljno osvešćena. Preko empatije mi možemo da se povežemo jedni s drugima i da se stavimo ’u tuđe cipele’, da na taj način razumemo poziciju drugih osoba, a to onda omogućuje i neku akciju, u smislu da želimo da se uključimo i pomognemo nekome“, kaže Mladen.

Ono što, međutim, ohrabruje jeste da svako ima kapacitet za empatiju jer ona postoji u nama od rođenja.

„Neki ljudi su biološki predisponirani da imaju više empatije, a neki drugi manje, ali to ne znači da oni koji imaju manje ne mogu da je razvijaju kroz pravilan odgoj, kroz učenje od roditelja, u svojoj zajednici. Ako imaju prave primere, empatija uvek može da se razvija“, smatra.

On dalje ističe da često čujemo da u pojedinim važnim profesijama kao što su lekari, socijalni radnici, psiholozi, pedagozi, nastavnici, profesori, omladinski radnici, svi oni koji rade sa ljudima – nema empatije, da ljude tretiraju kao broj, nemamo vremena da čujemo druge ljude koji su u problemu.

Često se dešava, napominje, da u samoj porodici, ako imamo nekog člana koji ima problem sa mentalnim zdravljem, jednostavno nema razumevanja od njegove neposredne okoline:

„Nekako ljudi ne žele da se stavljaju u poziciju drugih zato što ih sa jedne strane to umara, oduzima im energiju, a sa druge strane, kada ste tu za nekog, to drugoj osobi znači, kada to vidi. Tek onda možemo da osetimo da ta empatija onda zaista deluje i da zaista ima smisla ako ja mogu da empatišem, i ako neko sa mnom može da empatiše kada ja imam problem“.

On postavlja i pitanje da li zaista moramo baš stalno da razmišljamo o egzistenciji, o novcu, umesto da zastanemo na nekoliko minuta, pogledamo čoveka na ulici koji prosi, ili uzmemo učešća u nekoj humanitarnoj akciji, zainteresujemo se za neko dete koje je bolesno.

„Potrebno je malo uložiti energije i vremena. Bilo bi dobro da svako od nas pronađe malo vremena da sasluša neku osobu i pita je ’kako si’, umesto da ulazi u neki stručni razgovor. Jer nekada nam je bitno samo da nas neko sasluša i da osetimo da postoji neka zainteresovanost“, poručuje Mladen Ilić na kraju.