Psihološkinja Mirjana Beara za Magločistač: Osećanja učenika i nastavnika u školi su zanemarena, uglavnom se forsiraju rezultati

Današnji obrazovni sistem se u dovoljnoj meri ne bavi osećanjima učenika i kako oni da budu srećni u školi, već uglavnom i nastavnici i roditelji forsiraju rezultate, pa su tako spoljašnji ciljevi zamaglili unutrašnje zbog čega ljudi postaju sve nesrećniji. “Drugim rečima – bez ’pozitivnih nastavnika’ nema ni pozitivnog obrazovanja“, rekla je Mirjana Beara, doktorka psiholoških nauka Instituta za pozitivnu psihologiju iz Novog Sada, u intervjuu za Magločistač.

U nastavku teksta saznaćemo šta je pozitivno obrazovanje, na koji način se kod dece mogu smanjiti anksioznost i depresivnost, strah od grešaka, a povećati optimizam, unutrašnja motivacija i zadovoljstvo životom, ali i smanjiti vršnjačko nasilje, razviti otpornost na stres i druge probleme sa kojima se učenici, ali i sami nastavnici svakodnevno suočavaju.

„Već smo razgovarali o mogućnostima širenja i u Subotici, kako u subotičkim školama, tako i među omladinskim radnicima“, najavljuje prof. dr Beara. A da li će ovakvi napori uroditi plodom, i da li će zaštita mentalnog zdravlja dobiti zasluženo mesto i u subotičkim školama, ostaje da se vidi.

Šta je pozitivna psihologija i pozitivno obrazovanje?

Pozitivna psihologija je naučno istraživanje uobičajenih ljudskih snaga i vrlina, optimalnog ljudskog funkcionisanja i razvoja. Njen cilj je da otkrije i promoviše faktore koje omogućuju pojedincima, zajednicama i društvima da se razvijaju i napreduju. Možemo reći da ova disciplina otkriva, primenom naučnih metoda, kako da živimo ispunjen, srećan i smislen život, ili kako to kaže Piterson „šta nam to ide od ruke u životu, od rođenja do smrti, i na svim stanicama između“ (Peterson, 2006). Teme pozitivne psihologije su, na primer, subjektivno blagostanje i od čega ono zavisi, pozitivne emocije i kako ostvariti balans između pozitivnog i negativnog u našem životu, optimizam, zahvalnost, svesna pažnja, samoefikasnost, smisao i svrha života, koje snage i vrline karaktera ljudi poseduju i kako da ih koriste za rast i napredovanje, kako da ostvarimo kvalitetne odnose sa okruženjem i slično. Ove ideje nisu nove u ljudskoj istoriji – prepoznajemo ih još u antičkoj filozofiji, religijama, prosvetiteljstvu, humanizmu i humanističkoj psihologiji, ali je relativno novo to što se naučnim metodama proveravaju koncepti koji su odavno poznati ljudskom društvu. Ova relativno nova disciplina psihologije se intenzivno razvija u poslednje dve i po decenije.

Pozitivno obrazovanje je grana pozitivne psihologije koja spaja principe pozitivne psihologije sa savremenim naukama o obrazovanju, tako da se obezbedi da svi akteri u obrazovnom procesu (pre svih učenici, ali i nastavnici, roditelji, uprava škole…) rade dobro i osećaju se dobro. „Pozitivna škola“ se fokusira na postignuća ali isto tako i na subjektivno blagostanje (sreću) svih u školi, drugim rečima, takva škola podstiče razvoj, zdravlje, rezilijentnost, emocionalnu i socijalnu pismenost pojedinaca i organizacije (Maksić i Bojanović, 2017). Teme kojima se bavi pozitivno obrazovanje su, na primer, kako iskoristiti snage i vrline učenika u obrazovnom procesu, kako razviti unutrašnju motivaciju za učenje i doživljaj smisla učenja, kako obezbediti da se učenici i nastavnici u školi osećaju prijatno, kako razvijati kreativnost, poboljšati međuljudske odnose i poverenje, kako smanjiti strah od greške i ispitnu anksioznost, razviti otpornost na stres, i slično.

U kojoj meri se u školi uopšte neguje pozitivno obrazovanje ili je to još uvek u nekoj fazi ispitivanja?

Postoje mnogi psihološko-preventivni programi koji su u svojim aktivnostima imali neke od tema pozitivnog obrazovanja, kao što su npr. rezilijentnost na stres, optimizam, bolji vršnjački odnosi i komunikacija, rešavanje konflikata, itd. Međutim, to su uglavnom bili projekti ograničenog dometa i trajanja i obuhvatali su samo manji broj učenika u školama. Takođe, brojni programi i mere za unapređenje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja vode računa o adekvatnoj podršci razvoju i učenju, prilagođavanju nastavnih metoda dečjim kapacitetima za učenje, adekvatnom motivisanju, uključivanju sve dece itd. Ono što izdvaja pozitivno obrazovanje iz ovih nastojanja je jasno usmerenje na dobrobit i mentalno zdravlje svih aktera, ne samo učenika, i ne samo u sklopu dolaženja do akademskih postignuća.

Pozitivno obrazovanje počiva na tri uporišna stuba: ugrađivanje principa i posvećenosti škole tome da se deca i nastavnici u školi osećaju dobro i rade dobro u školska dokumenta i uobičajenu praksu, čime to postaje trajno opredeljenje škole i svih nastavnika i učenika; obuke nastavnika za primenu tehnika i pristupa pozitivnog obrazovanja najpre na sebi a zatim i u svakodnevnom radu sa decom i mladima, i kao krajnji cilj, primena sa učenicima u svakodnevnoj nastavi i vannastavnim aktivnostima.

Kako bi to izgledalo u praksi?

Na primer, nastavnici tokom obuke nauče kako da prepoznaju sopstvene snage i vrline, kako da ih razviju i koriste, pa tek onda tome uče i u razvoju snaga podržavaju svoje učenike. Nauče kako da naprave balans između prijatnih i neprijatnih emocija u svom životu, pa onda tome podučavaju učenike. Nastavnici razmotre smisao i svrhu svog posla, pa onda o smislu i svrsi učenja razgovaraju sa svojim učenicima, i slični primeri. Drugim rečima – bez „pozitivnih nastavnika“ nema pozitivnog obrazovanja.

Kada govorimo o pozitivnom obrazovanju i vaspitanju, šta uskraćuje trenutni sistem nastave deci a šta im uskraćuju roditelji, usled previše obaveza, posla?

Trenutni sistem obrazovanja i vaspitanja, odnosno trendovi koji se sada vide u školama, čini mi se da je preterana usmerenost na brojčanu ocenu nešto što veoma udaljava roditelje i učenike, pa i nastavnike, od smislenog obrazovanja, stvarnog znanja i dobrobiti. Ocena ne bi smela biti sama sebi cilj, a to se često dešava u našim školama. Takođe, usled usmerenosti na brojčane pokazatelje, kompetitivnosti između škola i spoljašnjih pritisaka, nastavnici manje pažnje posvećuju tome kako se oni i učenici u školi osećaju, pa uglavnom forsiraju rezultate, bodove, postignuća… U tom smeru i roditelji vide smisao škole. Zaboravlja se da su naše emocije takođe važne, da je važno i da dete bude srećno, da bude zadovoljno sobom i svojim životom, da „cveta“ u svim aspektima, a ne samo da razvija kognitivne sposobnosti i postignuća. Primer: postoje programi koji uče kako da deca „budu pametnija“, koji su veoma popularni kod roditelja, ali je veliko pitanje koliko takvi programi doprinose dobrobiti i mentalnom zdravlju te dece.

Dalje, mnoga istraživanja upozoravaju na to da je većina nastavnika veoma nezadovoljna svojim društvenim položajem i to nezadovoljstvo se oseti u učionici; ne važi to za sve nastavnike, naravno. Na sreću, ima mnogih nastavnika koji nastavu vide kao poziv i koji sa velikom ljubavlju i posvećenošću pružaju siguran oslonac svojim učenicima, bez obzira na to kako vide ugled svoje profesije spolja.

Ukratko – svi akteri obrazovanja, u poteri za spoljnim pokazateljima postignuća (tzv. ekstrinzičkim ciljevima – ocena, novac, ugled, popularnost, pobediti druge…), nekada zaborave na unutrašnje ciljeve, kao što su ostvarenje ličnog rasta i razvoja, sticanje kompetentnosti, kreiranje smisla i svrhe života, dostizanje autonomije i slobode, ostvarivanje bliskih partnerskih i prijateljskih odnosa, davanju doprinosa da zajednica i svet budu bolji… Jednom rečju: spoljašnji ciljevi su zamaglili unutrašnje, a zbog toga ljudi postaju sve nesrećniji. Roditelji koji se rukovode ekstrinzičkim ciljevima, tome uče i svoju decu; nastavnici kojima su takvi ciljevi najvažniji to modeluju i kod svojih učenika, i tako se transgeneracijski priča ponavlja.

Pozitivno obrazovanje, između ostalog, vraća fokus na unutrašnje ciljeve, čije ostvarivanje dovodi do većeg stepena sreće tj. subjektivnog blagostanja, kako pokazuju brojna istraživanja.

U kom smislu pozitivno obrazovanje utiče na mentalno stanje dece i nastavnog kadra?

Pozitivno obrazovanje i unapređenje mentalnog zdravlja su visoko povezani. Preko ostvarivanja gore opisanih ciljeva i principa, popravlja se mentalno zdravlje svih aktera obrazovnog procesa. Istraživanja i iskustva u svetu i regionu pokazuju da se uvođenjem pozitivno-psiholoških intervencija u školama mogu smanjiti anksioznost i depresivnost, povećati optimizam i zadovoljstvo životom, povećati nada u budućnost, razviti emocionalna pismenost, smanjiti vršnjačko nasilje.

Da li bi za škole u Subotici bilo korisno da razmišljaju o uvođenju pozitivnog obrazovanja?

Uverena sam da bi za škole u Subotici, kao i u ostalim gradovima u našoj zemlji, pozitivno obrazovanje donelo mnoge dobrobiti. Naša iskustva iz pilot projekta „Škola u kojoj cvetaju snage“ podržanog od strane Tempus kancelarije u Srbiji – Programa ERASMUS + (KA2) Evropske unije koji je u toku, pokazuju da već nakon prvog upoznavanja nastavnika sa principima i tehnikama pozitivnog obrazovanja, njihova motivacija za rad raste, kao i osećaj dobrobiti, kreativnost, i spremnost da se sa učenicima radi na tome „cvetaju“.

U projektu učestvuju po dve škole iz Novog Sada, Zagreba i Ljubljane, tako da se pozitivno obrazovanje regionalno prepoznaje kao dobra praksa. To su OŠ „Kosta Trifković“, OŠ „Branko Radičević“, OŠ „Odra“, OŠ „Frana Galovića“, OŠ „Livada“ i OŠ „Šmarje-Sap“. U realizaciji obuke nastavnika su nam pomogle profesorke sa Učiteljskog fakulteta u Zagrebu, prof. dr Majda Rijavec i doc. dr Lana Jurčec, kao i Vesna Radulović iz Školske uprave Novi Sad. Projekat sprovodi Institut za pozitivnu psihologiju, a u užem timu smo doc. dr Gorana Rakić Bajić, dr Danijela Radović i ja. Već smo razgovarali o mogućnostima širenja u Subotici, kako u subotičkim školama, tako i među omladinskim radnicima.

Da li su naša deca, nastavni kadar i roditelji spremni za izazove koje nosi pozitivno obrazovanje i vaspitanje?

Mislim da su veoma spremna i da je pozitivno obrazovanje potrebno danas možda više nego ikada. Brojni su pokazatelji da su mentalno zdravlje i subjektivno blagostanje ugroženiji sada nego pre epidemije korona virusa i da je nešto hitno potrebno preduzeti. Mnogi donatori su to uvideli tako da mentalno zdravlje i kod njih dolazi na vrh prioritetnih tema. Potrebno je da mentalno zdravlje postane prioritet i kod donosioca odluka u našoj zemlji i u lokalnim samoupravama, i to ne samo u obrazovnom sektoru.

Zbog čega se deca često plaše svojih grešaka, slobodnog iskazivanja mišljenja i kritičkog razmišljanja uopšte, i na koji način pozitivna psihologija može da im pomogne da prevaziđu ove barijere?

Istraživanja pokazuju da naši učenici iskazuju visok stepen opaženog stresa, a posebno su ugroženi mladi iz gradova, devojke i učenici gimnazija. Veliko je opterećenje nastavnim programom, brojem predmeta, visokim očekivanjima uspeha (merenim ocenama), pritiscima da se upišu fakulteti koji su visoko kompetitivni. U našim školama je u toku prelazak na nastavu usmerenu na obrazovne ishode i kompetencije učenika, umesto na nastavni sadržaj, što je dobar pravac, ali je taj proces postepen i nejednako uspešan među školama i nastavnicima. Deca i mladi veoma često kao izvor svog stresa navode akademski domen i posebno ispitnu anksioznost, jer iz neuspeha ne čitaju da je to stepenica do uspeha i znanja, već da je to sramota i katastrofa. Često u tome „pomažu“ i roditelji, burnim reagovanjem na četvorku, a kamoli jedinicu. Sve to dovodi do izraženog straha od greške, od ocene niže od petice, vrednovanja sebe u svetlu svojih postignuća i razvoja tzv. „unutrašnjeg kritičara“ koji ume da bude prilično surov. Kao rezultat imamo decu i mlade pune sumnji u sebe, smanjenog samopouzdanja, koji su uvereni u to da je dobiti četvorku dokaz da su nesposobni i manje vredni, što nikako nije tačno. Iz istog razloga se ustežu i da kažu svoje mišljenje – boje se da će ispasti glupi, da će biti ismejani ili etiketirani. Sputavanje svoje kreativnosti i mišljenja svakako ne dovodi do pravog znanja i kompetencija, stoga je to nešto što bi trebalo da se smanji. Pozitivno obrazovanje i u tome može da da veliki doprinos.

Pošto pozitivna psihologija upućuje na to da se naše sposobnosti mogu razvijati, da je greška samo put do uspeha i da je time dobrodošla, da ponašanje nije isto što i osoba, da je nalaženje svojih talenata i snaga veoma važno za život, a samim tim i za učenje i postignuća, može da predstavlja efektivan odgovor na probleme koje vidimo u školama današnjice. Naravno, ne smatram da je pozitivno obrazovanje jedini svemogući lek, već da jasno ukazuje na pravac u kojem bi bilo dobro razvijati obrazovanje i zaštitu mentalnog zdravlja u školama, koji je dostupan, lako razumljiv i primenjiv.