Psihijatar dr Zoltan Šagi o anksioznosti i depresiji tokom kovida: Nelečenjem poremećaja nastaju razne telesne bolesti

Tokom epidemije korona virusa, posebno prošle 2020. godine, zabeležen je porast broja kako starijih, tako i mlađih pacijenata kod kojih se javljaju određeni poremećaji kao što su anksioznost i depresija. Ukoliko se pacijenti na vreme obrate za stručnu pomoć psihijatru – ima pomoći, jer ova stanja mogu da se leče kombinacijom psihoterapije i medikamenata. Ukoliko se, pak, problemi ne leče, iz ovih poremećaja vremenom nastaju razne bolesti prvenstveno na telesnom planu, kaže primarijus dr Zoltan Šagi u intervjuu za portal Magločistač.

„Preduga prisutnost napetosti i anksioznosti preko vegetativnog nervnog sistema utiče na sve unutrašnje ograne, od srca do jetre. Ti psihosomatski poremećaji, a kasnije i psihosomatske bolesti, tipa angina pektoris, povišeni krvni pritisak, srčani infarkt, gastroenteralni problemi, bronhijalna astma, plućna astma, posledica su neuravnoteženog psihičkog stanja“, navodi dr Šagi.

Prema njegovim rečima, tokom proteklih godinu dana, povećan je i broj zdravstvenih radnika koji se javljaju psihijatru zbog, kako kaže, „izgaranja“ na poslu. Neki od njih „pribegavaju i alkoholu“ ili imaju „samoubilačke misli“. Naš sagovornik, međutim, kaže da se ovakvi nepoželjni ishodi uspešno mogu sprečiti, a lečenje najčešće traje od tri do šest meseci.

Zbog čega se Subotičani u poslednjih godinu dana najčešće javljaju psihijatru i koliko je epidemija korona virusa imala uticaja na to?

U proteklih godinu dana postoji povećan broja psihičkih poremećaja kod ljudi, a svakodnevni način života doprinosi povećavanju napetog stanja tj. anksioznost. Nešto sa čime se susrećemo u svakodnevnom životu su nesigurnost i neizvesnost, jedno veliko nepoznato sa čime moramo svaki dan da se suočavamo. Praktično, mi protiv nečega treba da se branimo i zaštitimo, a da to u detaljima i ne poznajemo. To je virus koji je doneo sa sobom promene svakodnevnog života, naročito kada su uvedene vanredne mere koje se odnose na slobodu kretanja, ulazaka u razne ustanove, nošenje zaštitnih maski, stalno slušamo u medijima – „pranje ruku“, „budimo odgovorni“, i drugo. To nas dodatno opterećuje i moramo da se adaptiramo na novonastala pravila. To opterećuje mentalni sklop čoveka i moramo da nađemo razne načine da zadovoljavamo svoje potrebe i obaveze, a onda to dovodi do smanjenja motivacije, volje, zatvaranja, smanjenja komunikativnosti, socijalne introverzije, što postepeno dovodi do pada voljnih dinamizama i raspoloženja – onda dolazi do pojave depresije.

Na koji način se anksioznost i depresija ispoljavaju kod mlađih, a na koji način kod starijih pacijenata i koji su simptomi?

Mladima je potrebno više slobode, kretanje, komunikacije, ostvarivanje sebe u socijalnim relacijama, izgradnja sopstvenog života… Sve je pod kočnicom i onda to kod mladih prvenstveno dovodi do anksioznosti, napetosti, do brzog pražnjenja, poremećaja u ponašanju, razdražljivosti, manje su tolerantni i više impulsivni, tako dolazimo i do ispoljavanja agresivnog ponašanja. U poslednje vreme se sve više mladih javlja psihijatru zato što prepoznaju da u sebi nose ono što ih opterećuje, tu anksioznost, depresiju, dok su se pre nekoliko meseci javljale pretežno starije generacije. Oni se i dalje javljaju, ali više sa simptomima nespavanja, nemanja apetita, povlačenja u sebe. Nemaju osećaj sreće, ne osećaju ljubav, javlja se osećaj praznine. Kod mlađih generacija je ta svesnost o sopstvenom psihičkom stanju malo razvijenija, bolja. Odgovornost prema sebi, svom stanju, i kako se osećam je bolja, što je za pozdraviti. 

Kod starijih je više zastupljena depresija. Oni imaju veću toleranciju na te spoljašnje uticaje, međutim, kod njih se javljaju frustracije, indiferentnost, poremećaj ishrane, gubitak apetita i telesne težine, poremećaj spavanja. Oni se češće povlače u sebe, zatvaraju se, ne komuniciraju, ne održavaju ranije kontakte i tako beže u samoću i za njih je karakteristično da ostanu sami. Samoća je najgori saveznik, da nemamo nekog osećaja da smo u životu, da imamo svoje vrednosti, kreativnosti, da primamo ono što nam čini zadovoljstvo, sve to dovodi postepeno do osećanja bezvrednosti, bezperspektivnosti, tada je osoba ispred takvog zaključka da nema svrhe, onda dolazi do samoubilačkih, suicidnih misli, a naravno i do takvih radnji. Ti ljudi često i sami kažu „nema smisla“, „bolje da me nema“, „neću ovako dugo izdržati“.

Na koji način zdravstveni radnici, usled pojave kovida, prevazilaze svakodnevne izazove?

Povećava se broj onih sa kojima i ja imam iskustvo i kontakte, što je svakako dobro, jer je i to jedno stanje koje može da se leči – ima pomoći. Tu se najčešće javlja jedan sindrom izgaranja. S obzirom da su oni zdravstveni radnici – loši su pacijenti. Javljaju se u tolikoj meri u kojoj nose u sebi tu patološku napetost, anksioznost, što nije dobro, jer se baš kod njih javljaju i drugi poremećaji na psihosomatskom planu, poput telesnih bolesti kao što su hipertenzija, angina pektoris i drugo. Oni pribegavaju drugim opojnim sredstvima koja su pristupačna, a to je najčešće alkohol, pa se povećava i broj zavisnika od alkohola. Povećava se i broj slučajeva gde se pojavljuju i te samoubilačke misli i radnje. Kada su zdravstveni radnici preopterećeni, treba misliti na psihički deo i raditi na tome, jer izgaranjem vrlo lako može doći do nepoželjnih ishoda, a mi to možemo sprečiti.

Da li su ovi pacijenti sposobni da prepoznaju potrebu da se obrate lekaru za stručnu pomoć ili je više okruženje ono koje ih navodi na to?

Čovek koji kaže „bolje da me nema“, „moj život nema svrhu“, „nemam budućnost“, znači da postoji jedna svesnost o tome u kakvom je stanju. Ta svesnost u sebi može da sadrži i to da možda postoje i druge opcije doživljavanja svakodnevnog života, a ne samo ovo. Tu je ta tačka gde osoba može da zatraži pomoć. To je isto kao što se dešava i na telesnom planu – ako me nešto boli, idem da tražim pomoć. Ta duševna bol može da bude i jedan putokaz – kako dalje. Tu vidim mogućnost i način da se ti ljudi, kada je u pitanju sagledavanje svakodnevnog života, ipak okrenu i prema drugim opcijama.

Kako se ovi poremećaji leče i da li samo lekovi pomažu? Kakvi su rezultati lečenja kod mlađih, a kakvi kod starijih osoba?

Kada spominjemo pojam lečenje, automatski mislimo na lekove, što naravno nije tačno. U našem mentalitetu vlada shvatanje da, kad odeš kod psihijatra, prepisaće ti nešto i bićeš k’o zombi. Lečenje bilo kog psihičkog poremećaja, anksioznosti i depresije, dešava se kombinovano, medikamentima i psihoterapijski. Ono kakvu pravimo sliku o sebi, kako govorimo o tome, kako se osećamo već stvara jednu sliku psihijatru na osnovu koje on donosi zaključke o tome kakva terapija je potrebna.

Ima izlečenja iz ovih stanja. Pacijenti mogu da nauče šta je ono što izaziva anksioznost. Depresija je uvek povezana sa nekakvim gubitkom. Ako uspemo da otkrijemo šta je to gubitak za nas, onda možemo da radimo na tome kako to razrešavati u sebi i onda dolazi do stanja u kome dovoljno dobro možemo da se snalazimo. Lečenje najčešće traje od tri do šest meseci i obično se može postići jedno jako lepo zalečeno stanje u kome se pacijent dobro oseća.

Ko su te osobe koje su možda više podložne anksioznosti i depresiji?

To zavisi od strukture ličnosti čoveka. Ako je senzibilnost jedna karakteristika, zatim preosetljivost, hipersenzibilnost, sigurno da će takva osoba teže podneti stresove iz spoljašnjih sredina. Emocionalno bogati ljudi su oni koji su osetljivi ljudi, oni su puni osećanja, ljubavi, prihvatanja, podržavanja, pomoći. Ima tu puno prednosti što imaju takvu ličnost. Kada naiđu takvi periodi u životu koji su previše opterećeni stresom, te osobe mogu da se povređuju, ali to nije nešto što ne može da se dovede u jednu ravnotežu. Možemo da prepoznamo kako da se branimo i to je sklop odbrambenih mehanizama ličnosti kojima svi mi raspolažemo.

Kada se pali crveni alarm? Kada treba potražiti stručnu pomoć?

Svi mi svesno ili nesvesno, namerno ili nenamerno, kada je potrebno da rešimo poteškoće, radimo dodatno, do određene granice. Kada situacija pređe našu granicu tolerantnosti i nepovoljnih konflikata, svi mi osećamo da dalje ne možemo sami, a zapravo onda treba krenuti! Kada krivca tražimo samo u spoljašnjim dešavanjima, to znači da odgovornost odbacujemo sa sebe, i onda govorimo „ja nisam odgovoran za to“, „da je spoljašnji svet dobar, ja bih bio dobro“. To nije tako, jer svakodnevni opstanak podrazumeva i adaptaciju na ono što se dešava oko nas. Kada čovek pokušava sam da rešava problem, on se samo odugovlači. Kada se meni pacijenti javljaju, onda su zaista već isprobali svaku mogućnost da se leče, što je dobro, ali ne treba preterivati u mislima da – „ja to moram da tolerišem“, „ja to moram da istrpim“. Postoji i dodatni problem u našem mentalitetu – obratiti se psihijatru zbog psihičkih problema je na neki način sramota, ali obratiti se lekaru zbog povišenog krvnog pritiska je sasvim normalna stvar.

Projekat “Život na lokalu sa Kovid-19”, koji realizuje Családi kör u partnerstvu sa portalima Storyteller i Magločistač, dobio je podršku projekta Vlade Švajcarske “Zajedno za aktivno građansko društvo – ACT”, koji sprovode Helvetas Swiss Intercooperation i Građanske inicijative. Mišljenje koje je izneto u ovom članku je mišljenje autora i ne predstavlja nužno i mišljenje Vlade Švajcarske, Helvetasa ili Građanskih inicijativa.