Profesorka srpskog jezika i književnosti Sanja Babić za Magločistač: Da li smo zaboravili pisati rukom?

Ljudi su danas – zbog razvoja tehnologije – prestali da pišu i generalno da se koriste rukom, što je ogromna šteta za svakog pojedinca, izjavila je za Magločistač profesorka srpskog jezika i književnosti iz Subotice, Sanja Babić.

A upotreba ruke je, dodaje ona, svojevrsna gimnastika za ljudski mozak.

„Od malena deca treba da koriste sve prstiće i da uposle ruku što više zato što to stvara sinapse između nervnih ćelija i podiže nivo inteligencije deteta. Nije dovoljno da se koriste samo dva ili tri prsta kada se igramo uz pomoć tehnologije bilo kojih igara, a danas toga gotovo i da nema“, smatra Babić.

Prema njenom mišljenju, potrebno je vraćati svest građana o upotrebi ruke, pisanja, jer nam se danas jednostavno nameće da ne koristimo ruku pošto nam je sve na klik.

„Mi eventualno možemo da koristimo punu šaku tokom masaže jer ona pokreće dlan koji retko koristimo ili kada mesimo testo ili kada crtamo, kada se deca igraju plastelinom, ali je mali broj dece koja to rade. Takođe, kockice se još uvek koriste, iako se ne koristi puna ruka, razvija se fina motorika. A da ne govorimo o tome da se mali broj dece danas penje uz drvo gde se razvija čitava šaka, delom i zbog roditelja koji su uplašeni da se ne povrede. Igre se gotovo više i ne sprovode u prirodi“, upozorava Babić.

Iako je pisanje rukom individualno i zavisi od pojedinca, profesorka Babić kaže da gotovo uvek piše rukom i najčešće koristi ćirilicu, negujući tako to pismo.

„Ja se uvek služim ćiriličkim pismom jer mi je nekako gracioznije, elegantno, osećam posebno zadovoljstvo dok se služim tim pismom, a na to utiče i poreklo pisma i nacionalna svest, koliko je ono za nas važno, pa se zaista trudim da ga očuvam“, ističe ona.

Dodaje da vrlo retko koristi tastaturu, osim kada treba da odštampa neke zadatke jer deca ne mogu uvek lepo da pročitaju svačiji rukopis.

Deca komuniciraju skraćenicama i emotikonima

Deca rođena od 2000. godine na ovamo su deca rođena s telefonima, tabletima i za njih je nezamislivo da je svet nekada postojao bez interneta. Ali, koliko nam nove tehnologije sa jedne strane olakšavaju život, sa druge strane nas i sputavaju u razvoju, pa tako imamo situaciju da deca danas najčešće komuniciraju preko poruka skraćenicama i raznim emotikonima.

Na pitanje kakve to posledica ima na najmlađe, profesorka Babić objašnjava da ljudi idu ka tome da im sve bude lakše, što je sa jedne strane razumljivo, ali sa druge strane veoma štetno.

„Ja uvek razgovaram sa svojim učenicima da nije ono što je lakše i bolje za nas. Lakše nam je da idemo negde automobilom, ali tada apsolutno ne koristimo mišiće nogu. Lakše nam je da pogledamo sve što nam je potrebno na internetu, ali tada ne koristimo moždane vijuge. To što je lakše, to nam se negde neće isplatiti, neće dovesti do toga da nam kvalitet života bude bolji“, smatra.

Važno je, naglašava profesorka, buditi svest ljudi da su mnoge stvari do kojih ćemo doći na teži i duži način one stvari koje će nam zaista u životu koristiti.

„Mislim da ljudi toga negde i jesu svesni samo u brzini života pristanu na onu lakšu varijantu, da sve skrate i da sve bude što laganije i brže“, kaže Babić.

Kada, međutim, učenici žele, oni umeju lepo da prenesu emociju i sastave rečenicu, za šta je izuzetno važan početni razvoj deteta, što utiče na razvijanje maštovitosti i kreativnosti, a u tome najveću ulogu ima roditelj.

„Deci ne treba dati gotove igračke, na baterije, ne treba im dati sve što je apsolutno završena priča, nego treba buditi njihovu maštu igračkama koje će oni sami da kreiraju, stvaraju, da razvijaju svoj mozak, da sami započinju i završavaju priče jer je to ono od čega će oni jednog dana imati i korist“, zaključuje Babić.

Kada su u pitanju skraćenice koje deca često upotrebljavaju tokom pisanja poruka, profesorka Sanja Babić kaže da često razgovara sa učenicima o tome, a sa nama je podelila i jednu anegdotu na tu temu.

„Jednom prilikom, kada mi je jedan učenik pisao pitajući kada ćemo imati čas, ja sam mu odgovorila, na šta je on meni odgovorio ‘U redu’. Nakon određenog vremena, ponovo je pitao kada ćemo imati čas, ja mu napišem, a on mi odgovori ‘ok’, što je kraće od ‘u redu’. I treći put kada mi je odgovarao na poruku, poslao je samo ‘k’. Ja dođem na čas, mi se malo našalimo i ja mu kažem: ‘Još mi je u redu da mi odgovor skratiš na ‘ok’, ali šta ti znači ono ‘k’? Sad se on zbuni, pocrveni, i kaže da je to samo kraće od ‘ok’. A ja mu kažem, kraće od ‘k’ je – ništa. Sledeći put kada ti napišem poruku, ti meni uopšte nemoj odgovoriti – jer je to najkraće“, prepričala nam je profesorka svoja iskustva u šali.