Priča iz jednog rata: Gde je Belino pismo?

Hol van a Béla levele, gde je Belino pismo – bilo je poslednje što je moja baka nađmama izgovorila pred smrt.

Čovek u davno izgubljenim pismima i fotografijama čuva sve ono što je bio i što je mogao biti u ovom, ili nekom drugom životu. To je neki svet koji postoji samo u tim samotnim dušama koje obitavaju u svima nama i nije poznat nikome u našoj okolini, ni komšijama, ni porodici, pa čak ni nama samima. Sve dok ne dođe trenutak da odemo na neko drugo nepojmljivo mesto, ili u neko drugo vreme, ili van svih čovečanstvu poznatih dimenzija.

Moja nađmama pre nego što je otišla u nepojmljivo setila se onoga što ju je celoga života grizlo. Setila se pisma koje je negde zatureno sakrilo u sebe sav užas jednog vremena koje je svet iznedrio iz sebe i kasnije ga posramljen odbacio, ali i dalje ga vukući za sobom kao neku tešku mračnu senku.

Belino pismo našli smo nedugo nakon njene smrti. Na pohabanoj plavoj vojničkoj hartiji staroj 78 godina ispisane su reči pune nadanja, svedeno, ukazujući na jednu emotivnu privrženost, učtivo sakrivajući svekoliki strah koji je izranjao iz odlaska na ruski front. Pismo je kratko, a njegova težina večna.

1942. XII hó 1.

Kedves Marikám,

Ezen pár sor írásom a legjobb egészségben találjon, mint aminő hála Istennek nekem jelenleg van.

Miként szüleimnek is megírtam jó volna megtartani az ésküvőt Karácsonyra vagy újévre. Akkor arra kapnám szabadságot és haza mennék. Mindegy, jobb előbb mint utobb. Innen egyhamar úgyse megyünk haza. Közöld ezt szüleiddel is és azonnal válaszolj. Addig is szorongva várom a válaszod. Szüleimmel már mindent közöltem. Csókol Béla.

***

Draga moja Marika,

Neka te ovih nekoliko redova mog pisanja nađu u dobrom zdravlju, kao što ga trenutno, hvala Bogu, i ja imam.

I svojim roditeljima sam napisao kako bi bilo dobro da se venčanje održi na Božić ili za Novu godinu. Tada bih mogao dobiti odsustvo i došao bih kući. Svejedno, bolje pre nego kasnije. Odavde uskoro ionako nećemo otići kući. Javi ovo svojim roditeljima i odmah mi odgovori. A do tada željno čekam tvoj odgovor. Svojim roditeljima sam već sve saopštio. Ljubi te, Bela.

***

Bela nikad nije dobio odgovor od moje nađmame. Nikad nije dobio odsustvo. I nikad se nije vratio kući.

Njegovi roditelji su nakon rata došli kod moje nađmame, doneli joj malu crno-belu sliku svog sina, zamolivši je da naslika njegov portret u velikom formatu. Moja nađmama je lepo slikala i uslišila je poslednju molbu ovih sirotih ljudi. Ulje na platnu. Svaki potez slikarskom kičicom možda je bio pitanje koje je iznova i iznova plamtelo u njoj – da li je mogla da mu spase život? Ona je tad imala 16 godina, on 18. Bila je to ljubav iz komšiluka, ona mladalačka, nevina. Tek začetak nečega što je moglo s godinama da se razvije. Ali rat dođe brzo i odnese sa sobom i detinjstvo i vreme i nevinost. Niko nije znao da život u trenutku neumoljivo može sve da promeni. Bela je već bio otišao na zadatak, čekajući komandu da se krene na front, tu negde krajem godine 1942, kad je tamo među vojnicima čuo da je jedina mogućnost da se ode kući na odsustvo, i izbegne prvi najteži talas neprijateljskih snaga, upravo poziv za venčanje. Svi su se bojali tog prvog talasa, tog neobuzdivog naleta smrti, užasa koji ne bira ni godine, ni boju očiju, ni da li postoji neko ko čeka povratak tih duša, ni da li te duše imaju snove, tamo negde daleko zakopane, daleko od te olovno hladne tuđine. Bela je napisao mojoj nađmami pismo sa poslednjom nadom za spas. Možda njegova sudbina ne bi bila drugačija ni da je nađmama prihvatila da se uda za njega. Ali on se nadao, jer jedino se to moglo u datom trenutku.

Čuvena staljingradska zima 1942-43. Bitka kod okuke na reci Don jedna je od najvećih rana našeg panonskog područja. Skoro da nema mađarske porodice koja tad nije izgubila nekoga od svojih članova, oca, sina ili brata. U januaru 1943. godine Druga mađarska vojna jedinica (Második Magyar hadsereg) izgubila je oko 100.000 života. Prema istorijskim podacima, tadašnja Mađarska je pristupila nemačkoj strani u nadi da će se revidirati Trijanonski sporazum iz 1920. godine, koji i danas osećaju kao istorijsku nepravdu. Tim povodom naši sugrađani mađarske nacionalne pripadnosti mobilisani su i poslati da se bore protiv Sovjetskog Saveza. Iako su i Rusi doživeli velike gubitke, zima se pokazala više kao njihov saveznik i Mađari su bitku izgubili.

Nađmamin brat Šandor, naš Šanji bačika, studirao je na učiteljskom fakultetu u Beogradu. Nakon što je rat počeo, došao je kući u Sentu. Imao je oko 20 godina kada je mobilisan i zajedno sa Belom i ostalom mađarskom omladinom iz kraja poslat na front. Zahvaljujući svom obrazovanju, poznavanju srpskog jezika i ćiriličnog pisma vrlo brzo se snašao nakon što je pao u zarobljeništvo. U vozu kroz ruska prostranstva sa nepoznatim krajnjim odredištem bio je jedan od malobrojnih koji su umeli da razumeju ruske natpise i da procene kuda ih vode. Ostali zarobljenici koji nisu razumeli ni jezik ni pismo, proveli su svoje prisilno putovanje u užasnom strahu i panici. Šandor je umeo da komunicira sa ruskim vojnicima i, kad su ovi shvatili da sa nekim mogu da se sporazumeju (jer među Rusima niko nije znao ni nemački ni mađarski), uzeli su ga da im bude tumač. I tako je ostao živ, dok su drugi odvedeni dalje u Sibir, u daleki nepovrat. Tri meseca je bio u ropstvu, prevodio i tumačio, da bi ga nakon jedne razmene zarobljenika pustili na slobodu.

Moj deda Zoran, Srbin, nađmamin suprug i mamin otac, za vreme Drugog svetskog rata bio je po radnim logorima u kojima su bili uglavnom Srbi. Prvo je radio pri nekoj fabrici u Nirnbergu (gde je nešto sitno bio i plaćen), da bi kasnije bio prebačen u Budimpeštu, gde je sa ostalim zatočenicima popravljao pruge. Danju su popravljali ono što je u toku noći izbombardovano, pričao je. Posle toga je prebačen u Rumuniju na neki salaš. Sve godine rata (1941-44) deda Zoran je proveo radeći po logorima. Pred kraja rata, pre nego što je logor u Rumuniji zatvoren, mađarski komandir logora je išao redom i svakog od tih zarobljenih Srba pitao za ime. Zorane, hajde kaži da si Zoltan, pustićemo te odmah – govorio je mom dedi. Moj deda nije hteo da bude Zoltan, do kraja je ostao Zoran. Kako su Rusi već polako dolazili i oslobađali te krajeve, i Zorana su na kraju morali da puste i rasformiraju logor.

Srbi sa ovih prostora znali su mađarski jezik i mnogi su imali Mađare u porodici. To su bili vojvođanski Srbi koji uglavnom nisu toliko stradali, za razliku od kolonista koji su došli nakon 1918. godine. Cela sela su bila odvođena u Šarvar. Ovde je u toku Drugog svetskog rata bio logor u koji su dovođene mahom srpske porodice naseljene u Vojvodini nakon Prvog svetskog rata. U logoru Šarvar, koji je bio smešten u halama bivše fabrike tekstila, od 1941. do 1945. godine umrlo je oko 1.500 logoraša, a među njima najviše dece do 15 godina. Najčešći uzrok smrti bili su naporan rad,  glad i tifus. Kroz logor je, prema nekim podacima, prošlo više od 10.000 zatočenika, od čega oko 4.300 dece. Moj pradeda sa tatine strane Đura Borđoški bio je jedan od mnogobrojnih Srba koji su, verovatno negde oko januara 1942. godine, stajali u koloni na obali Tise kod Sente, čekajući da budu bačeni pod led. Njegov komšija Mađar ugledao ga je, prišao mu i izvukao ga iz kolone. Ez az ember nagy kereskedő és jó ember, ne bántsátok (Ovaj čovek je velik trgovac i dobar čovek, ne dirajte ga), rekao je. I tako je pradeda preživeo raciju.

Godina 1941. moj deda Zoran se kao vojnik borio protiv Nemaca na frontu u Loznici. Kiša, sneg, u rovovima su do pojasa u vodi. Kurir je dojahao na konju i uleteo u šator u kojem su bili oficiri. Najednom su svi oficiri užurbano izašli iz šatora, uzjahali svoje konje i otišli u nepoznatom pravcu, ostavivši za sobom zbunjene vojnike u rovovskom blatu. Deda Zoran je nekako u nezvaničnom razgovoru sa vojnicima saznao da je Jugoslavija potpisala kapitulaciju. Svaki vojnik je išao kući kako je znao i umeo. Ljudi su trampili pušku za konja, konja za voznu kartu, išli su peške, traktorom, ko se kako snašao. Niko im se nikad zvanično nije obratio da ih obavesti da borba prestaje i da je zemlja pod okupacijom. U avgustu iste godine, baš kod Loznice, desio se i do tada najveći oružani sukob sa Nemcima u okupiranoj Jugoslaviji. Loznica je bila prvi oslobođeni grad u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata. Uprkos kratkotrajnom uspehu, a praćeno partizansko-četničkim nesuglasicama, grad je na kraju ipak predat Nemcima.

Negde u toku 1941. godine desilo se i prvo čišćenje Jevreja u Senti. Moja nađmama se sećala devojčice iz komšiluka, male Serenke (Szerén). Ta jevrejska porodica mnogo je volela moju nađmamu Mariju i, kako je njena porodica bila vrlo siromašna, hteli su da je uzmu kod sebe. Ali to se na kraju ipak nije desilo, jer nađmamina mama uprkos teškim životnim uslovima nije želela da se rastane od ćerke. Cela Serenkina porodica je za vreme rata odvedena u koncentracioni logor.

Nađmamin otac, moj pradeda, umro je rano, kad je ona imala tek šest godina, a prababa je imala mala primanja. Kako u toku  rata skoro da nije bilo muškaraca koji bi radili, zapošljavane su pismene žene. Moja nađmama, koja je imala završenu nižu gimnaziju, što se tada vodilo kao više obrazovanje, počela je sa 16 godina da radi u opštini. Kad su ušli Rusi, svi su dobili otkaz. Partizani su počeli da hapse svakoga ko je do tada proganjao Srbe i Jevreje. Moja baka je bila na spisku za progon jer je u opštini u okviru svog posla godinama vodila određenu evidenciju i zamalo da strada kao kolaborator fašističkog sistema – dete od 16 godina koje je nešto piskaralo po službenoj dužnosti. Nađmama se kasnije sa svojom majkom preselila na ugao Karađorđeve i Obilićeve, blizu kuće u kojoj je tada živela porodica deda Zorana. On se vratio iz rata i tako su se upoznali.

Nakon što se deda Zoran oženio nađmamom Marijom porodica ga se odrekla. Njegova majka nije mogla da prihvati da je njen sin, nakon svega, odlučio da osnuje porodicu sa Mađaricom. Moja nađmama uvek se hvalila kako je čistokrvna Mađarica. Njena najstarija sestra Margit Csupity, koja je kao mlada žena umrla od šarlaha, bila je dete iz prababinog prvog braka sa Srbinom. Njen drugi suprug, nađmamin otac Illés, bio je pravoslavni Rumun, sa imenom po rođenju Nikita Chetta. Kasnije je preobratio religiju i nacionalnost, kako bi, verovatno, lakše mogao da zadrži poziciju u žandarmeriji.

Za nađmamu Mariju i deda Zorana ne bi moglo da se kaže da su imali mnogo toga zajedničkog. Bili su ljudi koje je život ipak spojio, ljudi kojima je rat oduzeo ono što su mogli imati i što su mogli biti. I na kraju, kao što je svima suđeno, hodali su samo jednim životnim putem, koji im se nekako, u tom svekolikom bezumlju jednog rata, nametnuo. Mojoj nađmami je, čini se, ceo život prošao u griži savesti. To su ta teška sećanja na odluke koje smo doneli ili nismo doneli u trenucima našeg života koji se ne mogu vratiti. I ne znamo šta je moglo biti drugačije da smo drugačije postupili. Ili šta bi bilo da su ljudi oko nas drugačiji bili. Ili da je svet bio drugačiji. Da je neko rekao – dosta, dosta više!

Prema podacima koji su objavljeni u dnevnoj štampi „Magyarszó” iz 2003. godine, u tekstu pod nazivom „Zentaiak a Don-kanyar poklában”, navode se imena svih nestalih i stradalih u ovoj operaciji. Illési Béla nestao je 14. januara 1943. godine. Za njim je ostalo pismo koje je uputio mojoj nađmami. I ostala je ova priča upućena svima nama.

Ovaj tekst je napisan mahom na osnovu ličnih sećanja u okviru porodice i javno dostupnih istorijskih podataka i nema pretenziju da zauzme ničiju stranu.